Periska, ili Pinna Nobilis kako joj je ime na jeziku starih Latina, najveća je među svojom vrstom (tačnije, klasom) u Mediteranu, gde se jedino i može pronaći. Ona je školjka koja može dostići visinu i do 120 cm. Stoji uspravno, na dnu mora, često u morskom rastinju, ali ono što je izdvaja pored njene veličine su i niti kojima je pričvršćena za dno ili stenu. Te niti nazvane su morskom svilom, a njeno ime izaziva velike rasprave kako u svetu nauke, tako i u savremenim medijima.
Morska svila, vredna zbog svog prirodnog porekla, ali i zbog svoje bronzano-zlatne boje, korišćena je vekovima za tkanje i vez predmeta koji su bili dostupni vladarima i visokom sveštenstvu. Razlog zašto je manje spominjana i poznata u istoriji tekstila i umetnosti tkanja jeste to što su se njome bavili naučnici prirodnih nauka, koji su je smestili i klasifikovali u prirodnjačke muzeje širom Evrope. Najstariji fragment tkanine nastale od morske svile datira se u 4. vek nove ere i pronađen je u ženskoj grobnici u nekadašnjem rimskom naselju Akvinikum (Aquinicum), na teritoriji današnje Budimpešte, dok je najstariji u celosti sačuvan predmet kapa, koja je pronađena blizu bazilike Sen Deni kod Pariza, nastala u 14. veku.
Morska svila je prvi put klasifikovana kao blago prirode još u 4. veku p.n.e. kada o njoj prvi piše Aristotel, u svom delu Historia animalium. Problem nastaje u 15. veku prilikom prevođenja Aristotelovih spisa kada italijanski humanisti prevode morsku svilu terminom ex bysso, koji se vezuje za tkanja lanom finijeg kvaliteta. Ovaj prevod doživljava popularnost tako da se ustaljuje i u naučnim krugovima i u njima ostaje do dana današnjeg.
Najčešći termini koji označavaju morsku svilu su byssus i na italijanskom bisso marino, što je mnogo precizniji termin, jer se usmerava na niti iz mora, dok se finije vrste tkanine lana označavaju sa byssus terrenus. U antici termin byssos se koristio kada je bilo potrebno naglasiti da je tkanina od kvalitetnijeg materijala, ali ne i nužno da je od morske svile. Na čuvenom kamenu iz Rozete koji je poslužio za tumačenje hijeroglifa, ovaj termin se pronalazi u delu teksta ispisanom na starogrčkom jeziku. Odnosi se na kraljevski lan, koji je po Herodotu, uzgajan u okolini hramova i rezervisan samo za sveštenstvo, božanstva i mumificiranje.
Problem oko neodređenosti termina byssus javlja se i prilikom tumačenja Starog zaveta, gde se pojavljuje više od četrdeset puta i gde se kolokvijalno tumači upravo kao morska svila, a u naučnim krugovima kao kvalitetna verzija lana.
Izvorni izgled ove tkanine podseća na vunu zbog čega se nekada nazivala runom iz mora. Zbog svoje zlatne boje može se dovesti u vezu sa legendom o Jasonu i argonautima i njihovoj potrazi za zlatnim runom. Teolog Vasilije Veliki u 4. veku nove ere u spisu Homilija Heksamerona govori o runu od zlata koje stvara školjka. Jedan od prvih hrišćanskih autora Tertulijan će spominjati kako je neophodno pecati i roniti da bi se napravila tunika za nekoga, dok će istoričar Prokopije govoriti o vuni koja se ne dobija od ovce već se sakuplja u moru.
Na početku beše reč i krenula je sa istoka. Muslimanski vladari starih vremena nazivali su je zlatom zapada, a danas je upravo možemo i pronaći u lagunima zapadnog Mediterana. Reč je o malom ostrvu San Antioko, nedaleko od Sardinije, gde i danas živi žena koja izrađuje tkanje od morske svile.
Kijara Vigo jedna je od poslednjih žena koje tkaju morsku svilu. Veštinom koju je naučila od svoje bake (ovaj zanat se prenosi ženskom linijom već dvadeset i tri generacije u njenoj porodici) stvorila je poseban, lični odnos sa prirodom koja joj pruža priliku da zlatnim nitima ostvaruje svoje zamisli. Kijara sama obavlja čitav proces stvaranja, od ronjenja i pronalaženja Periske u moru, do izrade tkanja koje, posmatrano sa strane, izgleda kao religiozni obred. Tokom odvajanja finijih niti od vunastog materijala koji je odvojila od školjke ona peva melodiju koja poprima prizvuke šamanističkih seansi i kao da same reči postaju utkane u nit koja se formira i čeka sledeću etapu. Ono što priči Kijare Vigo daje mitsku primesu jeste to da predmeti koje ona izradi od svile nisu na prodaju, niti su ikada bili kada je u pitanju njena porodica. Tkalje iz ove loze žena vezane su „tajnom zakletvom” između mora i čoveka, pa je sve što one postignu, zapravo, dar mora i kao takvo ne može biti prodato. Ova veština je postala i deo svetske baštine koju možemo videti i sačuvati u muzeju morske svile, Museo del Bisso, koji je i otvoren na ostrvu San Antioko.
Treba naglasiti da je ova vrsta školjke zakonom zaštićena vrsta, tako da je svaki put kada Kijara zaroni u njenoj pratnji i obalska straža koja kontroliše stanje životinje nakon odstranjivanja vlakana.
Neki će tumačiti ovu priču kao dobro osmišljen marketinški potez, koji je zaista privukao više turista, dok će drugima ona privući pažnju zato što su u nju utkane stare legende i mistična tumačenja. Retkost koju ovaj materijal poseduje, lepota i njegovo poreklo daju mu pravo da zaista bude u centru pažnje. Priča o morskoj svili je pokazatelj šta se desi kada deca zemlje pronađu dušu mora, kako Kijara Vigo naziva morsku svilu, i sa njom istkaju zlatnu legendu.
Ko želi da krene putem zlatnih niti Mediterana, može saznati više o tome na ovom linku.
piše: Milica Mihailović
jul, 2018.
