piše: Mladen Ilić
U Odbrani Sokratovoj, govoreći sudu o onima koji ga tuže, Sokrat kaže: „Ti ljudi koji su takav glas raširili, to su oni opasni tužioci moji”. U engleskom prevodu na mestu sintagme takav glas stoji that rumor, ali i bez ulaženja u tehnikalije, i iz kasnijeg teksta vidi se da Sokrat misli na glasine. „A što je od svega toga najčudnovatije, to je što im ni imena ne mogu znati ni kazati…Nijednoga od njih ne mogu ovamo pred sud da dovedem, ni da pobijem, nego moram, razume se, da se borim kao sa senom i da se branim i da pobijam, a nikoga nema da odgovara.” Ovim rečima nam već Sokrat daje uvid u koncept glasine i na neki način ga povezuje, bar istorijski, sa filozofijom (ili sa filozofom).
Glasina, ipak, ima svoj predfilozofski početak u mitologiji. U grčkoj, oličenje glasine bila je Pheme ili Ossa, boginja slave i ugleda, koja se služila glasinama. O njoj se pričalo da je obišla svet smrtnika i bogova, čula sve što je mogla, a zatim šapatom ponovila šta je naučila, ali svaki put ponavljala sve glasnije, dok to nisu svi saznali. Dok je u grčkoj mitologiji to uglavnom žena sa krilima i trubom, ona koja inicira i produžuje komunikaciju, u rimskoj, poznatija kao Fama, opisana je kao krilato čudovište sa telom prekrivenim perjem, očima, jezicima, ustima koja govore, zamišljenim ušima. Taj opis nalazimo kog Vergilija u Eneidi. Bezbroj ušiju i usta koji predstavljaju medijum prenošenja glasine, iako neprimetni, ono što tvore – glasina – na kraju izgleda kao neman.
U Grčkoj se glasina povezivala sa glasom bogova u smislu saopštavanja ambivalentnih poruka koje dolaze od bogova, dok se preko ljudi samo prenose, a da li će se ispostaviti istinitom, to takođe zavisi od bogova. U Rimu pak Fama je opisana kao radosna zbog saopštavanja glasina, što joj dodaje određenu motivaciju i čini je pakosnom. Ipak, Ovidije nam daje malo drugačiji opis rimske Fame, odnosno Famine kuće. U Metamorfozama Ovidije opisuje Faminu kuću „u svemiru međ zemljom i međ morem”, kao mesto sa bezbroj ulaza i hiljadu otvora sa kog se vidi ceo svet, smrtnika i bogova. U njenoj kući nikada nije tišina, puna je zvuka, ali ne buke već „žubora i glasova sitnih”. Ovim opisom Ovidije ukazuje na bitan element glasine, a to je bezličnost. Umesto da postavi boginju u centar pažnje, kao nekog ko glasinu izgovara, on opisuje njenu kuću, prostor u kom glasine cirkulišu, gde prolaze.
Time možemo doći do definišućeg momenta glasine, a to je njena bezličnost. Glasina nema autora, ili bar ne poznatog autora. Ona postoji ukoliko je ljudi prenose, a prenosiće je uz izraze govori se, ljudi pričaju, priča se i slično. Kako filozof Mladen Dolar to formuše, „glasina nema autora ali ima autoritet”. Ovaj oblik neupravnog govora ukazuje na to da se svako ko prenosi glasinu eksplicitno ograđuje od nje. Glasina, dakle, nema subjekta koji je tvrdi, već je sam način prenošenja – pričaju ljudi – ono što je na neki način utvrđuje. Niko ne želi da tvrdi da je tako kako glasina kaže, ali tvrdi da ljudi pričaju da je tako; a implicitno se podrazumeva da jeste tako jer ljudi pričaju. Iz ovog kruga teško je izaći (to čak ni profesionalni pobijač mnjenja, Sokrat, nije uspeo), teško je pobiti nešto za šta se ne tvrdi da je istinito, niti se nudi razlog zašto je tako.
Pogledajmo još jednu upotrebu glasine u antičkoj filozofiji, ovog puta od strane Platona. On u Zakonima glasinu smešta u figuru hora staraca, koji kao iskusni članovi društva prenose neka određena, ustanovljena mišljenja, koja se ne mogu drugačije iskazati. Oni su „pripovedači priča inspirisanih od bogova o ljudima punim vrline”. Na taj način, glasina nalikuje mitu, kao posebnoj formi kroz koju se iskazuje nešto što ne može drugačije biti iskazano; poput određenih tabua, koji se ne regulišu zakonom, ali se kontrolišu glasinama. Glasini se u tom kontekstu opet veruje jer svi pričaju o njoj. Štaviše, kod Platona su to iskusni stariji članovi zajednice, pa se može zaključiti da kroz njih i priča sama zajednica.
