„Zimsko putovanje” Franca Šuberta: Iščitavanje tragova lutalačkog etosa

„Naviknutost tela na hodanje kao na nešto normalno potiče iz dobrog starog vremena. Bio je to građanski način da se nikud ne stigne: fizička demitologizacija, slobodna od stege hijeratičnog hoda, beskućnog lutanja, zadihanog bežanja. Ljudsko dostojanstvo sastojalo se u pravu na hodanje, na ritam koji telu ne iznuđuju zapovest ili strava”, reči su istaknutog nemačkog filozofa, sociologa i muzikologa 20. veka, Teodora Adorna. Iz prethodno iznete Adornove misli iščitava se razlika između građanskog hoda i beskućnog lutanja, iz koje se pruža nit uz pomoć koje ovaj mislilac lutanje dovodi u vezu s beskućništvom. Luta bi bio onaj koji više nema dom, te osoba koja je raskinula sve spone s građanskim poretkom i koja biva smeštena u okvire jednog odreda  drugačijeg poretka. Beskućno lutanje počelo je predstavljati igru iskušenja za sve one lutalice koje su samovoljno napuštale građansko društvo, žudeći za istinskim domom i zavičajem, te  istinskim osećajem pripadnosti nečemu i/ili nekome.

 Koreni lutanja dosežu u doba prosvetiteljstva kada je obrazovana mladež napuštala svoje gradove težeći ka slobodnom lutanju, na šta je uticaj imala prosvetiteljska filozofska misao, kao podsticaj za odlaske studenata i učenika u prirodu sa ciljem da se upije znanje i iskustvo koje se tamo nudi, a upravo ti odlasci  egzistiraju kao značajan element u procesu sazrevanja. Dok je praksu lutanja iznedrio prosvetiteljski duh, može se reći da su romantičari lutalaštvo preuzeli, dalje razvili, te sasvim sigurno i dodatno popularizovali. Lutanje u doba romantike prestaje da se poima kao dopuna etosu građanskog života; lutanje polako počinje da odiše duhom alternative dotadašnjem načinu življenja. Lutalački etos mogao bi biti individualistički etos svih onih koji nisu mogli da se pomire s aktuelnim kategoričkim imperativima onih društvenih grupa kojima su pripadali. Uz negodovanje da se prepuste građanskom društvu, a još manje državi koje je prosvetiteljstvo težilo da ujedini sa celim kosmosom u jednu impersonalnu „mašinu”, iznedrilo je one pojedince koji su kao jedinu alternativu videli povlačenje u prirodu, ne bi li na kraju dosegnuo  transcendenciju u duhovnom smislu. Lutanje u doba romantike osvetljavalo je neke nove egzistencijalne horizonte koji su se umetnicima nudili kao fina sredina za iskazivanje sopstvenih doživljaja otuđenosti u građanskom društvu. Uspon romantike tekao je dosledno uz afirmisanje nekoliko ključnih tema, od kojih je jedna za nas od primarnog značaja – uzvišena individualnost koja je dramatizovana u liku lutalice. 

Odvajkada nukleus lutanja granao se na nekolicinu različitih tipova lutanja, međutim, romantičarski umetnici sve više počinju da tvore takozvano regenerativno lutanje, za koje je Nemačka imala najviše sluha, te je ono negovano tokom celog 19. veka. U širem smislu, ovaj tip lutanja našao se i u funkciji novog, velikog i ambivalentnog religioznog cilja koji je podrazumevao regeneraciju sveta, a koja je imala za cilj da sledi hrišćansku ideju carstva Božjeg na zemlji, te da revidira njenu biblijsku kanonizaciju. Međutim, istaknutu poziciju u nagoveštavanju ovog novog tipa lutanja imao je Žan Žak Ruso, koji je praksu lutanja dovodio u vezu s doživljajima u prirodi tokom procesa lutanja, koji je poprimao sve sličnije odlike s religioznim doživljajima. Upravo je ovaj regenerativni tip lutanja egzistirao kao ključan za stvaralaštvo Franca Šuberta.

Sada, nakon temeljnijeg zalaženja u kontekstualizaciju postojanja motiva lutanja, možemo se prepustiti Zimskom putovanju – Šubertovom ciklusu pesama, uz pokušaj da odgonetnemo, ili makar dosegnemo do koezistentnih vidova iščitavanja tragova lutanja koji se javljaju kao ključni u momentu umetničkog poimanja prethodno pomenutog ciklusa pesama. Naime, Zimsko putovanje predstavlja izvanredno omuzikaljenje istoimenog ciklusa pesama Vilhelma Milera, u kome je Šubert naišao na neiscrpnu snagu nadahnuća. Dugo godina mreža rasprava se plete oko razloga zbog kojih je Šubert omuzikalio baš Milera. Nije na odmet istaći da Miler nije, poput recimo Majrhofera ili Šobera, Šubertov prijatelj. Dakle, kao isuviše provokativno pitanje javlja se Šubertov odnos prema Mileru kao pesniku, ali i pitanja posve privatne prirode koja su Šuberta navodila ka dubokom promišljanju o baš ovim stihovima, te pronicanje, ne u samo njihova uopštena značenja, već u odnos Šubertovog ličnog i umetničkog senzibiliteta sa Milerovim.

