foto: Narodno pozoriste Subotic

piše: Ivana Pavićević

 „Radnik ili radnica je, u najširem smislu, čovek koji želi postići odredeni cilj kroz fizički i/ili mentalni rad. U užem smislu zarađuje svoju platu upotrebom svoje – najčešće fizičke – radne snage koju stavlja na raspolaganje svom poslodavcu, to jest najčešće nekoj kompaniji, pošto je i sam direktor u užem smislu radnik, dok je kompanija poslodavac.” Ovu definiciju, nažalost, vreme je pregazilo. „Cilj”, recimo, više ne postoji kao osnovni pokretač. Cilja nema. Štaviše, današnji radnik besciljno ponavlja identične šablone. Zatim „plata”… Reč „plata” trebalo bi zameniti rečju „neplata”. Najzad i „sam direktor je u užem smislu radnik” – treba štrihovati iz definicije, jer je taj direktor postao manjina.

„Marksistička doktrina smatra kako je radnička klasa potlačena klasa”. Može se primetiti da Marksa nije pregazilo vreme, sem što ni radnička klasa kao podgrupa više ne postoji. Samim tim što smo svi potlačeni, svi činimo radničku klasu. Uvek, pa i u ovom slučaju, dobro je kada se podele izbrišu. Loše je – radniku.

Od 2007. godine pozorište u Subotici nema svoju zgradu već radi u fabrici. Fabrika je u

međuvremenu zatvorena, dok su namesto radnika, došli radnici. Samim tim, uvek sjajna scenografija Marije Kalabić, ovaj put je i više nego verodostojna i funkcionalna. Vizuelni identitet predstave čini kancelarija fabrike, tamna i sumorna, osvetljena neonskim svetlima koja potcrtavaju hladnoću, uz poslednju kurtoaziju i nagradu radnicima – po stolica za svakoga.

Predstavu Radnička hronika Narodnog pozorišta Subotica, po tekstu Petra Mihajlovića, oštro, koncizno i silovito je režirao Veljko Mićunović, a žustro, strateški i suvislo adaptirao Slobodan Obradović. Predstava svedoči o društvenom položaju radnika, njegovoj nemoći da se izbori sa nezaobilaznim i višedecenijskim problemom, o apsurdu štrajka. Štrihom je postignut veći fokus na aktuelnu situaciju i na odvažnost malog čoveka da se bori za svoja osnovna prava. Likovima je oduzeta ljudska i životna toplina, pa i lični doživljaj. Oni u ovoj adaptaciji nemaju imena – svi smo radnik i broj. Glumci se ne gledaju međusobno, već su zagledani u prazninu, čime dolazimo do još jedne važne aktuelnosti, a to je nemogućnost stvarne komunikacije i odsustvo empatije. Ličnu emociju ostavljamo za trenutke osame, te je inteligentan potez da se u ovoj fragmentarnoj dramatizaciji, zadrže upečatljivi emotivni monolozi i potresne ispovesti koje, ukoliko do nekoga nekim čudom ne dopire težina problema, sigurno čine predstavu ličnom.  

foto: Narodno pozorište

Scenski pokret potpisuje glumac Igor Greksa, a centralno težište ovog koncepta leži upravo u samom fizičkom teataru. Repeticija scenskog pokreta, švajcarska preciznost i težina fizičkih zadataka bez potpune posvećenosti ansambla bila bi nemoguća. I najveći dragulj ove predstave upravo su glumci – Srđan Sekulić, Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević i Dimitrije Aranđelović. Oni su upravo ti radnici koji sa scene, moćnom i prodornom dikcijom, savršenom usklađenošću i utopijskim jedinstvom,   dokazuju da smo više nego sposobni da budemo savršen radnik, da možemo, da želimo i hoćemo, ali da nam nije omogućeno da radimo kao čovek.

Vreme i njegova brzina uništili su svaki idealizam, individualizam, pravdu, i  iznedrilo, može se reći, istorijsko pitanje: da li je danas radnik žrtva ili heroj? Od radnika se očekuje da opstane u situaciji u kojoj sve radi protiv njega. Radnik je mali čovek koga niko više ne vidi. Ali, pošto smo svi radnici – svi smo postali nevidljivi. Duhovi smo koji iščezavaju pevajući: „Živote moj, gorak li si bio”.

novembar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.