Intervju vodila: Nevena Stajković
Đoko Zdraveski je pesnik i lektor. Radio je kao lektor za makedonski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Nišu, a trenutno je lektor za makedonski jezik na INALCO (Nacionalnom institutu za orijentalne jezike i civilizacije) u Parizu. Do sada je objavio četiri knjige poezije: Palindrom sa dva n (2010), Kućica za ptice selice (2013), Ljubavina (2016) i Dedikar Ikaral (2017), te knjigu kratkih priča Duži stvarnosti (2019).
Sa Đokom smo razgovarali o formi i suštini njegovog pesništva, Parizu, tišinama, slobodi, snovima, kao i pojavljivanju na filmu.
Tvoja poezija odlikuje se nežnošću i specifičnim kritičkim odnosom prema stvarnosti. Prisutan je strah od savremenog sveta. Gde, u fizičkom i duhovnom smislu, pronalaziš beg od sveta koji te okružuje?
U samoći i u jednom malom krugu dragih ljudi. Pojavna stvarnost mi je sve manje zanimljiva, uobičajenim društvenim pitanjima se sve manje bavim. Direktna reakcija na društvenu stvarnost rađa frustraciju, a frustracija je uzaludno potrošeno vreme, promašeni cilj. Zanimljiviji su mi unutrašnji svetovi, nepojavna stvarnost, ljudska priroda, svetlost i tama u nama. Više me privlači izvor, sve manje manifestacija.
U najnovijoj zbirci pesama Dedikar Ikaral jedna od najdominantnijih tema je – smrt. Šta su za tebe male, svakodnevne smrti?
Smrt je poslednja i najvažnija inicijacija. Nije svejedno kako i kakvi ćemo izaći iz svojih tela. Vežbam je kroz konstantnu transformaciju, a transformacija je najčešće bolna, jer podrazumeva rast, a rast podrazumeva lomljenje. Verovatno postoje i drugačiji načini, ali ih ja do sada nisam iskusio. Metafora o gusenici koja postaje leptir mi je jedna od omiljenih. Staro nestaje da bi se pojavilo novo, ali između postoji još jedna faza, koja je ključna: faza nepokretnog posmatranja.
Prigrlio si slobodan stih. Jesi li se oprobao u rimovanim stihovima i, ako jesi, kako je to izgledalo?
Volim unutrašnje rime. Volim da se igram rečima. U knjizi koju sada spremam biće par takvih pesama. Počeo sam da se prepuštam pesmi, da se prepuštam zvucima da me vode, da se reči same nameštaju najpre po zvučnosti, a tek onda po značenju. I mogu vam reći da pesmama pisanje ide bolje nego meni.
Kada je proza u pitanju, objavio si jednu knjiga kratkih priča. Zbog čega ti je privlačnija kratka forma?
O sebi kažem da sam lenj za duže forme, ali ne znam da li je to tačno. Volim vic, volim preokret u priči, zato mi je i haiku drag, jer zahteva britak um, pozornost, prisutnost, duhovitost. Volim detalje.
Još u osnovnoj školi sam pisao kratke pismene sastave, nikad nisam imao previše šta da kažem na zadatu temu. U prozi volim kad sam kratak i jasan, i da samo jednom izgovorim stvari, bez verglanja. Preneti kristalno jasno ono što je u meni, bez ijedne reči viška. Čak i kada jednom budem napisao roman, biće kratak i fragmentiran.
Pariz je kroz vekove bio jedan od najinspirativnijih gradova u Evropi. Da li to važi i danas i da li se odnosi i na tebe?
Samoća je ono što me za sada inspiriše u Parizu. Pariz je ogroman i pun ljudi koje ne poznajem, a ja ljudima ne prilazim. U Parizu mi se jasno prikazao jedan deo moje prirode o kom sam pre toga samo slutio, i tome sam zahvalan: da sam povučen i stidljiv sa ljudima koje ne poznajem, a glagoljiv sa ljudima koji su mi bliski. A sam grad je predivan. Volim da lutam njegovim uličicama i virim u njegove skrivene ćoškove.
Progone li te duhovi Valerija, Prevera, Bodlera, Malarmea…ili si više okrenut savremenoj francuskoj književnosti?
Život bi mi bio mnogo zanimljiviji kada bi me proganjali svi ovi duhovi, ali i ovako se ne mogu požaliti da mi je dosadno u životu. (Smešak.) Čitao sam ih kada sam otkrivao književnost, kada sam sanjao o tome kako ću i ja jednoga dana nešto bitno napisati. Pili smo tada domaći apsint iz jednog kultnog skopskog kafića i umišljali smo da ćemo tako i mi ući u ta neka alternativna stanja svesti.
Trenutno čitam knjigu Veštica (La sorcière) Žila Mišlea, francuskog istoričara iz 19. veka. Briljantna studija o odnosu prema ženama koje su proglašavane vešticama, ali i, mnogo šire, o čitavom jednom drugačijem svetogledu, zapravo mnogo više o tome kako pogled na svet stvara svet ili, možda preciznije, kako ga otkriva, jer mi i ne znamo šta sve postoji.
Koje ti je omiljeno mesto u Parizu i zašto?
Volim parkove Pariza, ima ih puno. Živim u blizini Studentskog grada (Cité Universitaire) i parka Monsuri (Montsouris), tako da su mi to dva omiljena mesta. A zašto baš Studentski grad? Nećete verovati. Zato što tamo, u tom parku, bar jednom nedeljno igram odbojku, sport koji obožavam i koji me vraća u detinjstvo.
