Sezona filmova za decu je u punom jeku tako da imate pregršt naslova između kojih možete, zajedno sa vašim najmlađima, da birate. I, mada sam očekivao da moj odabir ne bude posećen kao Deadpool 2 ili Hotel Transilvanija 3, začudio sam se što sam bio jedina osoba koja je kupila kartu za dati film. Ušao sam u praznu salu, nisam seo na numerisano sedište (hvala bogu, grupna poseta ili vojska se nije pojavila) i počeo da gledam Kristofere Robine, gde si? u narodu poznatiji kao Vini Pu i Kristofer Robin.
Radnja je sledeća: Kristofer Robin, dečak od devet godina, poslednji put je u Stoletnoj šumi, sa svojim prijateljima Vini Puom, Tigrom, Praslinom i ostalima, jer sutra ide u internat. Nakon standardne Diznijeve dečje traume, Kristofer naglo odrasta. Završava škole dok se druga deca igraju napolju, nalazi posao, ženu, odlazi u rat, da bi se potom vratio svom sigurnom, dosadnom životu korporacijskog radnika, time izdržavajući ženu i ćerku. Naravno, usput je zaboravio kako da se smeje i bude srećan, te se Vini Pu i banda potrude da ponovo probude dečaka u njemu.
Mada sam svestan činjenice da je ovo dečji, i to Diznijev dečji, film, količina klišea kojom obiluje se ne može zanemariti. Prvo – standardna diznijeva trauma. Nikad mi neće biti jasno zašto producenti smatraju da deca u publici ne mogu ili ne bi trebalo u tom dobu da pojme siromaštvo, bolest ili razvod roditelja, ali im uopšte neće smetati da gledaju kako otac ili majka glavnog junaka umire, ili još češće, gine (npr. Finding Nemo, Big Hero 6, Frozen… da ne spominjem klasike). Drugo – ne mali broj ljudi je radnju filma s pravom uporedio sa Kukom (film o odraslom Petru Panu koji je zaboravio dečaka u sebi) mada mene lično više podseća na Meri Popins, samo gledano iz očeve perspektive, sa plišanim igračkama koje govore umesto leteće bebisiterke. Treće – otac, naravno, iz čiste, ali uvek loše izražene ljubavi prema detetu, guši svoju ćerku, pripremajući je za stvarni svet odraslih. Jasno mi je da su svi ovi (i drugi) klišei jako efektni, ali da otac čita devetogodišnjoj ćerci istoriju viktorijanske engleske kao primereno štivo pred spavanje je stvarno preterano.
Tako da, ukoliko ste želeli da uživate u dobro osmišljenom dečjem filmu (a nije da se ne prave: Inside Out, The Incredibles), ne preporučujem ovo ostvarenje.
Ali, ako ste, kao ja, u detinjstvu čitali i uživali u Tigrovoj energiji, te se i danas prepoznajte u Iarovoj mrzovolji, Vini Pu i družina će vam, bez obzira na sve objektivne mane filma, izvući osmeh. A potom i još jedan. U svim avanturama družine iz Stoletne šume, bez obzira da li su one napisane, odglumljene na sceni ili animirane, postoji ona magije igre, pa tako i u Kristofere Roberte, gde si? Juan Mekgregor bez problema razvija lik Kristofera od zatvorenog direktora kompanije kofera, preko čoveka kome se ponovo polako budi mašta i želja za igrom, sve do oca koji najzad shvata koje su najbitnije stvari u životu. Bajkovito, nerealno, dečje, a i Juan vas svojom glumom opet uveri da je tako nešto realno i moguće.
Ipak, najveće pohvale svakako idu glavnim glumcima koje ne vidimo, ali svojim glasovima daju život magičnim plišanim igračkama. To su, legenda glasovne glume, Džim Kamings kao Vini Pu i Tigar, engleski komičar Nik Muhamed u ulozi mucajućeg Praslina, i Bret Garet, poznatiji kao stariji brat Rejmonda, kao Iar. Glasovi animiranih likova su jedan kvalitet na koji uvek možete da računate u Diznijevim ostvarenjima. Stoga mi je drago što vidim, tačnije čujem, bar jedan njihov film koji nije sinhronizovan za naše tržište, uz sve poštovanje prema domaćim glumcima koji nekad umeju i da nadmaše američke kolege.
Većinu filmova za decu možete u potpunosti da cenite tek pošto ih odgledate sa nekim detetom i vidite ih kroz njihove oči. Ali Kristofere Robine, gde si? ne spada u tu većinu, jer većina današnje dece ne zna ko je Vini Pu, te ne verujem da bi mogli u potpunosti da uživaju u njemu. Ipak, ako ste vi u detinjstvu znali za šašavog starog medveda sa medom umazanom njuškom, povedite vaše mališane i možda će oni kroz vaše oči uspeti da dožive Vini Pua onako kako mu dolikuje. A možda će, ako se dovoljno prepustite, videti i dete koje je odraslo u njihove roditelje. Što bi rekao Iar (svojim dubokim, nezainteresovanim glasom):„Ako bi neko da aplaudira, sada je trenutak.”
piše: Igor Belopavlović
septembar, 2018.
