piše: Nevena Stajković
Mislim da je proleće najbolji period da upoznate suptilnu zbirku priča koja nosi naziv Buđenje, a koju je napisala Mira Popović. Naime, ovo je zbirka kratkih priča podeljenih u dva dela – Buđenje i Mogućnost ljubavi, a tu je i Sažetak. Sve priče, u stvari, imaju poentu metaforičnog buđenja, a kompozicija je takva da neke priče saznajemo iz usta muškaraca, a neke iz usta žena. Kako god da okrenete, priče su nesvakidašnje, ozbiljne, ali ne isuviše, pomalo lucidne i veoma vešto napisane i sve govore o ljubavi, o tajnim željama i navikama njihovih aktera. Simptomatično je to što u većini priča žene nestaju bez traga. Sa takvom se situacijom susrećemo u pričama Buđenje, Škola slušanja, Beležnica, Razumeti nadu…
Priča Beležnica pripada ciklusu Buđenje i govori o čoveku koji je isuviše često zaboravljao stvari koje treba da uradi i činilo mu se da stvari koje bi zaboravio zapravo i ne postoje. Bio je svestan da je drugačiji od drugih, a postalo mu je kristalno jasno kada je čuo kako ga ogovaraju kolege. Nije živeo s devojkom, Margaretom, već je ona, s vremena na vreme, dolazila i sređivala nered u stanu, ne prebacujući mu što živi u tom neredu i što ga samo ona sprema. Od toga dana kada je čuo svoje kolege kako komentarišu njegovo ponašanje, čovek je odlučio da zapisuje sve svoje obaveze i planove. Napravio je posebne odeljke: „reći”, „uraditi” i „ići”. Postao je toliko organizovan, da je obeležio sve stvari u stanu i uvek ih vraćao na njihovo mesto. Margareta je dolazila još neko vreme. Sada je ona bila ta koja je ostavljala stvari za sobom nesređene. Jednog dana je ostavila poruku zalepljenu za radio: „oprati kosu, odneti sat na popravku, ne sklanjati ništa s poda” i više se nije vratila. Imam ideju zašto se nije vratila, a verujem da ćete je imati i vi kad budete pročitali priču.
U priči Potiljak, koja pripada ciklusu Mogućnost ljubavi, susrećemo se sa ženom koja ulazi u taksi i ima strašno jak osećaj da na mestu vozača sedi „on”, ali ubrzo shvata da to ne može da bude „on” zato što – nit živi u Parizu, nit je taksista. Naređuje taksisti da se nipošto ne okreće. Tokom vožnje priseća se nekoliko divnih susreta koje je imala sa „njim”, ali do kraja priče nije videla taksistino lice, a njegov zagonetni odgovor, na njen zahtev da se ne okreće, daje zanimljiv pečat celoj priči: „Ne brinite, Euridika, nisam lud.”
Zbirka se zatvara pričom Moj brat predratni novinar koju čitamo u Sažetku i u kojoj se upoznajemo sa ženom koja u četrdeset prvoj godini saznaje da negde daleko ima brata blizanca. Ova priča u sebi nosi naslove svih prethodnih priča, tako da je autorka na ovaj način sačinila magistralnu priču, kao što je France Prešern, o kojem smo pisali u okviru rubrike Čitam i skitam, još u 19. veku napisao Sonetni venac, po ugledu na sijenski venac – venac od četrnaest soneta, sa petnaestim, magistralnim sonetom, tj. sonetom koji sadrži početne stihove svih prethodnih soneta iz venca.
Ovog proleća preporučujem vam da se budite uz po jednu nežnu priču iz zbirke Buđenje, pesmu Da ti želim dobra jutra grupe Ti i po jedan sonet iz Prešernovog Sonetnog venca. Malo li je?