Kako Hans-Joahim Nojbauer u knjizi Fama – Istorija glasina objašnjava, „u konkurenciji sa racionalnim, logosom i pisanom tradicijom, phema stvara i čuva nešto kao što je kolektivno pamćenje”. Možemo reći da priča glasine svoje utemeljenje nalazi u sebi samoj, ali da istovremeno govori i o nekom drugom, ako ne o konkretnoj ličnosti (što je redak slučaj), onda o društvu ili određenoj zajednici. Uzmimo još jedan primer iz Nojbauerove knjige. Pirejskom berberinu mušterija je 413. godine p.n.e. ispričala da je atinska flota uništena u sirakuskoj Velikoj luci, i da se jedan rob sa svojim gospodarom izvukao i proširio vest. Berberin je odmah otrčao do Atine i saopštio vest koju je čuo, a građani su je počeli preispitivati. S obzirom na to da nije mogao navesti pouzdan izvor, građane je razljutilo njegovo blebetanje, a nije pomogla ni njegova profesija koju su takođe označili brbljivom. Berberina su zbog svega toga zavezali za točak i mučili sve dok se nisu pojavili očevici bitke i potvrdili glasinu, kada su se razišli, a berberina tako ostavili.
Ovaj primer pokazuje kako je u antičkoj grčkoj funkcionisala glasina. Pre svega, ona nastaje u određenom društvenom miljeu, na periferiji Atine, u berbernici koja je sama mesto susreta različitih ljudi koji dele priče. Ona dolazi do Atine putem kojim dolazi i zaraza, jer se izbeglice sakupljaju pod zidinama Atine bežeći od Spartanaca. Kako Nojbauer zapaža, građani Atine sa berberinom postupaju kao sa zaraženim, izoluju ga kako bi smanjili rizik inficiranja.
Jedan od prvih takoreći naučnih pristupa glasini sproveo je filozof i psiholog Vilijam Štern. On je u svojim eksperimentima istraživao u kojoj meri se prosečan iskaz relevantnog svedoka može smatrati korektnim prikazivanjem nekog objektivnog stanja stvari. U tu svrhu smišlja priču – eksperimentalnu glasinu – koju kao osoba A čita osobi B. Da ne bismo pisali celu priču, bitno je da ona govori u detalje o ženi kojoj sin umire nedugo nakon muža, dok ćerka nakon bratovljeve smrti nestaje. Majka se s vremenom oporavlja kroz izlaženje i intenzivan dobrotvorni rad. Nakon anonimne dojave policiji, ipak se otkriva da je majka tri i po godine držala ćerku zatvorenu u skrivenoj prostoriji u kući. U priči se spominje i jedna od mnogobrojnih kombinacija, a to je da je majka možda uklonila sina sa puta kako bi nasledila sve od muža, dok je ćerku kao svedoka zarobila. Osoba B zatim priča tu priču osobi C i tako dalje. U svakoj sledećoj priči Štern beleži da ima izmenjenih detalja: majka postaje svirepi ubica, a prostorija u kojoj drži ćerku mračna i neprijatna. To je pokazalo Šternu da su ljudi skloni uprošćavanju priče prema moralnim kriterijumima. Većina ranih istraživača glasina je postupala na ovaj način, mereći koliko će se vest izmeniti udaljavanjem od originala. Ipak, u stvarnom životu, retko imamo original kao referentnu tačku i retko glasinu posmatramo kao odstupanje od originala.
U kasnijem istraživanju ruskog sociologa Bisova imamo tumačenje glasine kao virusa, a analogija se uspostavlja usled širenja direktnim kontaktom. On stoga daje sledeću shemu nastajanja glasine:
- Jedna ili više osoba sa posebnim interesovanjem da opažaju događaj koji služi kao polazna tačka glasine;
- Opažanje događaja se (individualno ili kolektivno) prerađuje sa stanovišta njegovog značenja za javni život;
- Vest o događaju prenese se drugoj osobi ili osobama. Pojedinačni elementi glasine povezuju se u postupku prijema i predaje, i tvore lanac. Svaka pojedinačna karika lanca još nije glasina; tek lanac kao celina ili čitava mreža lanaca stvara glasinu.
U ovoj analizi vidimo dva bitna momenta – to da se opažanje prerađuje sa stanovišta značenja za javni život, kao i da glasina postoji nad pojedinačnim osobama koje je prenose. Sve ovo navodi na to da je glasina nešto više od pojedinačnih iskaza pojedinačnih ljudi. Glasina koja se prenosi nije prosta vest koja ide od govornika do govornika, one nastaju kao posledica saradnje mnogih, pre su kolektivne konstrukcije. Glasinu ljudi saopštavaju iz određene težnje, njome se pre nešto iskazuje nego što se tvrdi i subjekt tog iskazivanja pre je nešto kolektivno nego pojedinac. Preciznije možemo reći da glasina može biti ključ za tumačenje onoga što se iskazuje samim njenim nastajanjem.
