Iako sasvim greše, osobama koje diljem interneta izmišljaju božanstva različitih sportskih disciplina mora se odati priznanje za kreativnost i slobodu tumačenja mita i predanja. Ne, nije postojala boginja trčanja, bez obzira šta će vam Gugl reći, ali, da, postoji priča o devojci nadljudske brzine.
Atalanta i Hipomen
Najčuvenija trkačica čitave grčke mitologije je beotska heroina Atalanta. Kao i sve mlade devojke, priželjkivala je da postane nečija supruga, pa se, nestrpljivo iščekujući čoveka svog života, konsultovala s proročištem ne bi li saznala kad će i otkuda on naići. Odgovor je, međutim, bio sasvim drugačiji od njenih nada:
„Ne, Atalanta, ne traži ti muža, od udaje beži!
Pobeći nećeš pak od tog, izgubićeš i sebe samu!“
Strahujući od takve božanske poruke, Atalanta se priključila Dajaninim nimfama, zavetovala se na devičanstvo i živela po šumama, vazda u hajkama i trku. Bila je neizmerno lepa i silni su je prosci tražili, ali svi ostaše odbijeni. Kad joj je, najzad, dojadilo da vazda ponavlja jednu te istu negaciju, a svesna svojih hitrih nogu, reši da ono proročanstvo doslovno protumači i da udaju ne odbija, već da od muža beži. Tako postavi jednostavan i jasan uslov: ko je nadtrči – sa tim će u bračnu postelju. A da ne bi dangubila sa samouverenim oportunistima, ogradi se priličnom dozom brutalnosti: koga pak ostavi za leđima, taj neka sporost plati životom. Uprkos tako okrutnom uslovu, (sumanutih) prosaca spremnih na utrku joj nije manjkalo – eto, toliko je zanosna bila. Ubrzo se raščulo za ta nesretna takmičenja i silan svet se okupljao da gleda najpre takmičenje, a potom i pogubljenje poraženog mladića. U gunguli, među navijačima, nađe se nekom prilikom i Hipomen, beotski kraljević vrlog porekla. Više racionalan tip nego romantičar ili inadžija, poče da se čudi bandoglavcima koji tako olako stavljaju život pod noge. Dok im se podsmevao i sipao poruge na račun njihovog lakoumlja, kraj njega protrča Atalanta, ostavljajući za sobom i pred smrću neko kukavno momče. Kako ugleda njeno nago, oznojeno telo i prekrasno lice, Hipomen zinu od čuda. Opčinjen Atalantinom lepotom, iz glasa poče da se izvinjava ovima što ih je maločas psovao i pođe da se i sam prijavi za trku, vičući kako je svaka žrtva vredna takve nagrade. Utom:
„Letećim korakom kraj njeg Atalanta protrča opet.
Hipomen pomisli strela iz skitskoga luka to leti.
Lepša u trku još beše, još više ga opčini takva:
Vetrić od tabana hitrih haljetak joj zadiže kratki
prekrasni sjaje joj članci, belesaju glatka se leđa
po njima rasute kose, lepršaju vezice šarne
okolo kolena nežnih, a rujna se promalja rumen
kroz kožu blistavog sjaja, kroz grimizne kao kad plahte
tanane prosinu boje u raskošnu neku dvoranu.”
Sasvim očaran i ne obraćajući pažnju na poraženog koga su upravo pogubili, Hipomen priđe Atalanti i poče da se preporučuje svojom božanskom lozom (deda mu je bio morski bog Neptun) i da je izaziva da se, najzad, ogleda sa njim, pravim junakom i da se mane izopačenog naslađivanja smrću tamo nekih sporaća. Uostalom, ako ga i pobedi, neće se obrukati, jer je njegova loza čuvena po hrabrima, a on je, eto, pravi pravcijati predstavnik svog roda. No, nisu mu ta kuraž i poreklo bile jedine posebnosti: i sam je bio prelep, a mlad. Atalanta se u njega zaljubi na prvi pogled, pa najpre poče da ga žali što će tako mlad nastradati, a svaka bi za njega pošla; potom pomisli kako bi baš ona mogla biti ta jedna, pa požele sopstveni poraz, a najzad se pribra, priseti se onog kobnog predviđanja i reši da se trka sa Hipomenom.
Ne želeći da izgubi ni život, ni Atalantu, Hipomen se iskreno, iz dubine srca pomoli Veneri i zatraži njenu pomoć. I dobi je, skupa sa uputstvima šta treba da radi: kako bi pomogla zaljubljenom momku, Venera je iz svog vrta na Kipru ubrala tri zlatne jabuke, koje mu je dala sa jasnim uputstvima: cilj je bio usporiti Atalantu i Hipomen je trebalo da ih, jednu po jednu, baca uz stazu, čim Atalanta pređe u vođstvo. On je posluša i uradi kako boginja reče, a i Atalantina reakcija beše kako su predvideli. Čim je primetila prvu jabuku, zaustavila se da je podigne sa zemlje, to ju je prilično usporilo i Hipomen pređe u vođstvo. Ipak, Atalantina brzina je bila istinski nedostižna, pa ga je ubrzo potom sustigla, a zatim i prestigla. I sa drugom jabukom se dogodilo slično: Atalanta i po nju skrete s puta, a Hipomen pređe u vođstvo, ali samo na kratko – ubrzo ga je ponovo pretekla. Oko treće se postarala boginja lično: najpre je pojačala ljubavnu požudu u Atalantinom srcu, potom otklonila sva njena oklevanja da li da prekine trku i treći put da bi podigla i treći mamac, a najzad jabuku učini izuzetno teškom i tako je sasvim uspori, a Hipomena učini pobednikom. Ostalo je bilo po pravilima igre: Atalanta postade Hipomenova žena, na obostranu radost. I živeli bi srećno do kraja života, da ovo nisu Metamorfoze (poslednjih stopedesetak stihova Desetog pevanja): preobražaju koji sledi kumovala je, takođe, Venera.
Lud od strasti, mlad i zaljubljen, pobednik Hipomen zaboravi da se zahvali boginji koja mu je pomogla u ostvarenju ljubavnih želja, pa ga ona, razočarana i ljuta, ražari još većom požudom za Atalantom, a usput potkači i nju na isti način. Ne mogavši da se suzdrže, supružnici se predaše nasladi u jednoj gustoj šumi, baš u hramu boginje Majke, Kibele, i tako oskrnaviše svetilište iz drevnoga doba. Stara boginja, zgrožena bludničenjem, htede da ih podavi u Stiksu, ali joj se ta kazna učini preblagom:
„… zato im ona vratove glatke
obmota žućkastom grivom i pokrivi prste u kandže
ramena prednja im postaše šape, u prsa im pređe
telesna sila; po pesku im repovi vrhove vuku;
srdžbom im sevaju oči, a umesto govora riču
šuma im postelja bračna, a svima su oni strahota
jedino majka Kibela tu lavovsku čeljust još može
pitomo uzdom da sapne.”
piše: Anđelka Nastić
avgust, 2018.
