piše: Teodora Rebić
Svako ko je imao priliku da se susretne sa barem jednim Platonovim dijalogom, mogao je da primeti njegovu visoku književnoumetničku vrednost. Platonov stil pisanja odiše kreativnošću, poetičnošću i zvučnošću. Ipak, on o umetnosti nema lepo mišljenje. Preciznije, nešto kao Platonovo mišljenje o umetnosti i ne postoji. Kako je to moguće?
Za pravo shvatanje Platonovog odnosa prema umetnosti uopšte najvažnije je dobro objasniti kontekst u kome taj odnos nastaje. Naime, vekovima pre i posle Platona, umetnost nije bila smatrana delatnošću vrednom filozofskog istraživanja. Estetika status filozofske discipline dobija tek u 18. veku. Naravno da su se ljudi bavili raznim umetnostima, da su voleli muziku, teatar i slikarstvo. Ali filozofi se nisu na akademski način odnosili prema ovim pojavama. One su bile nedovoljno razumske, nedovoljno definisane, jasne i precizne za tako nešto. Kao takve, neretko su se smatrale opasnim po narod i zdrav razum. Konkretno Platon je bio uplašen moćima muzike, koja je prema njegovom mišljenju uticala na vrline pojedinaca i direktno kreirala njihov karakter.
Antički filozofi, a među njima Platon, ako su uopšte govorili o umetnosti, to su činili u okvirima drugih tema. Umetnost je bila usputno pominjana, nikada vredna sama po sebi, već kao vršilac neke uloge u celini. Tako Platon pominje umetnost u svega nekoliko svojih dijaloga. U dijalogu Ijon Platon govori o recitatorskoj veštini, dovodeći u pitanje njenu vrednost; u Hipiji Većem govori o mogućnosti uspostavljanja definicije lepog; a u Državi i u Zakonima pomenuće baš muziku. Međutim, rasprava o muzici biće dugačka svega desetak stranica i razmatraće se u okvirima krajnje etičkih i političkih tema. Naime, Platon će pisati o tome kakva muzika treba da bude u dobro uređenoj državi i kako ona može da utiče na uspostavljanje novih zakona. I to bi bilo sve od Platonove estetike.
Zabavno i važno je pomenuti jednu veliku konceptualnu razliku. Grci nisu imali pojam koji je sasvim srazmeran današnjem pojmu umetnosti. Nije postojala reč koja bi objedinila sve ono što danas smatramo umetnostima. Pritom, problem ne predstavljaju novonastale umetnosti, moderni pravci i slično, već suština samog pojma. Pojmovi koji se koriste u sličnom svojstvu jesu: poiesis – stvaranje (umno, idejno stvaranje, izmišljanje), techne – stvaranje (tehničko, ručno stvaranje, pravljenje) i mimesis – oponašanje, imitiranje, podražavanje. Kao što možda možete primetiti, prva dva pojma su bitno različita, čak suprotna. Grci su konceptualno jasno razlikovali ove dve vrste stvaranja, one su retko i bile dovođene u vezu. Primer poiesis bi bilo pesništvo, dok bi primer techne bila grnčarija, ali i izgradnja brodova i kuća. Prvo je imalo mnogo više veze sa inspiracijom i iracionalnošću, što za antičke mislioce, a posebno Platona, ima veoma negativnu konotaciju. Drugo je u velikoj meri ispunjeno pravilima i zakonitostima, gotovo da nema veze sa nadahnućem, ono je zanat, te se karakteriše kao vrsta znanja. Ono što je zajedničko i poiesis i techne je mimesis ili oponašanje. Umetnost imitira život. To je Platonova ideja. Ali, veoma je važno pitanje: šta je to što život imitira?
Preko pojma mimesis došli smo do Platonove centralne teorije – teorije ideja. Vrlo skraćeno: postoji svet stvari (propadljiv, promenljiv, nastaje, nestaje), svet koji mi vidimo čulima i u okviru koga živimo, pojavni svet. Takođe, postoji i svet ideja (nepropadljiv, nepromenljiv, večan, savršen), svet u kome se nalaze ideje, opšte suštine svega pojedinačnog, opažamo ga intelektualnim delom duše. Bilo kako bilo, sve nastaje na osnovu ideja. Biće jasnije na primeru: postoji opšta ideja stolice u svetu ideja, postoji pojedinačna stvorena stolica u svetu stvari na osnovu opšte ideje stolice. A stolica koju bi neko nacrtao bila bi u trećem nivou.
Za Platona svaki nivo predstavlja niži nivo, nivo dalje od bića, dalje od istine, dalje od suštine. Umetnost je tako, najdalje od onoga što jeste. „Umetnost je senka senki” – zvuči lepo, ali je vrlo pogrdno. O ovome Platon govori u 10. knjizi Države i ova teorija predstavlja ontološku kritiku umetnosti. Tim povodom on se pita zašto bi neko bio slikar, kad prosto može biti stolar, i tako ostati u drugom nivou. Dakle, stvaranje umetnosti je na neki način udaljavenje od istine, onaj koji stvara, stvara na osnovu onoga šta vidi, a ne na osnovu suštine.
Platon kaže da umetnost podražava izgled stvari, i da umetnici zapravo ne poznaju suštinu onoga o čemu stvaraju. Ovako izgleda njegova gnoseološka kritika umetnosti i u njoj se postavlja jedno od najznačajnijih estetičkih pitanja – pitanje istinitosti. Ono glasi: da li pesnik koji peva o nečemu, mora o tome zaista da zna? Iz današnje perspektive ovo pitanje može zvučati paradoksalno, jer se pesništvo ne dovodi u vezu sa znanjem istine, međutim, to je ono što je bila glavna vrednost antičkog doba. Nešto poput umetničkog konteksta nije moglo biti pojmljeno, te bi pesnik koji peva o vojničkoj veštini, a o njoj zaista ne zna, bio optuživan za laž, a glumac koji bi glumio da je ljuti lekar, bio bi optuživan za obmanu.
