ilustracija: Srećko Radivojević

piše: MoonQueen

Rubriku Priče iz dugog 19. veka ovog leta posvetili smo francuskoj heroini Jovanki Orleanki i njenom kultu razvijanom tokom 19. veka koji je umnogome uticao na onovremenu kulturu i umetnost kao i sveopštu sliku žene u ratu, a u septembru ćemo vas upoznati sa jednom damom koja je bitke vodila na našim frontovima i koja je zbog velike hrabrosti iskazane na bojnom polju tokom 19. veka bila poznata kao „srpska Jovanka Orleanka”. U pitanju je Žana Merkus, avanturistkinja, filantrop, feministkinja i ratnica čiji su život i sudbina neraskidivo isprepletani sa istorijom borbe srpskog naroda za oslobođenje od Turaka.

Žana Merkus rođena je u Džakarti 1839. godine kao dete guvernera holandskih kolonija u Indiji. Relativno rano ostaje bez roditelja i sa velikim imetkom koji dobija u nasledstvo, zahvaljujući kojem će uspeti da se otrgne uvreženim pravilima ponašanja nametnutim ženama tog vremena. Godine 1869. Žana se seli u Pariz gde upisuje Sorbonu i uči jezike, a tokom Francusko-pruskog rata (1870-1871) dobrovoljno služi u Crvenom krstu. Rad sa ranjenicima podstakao ju je da jedan deo svog imetka uloži u izgradnju mreže bolnica za siromašne širom Francuske.

Nekoliko godina nakon rata Žana odlazi u Izrael. Verujući da se čovečanstvu bliži sudnji dan, inspirisana biblijskim stihovima o sto četrdeset četiri hiljade božjih slugu koji će na taj dan biti spaseni, kupuje zemlju u blizini Jerusalima i počinje izgradnju velikog zdanja koje je trebalo da ponese naziv Mir, Dom 144 000 ili Dom iskupljenja. Ipak, ova građevina nije dovršena jer je novac odvojen za njenu gradnju Žana preusmerila ka drugoj misiji – kupovini oružja za ustanak koji je 1875. godine buknuo na drugom kraju sveta, usred brdovitog Balkana.

Ako se uopšte može reći da oružani sukobi doživljavaju uspehe, onda treba napomenuti da je uspehu ustanka koji je izbio u Hercegovini te godine (a koji danas pamtimo pod imenom Nevesinjska puška) u velikoj meri doprinela novčana pomoć posve nepoznate i sa srpskim narodom ničim povezane holanđanke Žane Merkus. Žaninu motivaciju za ulaganje nasledstva u rat na Balkanu podstaklo je njeno uverenje da je Bosansko-hercegovački ustanak predstavljao početak kraja Osmanskog carstva čiji bi krah doveo do oslobođenja Jerusalima od bezbožnika i konačnog iskupljenja hrišćanskih duša.

Sa Jovankom Orleankom Žana nije delila samo ime i vrlinu hrabrosti već i uverenje da joj je poverena misija ponovnog osvajanja slobode pokorenih naroda koja nadilazi ljudsku sudbinu.

Žana Merkus, foto: Wikipedia

Puko finansijsko pomaganje ustanika Žani nije bilo dovoljno. Umesto da živote hrišćanskih duša u borbi za oslobođenje od osmanske vlasti prepusti sudbini, ona odlučuje da i sama uzme u ruke jednu od svojih nevesinjskih pušaka i uputi se na front. U ovoj nameri pratili su je i mnogi dobrovoljci iz različitih krajeva Evrope, pogotovu italijanski vojnici, pripadnici Garibaldijeve vojske, koji su prešli Jadran, iskrcali se u Dubrovniku i odatle stigli u hercegovačka brda.

Isprva skeptični i uvreni da je žena u vojsci, kao i na brodu, loš znak, vojnici su zazirali pred strankinjom odevenom u pantalone i bili nepoverljivi prema njenoj nameri da se ozbiljno pozabavi ratom, a bilo je i onih koji su tvrdili da Žana samo „parodira u uniformi i vitla revolverom” u prazno. Međutim, kada ju je jedan od vođa ustanka, Mihajlo Mića Ljubibratović, pustio u svoj štab i dao joj priliku da se dokaže, Žana je zasenila ostale vojnike svojom hrabrošću i borbenim duhom. Ne samo da je pucala odlučno i precizno već je i minirala mostove, pokušala da digne tursko utvrđenje u vazduh, što joj nije pošlo za rukom zbog vlažnog baruta, ali joj je uspelo da namami turske trupe u zasedu, a nakon bitke kod Ljubinja proglašena je najhrabrijim vojnikom.