Kako ti sebi stvaraš tišinu u glavi, a kako sevdah?
Kad sam bio dete, lovio sam ribu pored Mavrovskog jezera. Imao sam osam godina i čitave sam dane tokom leta provodio zureći u plovak. Potpuno sam. Voda, sunce koje zalazi, koncentrični krugovi oko plovka i ja. Tada nisam bio svestan da je to meditacija i da je to stvaranje tišine u glavi.
Sevdah ne stvaram. Sevdah je uvek tu, samo što je nekad sakriven kao žar ispod pepela. Tišina i sevdah su zapravo dve krajnosti koje postoje u meni, a ovo je prvi put da me neko pitanjem suoči s tim.
Koje su to čudne slobode koje poznaješ? Odakle dolazi grč u zagrljaju?
Grč u zagrljaju dolazi iz prećutanih reči. Biti iskren ne znači samo ne lagati, biti iskren znači otvoreno reći sve, i lepo i ružno. Ponekad zavaravamo sebe da, govoreći istinu, ne lažemo, krijući se tako iza svega što smo svesno prećutali. Istina oslobađa, ali laž stvara privid da se s njom lakše živi, iako laž zapravo i ne postoji, jer se sve negde taloži, sve se zapisuje na našem unutrašnjem nebu.
U čijem snu ostaješ budan?
Nasmešio sam se kad sam pročitao pitanje. Ja sam od onih ljudi koji spavaju duboko i ne sećaju se svojih snova, ali mi zato ljudi često pišu da su me sanjali, pa mi prepričavaju šta sam radio i kakav sam bio u njihovim snovima. Ponekad se to dešava sinhronizovano, više ljudi mi piše odjednom u samo par dana, tako da možda ja, ne znajući to, putujem noću i ulazim u tuđe snove.
Znam da nisam odgovorio na pitanje. Biti budan u snu je nešto o čemu sam samo slušao, ne mogu o tome govoriti iz vlastitog iskustva. Divim se ljudima koji su budni u svojim snovima.
Podeli sa našim čitaocima omiljenu pesmu iz tvoje zbirke pesama Ljubavina?
Ovo mi je zapravo lako odgovoriti. Ko sam i ko želim da budem, pesma iz drugog ciklusa te knjige. Ta je pesma izašla iz mene poput vatrometa, poput gejzira. Tog januara, 2015. godine puno toga finog je izašlo iz mene. Ne znam da li ću se ikada vratiti nekom sličnom stanju te neke naivne, čežnjive ljubavi.
Imamo priliku da pogledamo i tvoje kratke poetske filmove. Kako poezija komunicira sa filmom iz tvog ugla?
To nisu moji filmovi, to su filmovi koje smo stvarali (ona tu reč koristi) zajedno sa Valentinom Bakti. Meni je drago i zahvalan sam što je njoj moja poezija inspiracija da stvara te filmove, a ja uživam kad treba da pročitam neku pesmu, svoju ili tuđu, da dolovim ono što se od mene traži, da dolovim boju glasa, emociju, sliku.
Sa druge strane, volim pozorište i film, hteo sam da postanem glumac kad porastem, tako da je ovo na neki način ostvarivanje te moje želje iz gimnazijskih dana. A poezija, film, muzika, slika, sve je to samo različiti oblik istog sadržaja.
Naišao si na veliko interesovanje kod publike u našoj zemlji, da li možemo da očekujemo tvoju zbirku pesama na srpskom jeziku?
I zahvalan sam na tome. Nije mi svejedno što ljudi reaguju na ono što pišem, a posebno što se to događa u zemlji koju mnogo volim i što će mi knjiga izaći na jeziku koji govorim i na kom ponekad i pišem. Zapravo, već postoji na srpskom jedan izbor tridesetak pesama koje sam ja napisao – Ikar sa terase – knjiga je objavljena 2020. godine kao deo časopisa Povelja.
Ali, sprema se nešto veće za ovu jesen, mada ne bih o tome pre vremena govorio. Neka se prvo ostvari zamišljeno.
Tvoja poezija okarakterisana je kao gnezdo, ali i ptica koja gnezdo napušta: kako se napušta prazan prostor?
U praznom prostoru se ostaje, praznom se prostoru teži. Isprazniti sebe, postati beli kvadrat na beloj pozadini, nebo bez oblaka. Napušta se buka, napušta se grad, napušta se saobraćajna gužva u glavi.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Poslednja knjiga koja me je oduševila, a nedavno sam je pročitao, jeste Žene koje trče s vukovima od Klarise Pinkole Estes. Pravi dragulj o psihologiji žene, predstavljena preko analize narodnih bajki. Što se tiče filma, jedan od omiljenih mi je Čovek na mesecu, gde Džim Keri igra Endija Kofmana. Opet priča o granicama stvarnosti. Od pozorišnih predstava: Život je divan, postavljena u Makedonskom narodnom pozorištu, a rađena po dramskom tekstu Samoubica ruskog pisca Nikolaja Erdmana. Muzika: Oração de São Francisco u izvođenju Marie Betanie (to mi ovih dana vergla na Jutjubu), a od slikara prvi mi na pamet pada Nikola Pijanmanov, savremeni makedonski slikar, za koga slobodno mogu reći da mi je omiljeni.
jul, 2023.