Šubert je Zimsko putovanje, ciklus „zastrašujućih” pesama, kako ih je on sam opisivao, komponovao u vreme kada se već dugo godina suočavao sa sifilisom, neizlečivom bolešću koja ga je fizički iscrpljivala, psihički potpuno devastirala, te polako najavljivala pobedu. Iako u periodu iscrpnog rada na ovom ciklusu pesama, Šubert u pismima za sobom nije ostavljao tragove moguće identifikacije sopstvenih psihofizičkih muka kojima je bio podređen sa muzikom koju je komponovao, njegovi prijatelji ostavili su nam svedočanstva koja evociraju razmišljanje u tom pravcu. Tako je, recimo, Majrhofer napisao kako se uz pesnikovu ironiju, ukorenjenu u očaju, Šubertu primicala zima života. S vremenom, autori koji su se bavili Šubertovim stvaralaštvom dolazili su do zaključka da je kompozitor u glavnom protagonisti Milerovog ciklusa prepoznao samog sebe, i da je stihove omuzikaljivao tragajući za razrešenjem egzistencijalne krize u kojoj se sam nalazio. Bilo je i onih koji su bili mišljenja da je Šuberta Milerovim stihovima privukla smrt, te je kompozitor znao da on, kao i zimski putnik, kroči putem čiji završetak uranja u jedini izvesni svet – svet smrti. Sada se, kroz čitanje između redova, nedvosmisleno približavamo suštinskim razlozima zbog  kojih se Šubertu motiv lutanja činio tako provokativnim. Ne mogu, a da se ne osvrnem i na jedan enigmatičan zapis – kratku priču, naslovljenu Moj san, koju je kompozitor ostavio za sobom, i u kojoj lutanje zauzima istaknutu poziciju. Protagonista ovog sna, koji je po svoj prilici sam Šubert, budući da je napisano u prvom licu jednine, luta u tri navrata. Ukratko, prvi put on to čini prinudno, zato što mu je otac rekao da mu se skloni s očiju, te je u lutanju u daleke krajeve osećao razapetost između najveće tuge i najveće ljubavi. Drugi put luta ne bi li se vratio kući nakon primljene vesti o majčinoj smrti. Međutim, uskoro je usledio još jedan oštar sukob sa ocem koji je iznedrio i šamar, te je protagonista ovog puta, samoinicijativno napustio dom, a zatim krenuo u novo lutanje:„srca punog beskrajne ljubavi prema onima koji su ga (srce) ponizili lutao sam dalekim oblastima. Duge, duge godine pevao sam pesme. Ako sam hteo da pevam o ljubavi, pričinjavalo mi je bol. A, ako sam ipak hteo da pevam o bolu, to je u meni budilo ljubav. Tako su me patnja i ljubav razdirali.” Upravo, ovo poslednje lutanje protagonista započinje sa snažnom verom u ispunjenje „čuda”, koje će doneti, ne samo regeneraciju njegovog sopstva, već i celog čovečanstva. Podsećam da je upravo regenerativno lutanje snažna crta Šubertovog stvaralaštva. Možda najviše u celom ciklusu, pesma Verglaš, koja je poslednja putanja Zimskog putovanja, evocira lutanje koje vodi u smrt, a ono se zasniva na simbolici koja se da iščitati u liku verglaša, a koja neosporno predstavlja oličenje smrti, i to upravo kroz lik muzičara. Miler je pesmu Verglaš okončao s dva enigmatična pitanja:

Čudesni starče,
Trebam li s tobom krenuti?
Hoceš li za moje pesme
Tvoj vergl vrteti?

Analitičari nas navode na to da ovi stihovi zapravo predstavljaju pitanja koja je lutalica postavio samom sebi, te da se ovo latentno da iščitati, ali ne toliko iz Milerovih stihova, koliko iz muzičkih elemenata koji pažljivo podvlače tekst.

Nameću se razna pitanja koja se – čitaocima Milera, a posebno tumačima Šubertove umetničke zaostavštine – čine kao provokativna za estetičke rasprave. Iz prethodno iznetih Milerovih stihova jasno nam se može ukazati asocijacija na izvesno lutanje – ono lutanje koje prelazi u domete duhovnog, ka nečemu što se da otkriti tek naposletku, a što u biti jeste regenerativno lutanje, pružajući svoje niti ka „čudu” koje počiva u horizontima transcendentalnog.

piše: Tina Arsenijević