Pojava ekscentrične strankinje koja je insistirala da se bori rame uz rame sa muškarcima i koja je jahala i pucala podjednako vešto, ako ne i veštije od njih, bila je vest koju su prenele sve srpske i mnoge evropske novine. Evropski ratni reporteri pisali su da u prisustvu Žane Merkus „Srbi izvode herojska dela”, a ona se zaklinjala da će pucati „dok se i poslednji Srbin ne oslobodi turske vlasti”.

U martu 1876. godine Žana stiže u Beograd odevena u hercegovačku mušku odeću, sa crnogorskom kapom na glavi. Na pristaništu na Savi dočekala ju je beogradska omladina sa ovacijama, bakljama i vatrometom, a njen senzacionalan dolazak u Beograd takođe su prenele mnoge novine. Milan Kujundžić Aberdar napisao je tekst o njenom dolasku i dočeku za list Zastava; Slobodan Jovanović, u tom trenutku jos uvek dečak, zapisao je svoje utiske nazivajući je „Amazonkom Hercegovačkog ustanka” i „ženskim uskokom”, a Đura Jakšić objavljuje Dobrodošlicu Žani Merkusovoj u Istoku i Šumadiji.

Dobrodošlica Žani Merkusovoj

Djevojko dična

Jovanko naša, ne Orleanska

Al’ ona ista, Anđeo čist

Imena tvoga, povesti naše

Slavu će nositi najsjajniji list

A roda jednog oslobođenoga

Blagorodnosti čućeš usklike:

Slava ti! Slava! Bajrone naš!

Đura Jakšić

Nakon Beograda Žana ponovo odlazi na ratište, ovog puta na Drinu, gde postaje počasni ađutant generala Ranka Alimpića (onog istog kojeg je Đura Jakšić ismejao u priči Ranjenik, nakon čega je pretučen na smrt). Posebno se istakla u bitkama na Bijeljini i kod Staračija, kada ju je komandant Grujo Mišković, pre toga i dalje skeptičan po pitanju žene u vojsci, pohvalio i načinio uzorom svojih vojnika.

Uspesi Žane Merkus prekinuti su kada je, optužena za špijunažu, uhapšena i proterana iz zemlje, a štampa koja ju je pominjala cenzurisana, zbog čega se njena slava ugasila brzinom kojom je i buknula. Ostatak života Žana je provela u Jerusalimu, zatim na jugu Francuske i u Parizu u kojem je živela pod mostovima kao beskućnica. Veoma slabog zdravlja primljena je u jednu parisku bolnicu u kojoj osoblje otkriva njen identitet nakon čega francusko Ministarstvo spoljnih poslova kontaktira sa Holandijom. Žana potom prelazi iz Pariza u Utreht u kojem je živeo njen brat koji pak odbija da joj pomogne, stideći se njene muške odeće i priča o junaštvu. Kraj života Žana je dočekala u utrehtskom prihvatilištu za beskućnike u kojem je preminula prvog februara 1897. godine.

Život i avanture Žane Merkus opisani su u knjizi Crno jagnje i sivi soko autorke Rebeke Vest koja je u prevodu na srpski jezik objavljena 2018. godine u izdanju Vuklan izdavaštva.

Žana Merkus je tokom života nazivana srpskom Jovankom Orleankom, Jovankom Markušovom (igra rečima, tj. njenim prezimenom), srpskim Bajronom, ženskim uskokom i hercegovačkom Amazonkom. Ipak, u borbama vođenim krajem 19. veka za konačno oslobođenje srpskog naroda od turske vlasti Žana je bila daleko od usamljenog slučaja Amazonke sa naših prostora. Rame uz rame sa neustrašivom Holanđankom u ustaničkim redovima našle su se i mnoge lokalne, zaista srpske Orleanke, koje su mahom ratovale pod muškim pseudonimima i čiji su se identiteti tek kasnije otkrivali, a potom ponovo padali u zaborav, zbog čega su nam danas uglavnom nepoznate. Poneka od njih ipak je otrgunta od potpune anonimnosti, a više o sudbini ovih hrabrih žena čitaćete u narednom broju.

septembar, 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.