Verovatno ste nekad, prolazeći pored nekoga ko moli za novac, izdvojili par novčanica, i osetili se malo boljim čovekom. Verovatno vam se i desilo da ste želeli da nešto udelite, ali da niste imali (za to predviđenih) novaca, i u tom trenutku pomislili: „Eh, da sam bogat(iji), koliko bih mogao da dajem!”. Možda sama činjenica da postoji pokret/„filozofija” Earning to give govori da niste u tim mislima usamljeni. Šta stoji iza ove engleske fraze?
Radi se o određenoj životnoj strategiji traženja visoko plaćenog posla, a radi davanja dela prihoda u dobrotvorne svrhe. Iza ovoga kao motivacija često stoji praktikovanje takozvanog „efektivnog altruizma” – posebnog brenda altruizma koji se fokusira na realne, empirijski potkrepljene načine pomaganja drugima. Jedan od njenih značajnijih zagovornika jeste već spominjani filozof Piter Singer, čija su predavanja na ovu temu kako zanimljiva, tako i lako dostupna na Jutjubu.
Dobrota ovakvih impulsa čini se vrlo očiglednom. Ako više ljudi koji žele da pomognu drugima bude bilo bogatije, to će na kraju biti više novca izdvojenog u dobrotvorne svrhe, zar ne?
Nimalo iznenađujuće, postoje i argument protiv za koje verovatno nikad niste čuli.
Ova „filozofija” nije (podjednako) usmerena ka svim ljudima. Ne može biti moralni zahtev uraditi nešto što nije fizički moguće uraditi, što znači da će ona zaobići one koji nisu u stanju da zarađuju više nego sto zarađuju. Ona će, takođe, zaobići i one koji bi možda mogli dosta više da zarađuju, ali koji uopšte nisu zainteresovani da daju drugima, jer nikakav argument (ako izuzmemo nekakve pretnje) ne može pobediti ravnodušnost za takve probleme. Kako ubediti nekoga da pomogne drugom koga jednostavno nije briga? Dakle, ovakva preporuka je usmerena onima koji i žele da pomognu i imaju mogućnost da zarađuju više. I upravo se u tom grmu krije današnji zec.
Problem br. 1
Rad u humanitarnim organizacijama (kao par excellence primer organizacije koja može da ima značajan pozitivan uticaj) tipično je finansijski vrlo nelukrativan rad (rad koji ne donosi zaradu) u teškim uslovima sa mogućim i rizicima po život i zdravlje. Motivišući ljude (oni koji nameravaju da redovno odvajaju deo svojih primanja za potrebe drugih) da gravitiraju ka visoko plaćenim poslovima, mi ih destimulišemo od upravo ovih pozicija, koje bi stoga bile teže za popunjavanje. Najefektivniji način da se takvi ljudi privuku odnosno zadrže bio bi povećavanje prihoda takvih zaposlenih, smanjujući time deo novca koji bi mogao da ode u „dobre svrhe”.
Problem br. 2
Čak i da humanitarne organizacije postanu dobro plaćeni poslovi, postoji osnovana sumnja da bi to rezultovalo manjim udelom ljudi koji bi, zbog uverenosti u ciljeve i ideale takvog rada, uložili dodatni trud u svoj rad, čineći takve organizacije manje efektivnim.
Problem br. 3
Polazeći od pretpostavke da su, unutar jedne organizacije, oni koji mogu više da zarade, ujedno i oni sposobniji, podstičući ih da bolje unovče svoje sposobnosti negde drugde, uskraćujemo te organizacije za njihove najsposobnije ljude i lidere. Te organizacije, kao i svake druge, bi time težile raspadu i dezorganizaciji.
Problem br. 4
Fokusirajući se na finansijski aspekt svog dobročinstva, tj. nastojanju da se uvek više zarađuje da bi se više davalo, postoji mogućnost da bi to doprinelo njihovom daljem udaljavanju od realnih potreba i glasova onih kojima je pomoć potrebna. Malo šta može da uzbrka naše altruističke emocije kao neposredno prisustvovanje nečijem bolu i patnji, a težnja sve bolje plaćenom poslu bi generalno značila i sve manje prilika za oživljavanje tih emocija. Sličan mehanizam možete i osetiti kada vidite kako izgleda proces pravljenja mesa od samog početka. Ljudi iz gradova uglavnom budu šokirani i iznenađeni kako to izgleda iako generalno svi znaju da odgovore na pitanje o kakvom procesu se radi.
Problem br. 5
Ako pretpostavimo da bi se ovakva nastojanja odrazila i na povećanu brigu za održavanjem trenutnog posla, jer ostajanje bez posla tipično smanjuje sposobnost i volju osoba da odvajaju za druge. U ovom slučaju je razumna bojazan da bi organizacija sa takvim ljudima možda težila kratkoročnim rešenjima i boljicima. Recimo, odvajanjem velike količine novca za građenje ogromne količine škola, a mnogo manje novca za obučavanje kvalifikovanog školskog kadra.
Prethodno navedeni problemi predstavljaju samo jedan podskup kritika koje bi mogle biti generalno upućene „efektivnom” brendu altruizma, ili čak altruizmu kao takvom. O njima ćemo više drugim prilikama.
Ako se ne sećate onog Singerovog misaonog eksperimenta o detetu koje se davi, možda treba da časkom osvežite pamćenje. Svako naše delanje ima neki neizbežni trošak. Međutim, neki mali troškovi mogu nekom drugom mnogo da znače. Umetnost mnogima deluje kao važan deo njihovih života. Da sada malo modifikujemo Singerov problem i pogledamo naše intuicije. Recimo da umesto skupog sata i cipela, čovek koji prolazi pored vode nosi rukopis knjige koju je nedavno završio. Recimo da ne postoji način da spasi to dete, a da vodom nepopravljivo ošteti rukopis. Da li se slažete da bi i dalje morao da uskoči i pokuša da spasi to dete? A šta ako je taj čovek Pikaso i nosi original svoje poslednje slike?
piše: Logoreik
novembar, 2019.
