Ovde u Srbiji, svinje, kokoške, krave, ribe i eventualno mnoge druge vrste životinja predstavljaju sastavni deo prosečne ishrane. Meso ovih životinja konzumiramo gotovo svakodnevno, bez ikakvog udubljivanja u poreklo tog mesa, tačnije, o životu same životinje. S druge strane, budemo li u svoju ishranu uvrstili i pse i mačke, postaćemo Sotona, Ktulu, drekavac i čupakabra! Postaćemo monstrum koga će verovatno, ako ne već linčovati, onda svakako zaobilaziti u širokom krugu. Očigledno je da se smatra da postoji nekakva bitna razlika na osnovu koje možemo opravdano da diskriminišemo između ovih vrsta. Dohvatimo svoj potiljak, pritisnimo dugme za on, i da pogledamo o čemu se ovde radi. Kakve bismo razloge sve mogli da ponudimo?
- Za početak, neko bi mogao da kaže da su jedne za jelo, dok su druge za druženje. Kako biste to objasnili jednom Kinezu ili Indijcu? Da li bismo imali sluha za objašnjenje Indijca da krave nisu nikako za jelo? Da li bismo imali stomak za to da nam Kinez objašnjava kako su mačji ćevapi fantastičnog ukusa? Sva je verovatnoća da ne bismo, a to je zato što mi ove stvari ne počinjemo da jedemo svesnom i promišljenom odlukom, već to uveliko jedemo dok stignemo u taj racionalni(ji) uzrast. Što znači da je to verovatno racionalizacija sa naše strane. U pitanju je, verovatno, naprosto pravdanje zatečenog stanja. U našem primeru, razgovor ova tri čoveka deluje osuđen na propast. Svaki od njih može da se pozove na svoje intuicije (kulturno relativne, dabogme), na samu kulturu, ili na neki sveti spis, podjednako efektivno. Sada kako stvari stoje, deluje prilično proizvoljna ta linija koja razdvaja njam njam od gući gu životinja. A ako je već proizvoljna, postavlja se pitanje – da li je uopšte ima? Možda je pitanje sve ili ništa?
- Neko bi mogao reći da je inteligencija validan kriterijum. Svakako, deluje racionalno što među nama samima za neke stvari diskriminišemo po ovom osnovu (na primer, kod prava na glasanje ili sticanja vozačke dozvole), pa što to ne činimo i sa životinjama? Mogli bismo tvrditi da nije opravdano jesti životinje koje se smatraju relativno inteligentnim naspram onih koje su relativno neinteligentne. Ovo deluje problematično: svinja, koja je deo naše dijete, važi za jednu od najinteligentnijih životinja, više od mnogih pasjih i mačjih rasa, i bez ikakve sumnje zvuči utopijski da se neko ovde zbog toga odrekne te vrste mesa. Takođe, ovom linijom rezonovanja bi neko morao tvrditi da je onda više opravdano konzumirati odrasle u odnosu na mlade životinje. Ako ostavimo ove potencijalne nedoslednosti po strani i dalje možemo postaviti prosto pitanje: a zašto je to bitno? Pitanje nije bezazleno – ako ne znamo da odgovorimo na ovo, i dalje nismo dali nikakav razlog, samo smo pomerili pitanje korak dalje.
- Mogli bismo probati i da napravimo razliku po sposobnosti da se osete bol i patnja? Možda je racionalno tvrditi da je opravdano jesti (i u tu svrhu ubijati) životinje za koje bi to bilo bezbolno i koje ne bi mogle možda i da osete strah ili patnju zbog toga. Možda se varam, ali za ovaj poslednju razlog verujem da ćemo svi imati najviše sluha. Deluje savršeno bitno da li ćemo nekome ili nečemu naneti bol pri ispunjenju naših želja i potreba, pa tako i prehrambenim potrebama. Više je u skladu sa našim moralnim intuicijama da ubijamo i jedemo bića koja toga praktično neće biti ni svesna, od onih koja će tada proživeti bol i strah. Da kažemo da je ovo validan razlog. Koliko nas pomno prati i razmišlja o tome koliko su inteligentne određene životinje ili kolika je njihova sposobnost za doživljavanje bola pre nego što uzmemo meni u ruke? Biće da nas je malo. Čini se da postoji razlog zašto ne bismo sebi trebali tako nešto dozvoliti. Ako je tačno da je ubijanje određenih životinja moralno nedopustivo, onda valja uvideti da naš način života teži održanju ili pogoršanju takvog stanja – što znači da smo u tome saučesnici. Ako je tačno da je ubistvo životinje zločin, onda valja spomenuti da se prema grubim procenama, globalno u toku jedne godine za potrebe hrane ubije oko sedamdeset milijardi životinja, ili šest miliona na jedan sat. Brojke deluju otupljujuće ogromno.
Razgovoru i argumentima koji su u igri se ne može posvetiti dužna pažnja na dve strane, ali napomeni da je to tema vredna razmišljanja, može. Način na koji o ovim stvarima razmišljamo (ako ikada uopšte to i učinimo) je retko kad dosledan, a to će svima koji znaju barem osnovno o logici uvek biti razlog za nelagodu.
piše: Logoreik
avgust, 2016.