Za tu poentu uzećemo poslednji primer iz Nojbauerove knjige. Psihoanalitičar Karl Gustav Jung bio je pozvan, početkom 20. veka, u školu kako bi dao svoje stručno mišljenje o nezgodi koja se tamo dogodila. Trinaestogodišnja devojčica Meri X udaljena je iz škole jer je navodno pokušala da okrivi svog nastavnika da je pedofil. Jung je bio zadužen da ispita stvar i razjasni je tako da bude u interesu njenih roditelja i same devojčice, ali i da joj omogući da se vrati u školu. Psihoanalitičar je kroz zapisane iskaze, koje su napisale Meri i njene drugarice na zahtev nastavnika, shvatio da su dva centralna pojma u ovom slučaju san i glasina. Naime, devojčica je sanjala erotski san u kojem se pojavljivao i nastavnik, a zatim ga je ispričala svojim drugaricama. Time je devojčica oslobođena bilo kakve krivice, jer je njeno nesvesno tu situaciju iskonstruisalo, bez ikakve njene namere da napakosti nastavniku. Jung je to, naravno, interpretirao kao seksualnu fantaziju koja je sumblimirana u konkretan sadržaj sna – kao normalnu pojavu deteta u pubertetu. Pregledajući zapise Merinih drugarica kojima je rekla, ali i onih koje su samo čule tu priču i proširile je dalje, Jung je primetio da je u svim pričama bilo različitih odstupanja koja su se manje ili više udaljavala od sna, ali i novih momenata koji su popunjavali praznine i razvijali priču na linijama onog impliciranog ili neizgovorenog (bilo da je to zaista bilo u snu ili su ga sami govornici dodavali).
Jung tvrdi da je u ovom slučaju Meri saopštavanjem svog sna dala lozinku za nesvesno, a da je „glasina analizirala i tumačila san”. On je ovom tumačenju glasine pristupio kao rešavanju problema. Nasuprot prethodnim istraživanjima, on je pokušao da analizira mehanizme koji su omogućili nastanak glasine, a ne samo način njenog širenja od izvorne tačne informacije. Ipak, svojom metodom uspeo je i to, došao je do korena i razrešio Meri bilo kakve krivice. U ovom primeru uviđamo da je glasina uvek kolektivna i da uvek nastaje u nekom određenom kontekstu. Mi se možemo potruditi da pronađemo izvornu informaciju i pokažemo da li je ona tačna ili nije, ali to nije dovoljno. Ono što je potrebno jeste rastumačiti je na neki način. Ako glasina, kao što smo malopre videli, tumači određene (u ovom slučaju nesvesne) procese, potrebno je rastumačiti je kroz kontekst u kom je nastala kako bismo došli i do njenog uzroka i do njenog razloga. Ona zaista jeste lozinka za tumačenje nečeg kolektivnog. Zbog toga često jeste povezana sa konkretnom zajednicom, sa konkretnim stereotipima koji se unutar nje javljaju, ili nekim za tu zajednicu podrazumevajućim stvarima. Kako Nojbauer zaključuje, „lozinka glasina je namenjena samo onome ko je razume i obrnuto: lozinka uspostavlja i simboliše onu vrstu zajednice koja je slična zajednici tajne. Lozinke su reči koje služe kao znaci prepoznavanja”.
Dakle, u susretu sa glasinom, najkonstruktivnije bi bilo ne pokušavati da je dokažemo ili osporimo, već da je rastumačimo. Ipak, i ovaj primer pretpostavlja neku vrstu originalnog događaja od koga polazimo, dok u stvarnosti glasina jeste glasina jer niko nije svedok samog događaja, već samo njenog prenošenja. To nas dodatno navodi na besmislenost pokušaja osporavanja glasine, nemamo koga da osporimo, nemamo kome da se suprotstavimo osim glasini, kojom se zapravo ništa ne tvrdi.
Stoga glasinu treba uzeti kao nešto što takođe sublimira određene težnje određene zajednice. Ona sublimira izvesne nade i strahove zajednica. Glasina je tu sa razlogom, bilo da je pogrešna i skandalozna ili da se ispostavi istinitom. Danas, kada imamo internet i širenje glasina, nikada nije bilo lakše; potrebno je znati rastumačiti ih, povezati ih sa zajednicom u kojoj cirkulišu i pokazati na koji problem pokušavaju da odgovore.
maj, 2024.