Kada govori o muzici, Platon bitno razlikuje njene reči, melodiju i ritam. Najviše se bavi rečima pesama, bilo onih koje se recituju ili onih koje se pevaju. Očigledno smatra da one u ogromnoj meri mogu uticati na narod, pogotovo mlade i neobrazovane. Te dok govori o obrazovanju mladih, zalaže se za veliku cenzuru i prepravke epova i narodnih pesama. Sve to radi sa jednim ciljem, a to je organizacija dobre države. Ovaj politički zahvat Platon posmatra u potpunosti kao etički problem i tako mu i pristupa. Naime, centralna tema njegove etike uopšte jeste vrlina. Po uzoru na Sokrata, zagovaraće teoriju da se vrlina uči i podučava. I osmišljavaće sistem obrazovanja i vaspitanja karaktera tako da se maksimalizuje vrlina. Maksimalna vrlina svakog pojedinca dovešće do maksimalne vrline svih, što će dovesti do maksimalno dobre države, što će dalje biti dobro po svakog pojedinca. Tako on osmišljava državu u kojoj svi imaju zajednički cilj.
Više od svih, muzička je umetnost ona koja utiče na duh čoveka. Muzika ima najsnažnije dejstvo. Ona opija, omamljuje i zanosi. Budi u ljudima ono najiracionalnije. To je opasna teritorija, ne može se kontrolisati. Čovek u takvom stanju duha udaljava se od vrline, a približava se poroku. On je nerazuman, a od toga ne postoji gore.
Uživanje u muzici se nalazi u suprotnosti sa racionalnim životom. Platon ga određuje kao nedopustivo osećanje, i čak otvoreno svetogrđe. Cenzuru muzike u državi sprovodi tako što insistira na strogoj disciplini u negovanju samo onih muzičkih formi koje najmanje potresaju i uzbuđuju, i koje, saglasno sa drugim duhovnim aktivnostima, snaže duh građana, preventivno ga obezbeđujući od nepotrebne bahatosti, ali i od mlitavosti.
Prvo se bavi rečima pesama, sastavljajući spisak zabranjenih tema. Najpre treba izbaciti iz upotrebe pesme koje ne veličaju vrlo ponašanje, pesme u kojima nepošteni i nepravični junaci dobro prolaze. Zatim pesme koje bude osećanje straha (posebno straha od smrti i Hada). To su pesme koje opisuju stravičnosti podzemlja – one remete hrabrost kod građana (posebno onih koji treba da ratuju (za državu)). Treću, i možda najvažniju, grupu pesama koje treba izbaciti čine pesme u kojima se loše govori o bogovima. Jer, ukoliko su bogovi loši, naše pravično ponašanje neće biti garant za dobru sudbinu, te će se ideal vrline poremetiti.
Jasno je šta je opšti cilj – veličanje ideala vrlog pravičnog ponašanja koje će doprineti dobroj državi. Platon kaže: „Manje će se oplakivati i najspokojnije će se podnositi smrt”; „Više će se plašiti ropstva nego smrti”; „Tako se podiže moral jedne zemlje”.
„Melodija i ritam treba da se upravljaju rečima.” Shodno tome, „pesme naricaljke – tonski mlitave pesme i one koje se pevaju pri piću” se skroz ukidaju. To su pesme jonske i lidijske vrste melodije. Sa druge strane, dorska i frigijska vrsta su odgovarajuće, one kroz svoj ton bodre junake, ulivaju hrabrost, borbenost i snagu. Takođe, kroz dorske i frigijske vrste melodije postiže se održavanje blagog, neoholog, umerenog stanja duha.
Izbacivši određene melodije, shvatio je da će intrumenti sa mnogo žica (trigonon, petkida) biti nepotrebni, te se oni neće ni proizvoditi. Od instrumenata korisni će ostati samo lira i kitara, i ponegde frula.
Posle melodije dolazi ritam, za koji kaže da: „nikako ne sme biti šaren i raznolik nego treba da odgovara sređenom i muškom životu”.
Osim što utiče na građane (čuvare ratnike), još je opasnije kada muzika obuzme vladare. Oni su ti koji uspostavljaju pravila i zakone, te su posledice najdalekosežnije. Platon u Zakonima ističe: „S vremenom su se pojavile vođe koje su u muzici postupale nezakonito […] Obuzeti euforijom i vođeni nepriličnim duhom hedonizma, oni su […] mešali različite vrste muzike. Tako su svojim bezumljem nenamerno lažno svedočili protiv muzike, kao da je lišena bilo kakvog merila ispravnosti, i kao da je zadovoljstvo slušaoca najbolji kriterijum, bilo da je taj slušalac dobar ili loš čovek. Putem kompozicija ovakve prirode, za koje su napisali srodne reči, oni su u narodu negovali duh muzičkog bezakonja i drsko uverenje da sam može da sudi o vrednosti muzike”.
Muzika, dakle, kao i umetnost generalno, po sebi nisu vredne. Ni njihovo stvaranje, niti konzumiranje nisu pohvalni. Uživanje ima negativnu konotaciju. Sve to zajedno područje je iracionalnosti, koja, prema Platonu može imati ozbiljne posledice. Može se dogoditi da muzika, uzimajući nekontrolisano maha u društvu, zahvati, kaže Platon, i sam zakon i ustav države. Zato muziku, ipak, ubraja u sredstva koja mogu da promene društveni poredak: „Kada se stil muzike menja, sa njom se menjaju i osnovni zakoni države”.
novembar, 2023.
