piše: Lenka Vukotić
Kako leto više odmiče, sve sam nestrpljivija da osetim miris morske soli u vazduhu, da čujem talase i da se okrećem kao ražnjić koji peče nenormalno visoka temperatura na suncu. Neću da lažem, poslednjoj stavci se radujem najmanje, te je uvek zamenjena prijatnim hladom sa nekom dobrom knjigom. U mom slučaju to je uvek i zauvek neki roman Agate Kristi, apsolutne majstorke krimi romana i plažne literature. Neću puno daviti o njenoj uskoj povezanosti sa arheologijom (treba ostaviti nešto i za naredne brojeve), ali moram da priznam da me je tema ovog teksta zagolicala na isti način poput misterija njenih romana – mesto dešavanja je Krit, vreme je 1700. godina pre nove ere, a u centru zbivanja su četiri preminule osobe sa mogućim naznakama ljudskog žrtvovanja. Međutim, na ovom slučaju nije radio Poaro, a ni gospođica Marpl. I nije uopšte tako egzotičan i senzacionalan kako izgleda na prvi pogled.
Egeja je u periodu bronzanog doba (period nazvan po metalu bronzi, nastao od legiranja bakra sa arsenikom ili kalajem, a počinje oko 3500 godina pre nove ere u Mesopotamiji) bila od izuzetno velikog značaja, ali naš trenutni fokus preusmeren je na Krit i minojsku kulturu. U ovom periodu grade se palate, tj. kompleksi sa nizom prostorija oko centralnog dvorišta, uključujući i skladišta sa izobiljem namirnica, uvezenih sirovina i tablica sa natpisima. Osnovna pretpostavka je da se prosperitet minojske kulture (tačnije, njene ekonomije) ogleda u trgovini sa drugim regijama (poput Egipta) ali i u palatnim centrima, odakle su se skupljene namirnice redistribuirale. Svakako, prva palata koja će svakome pasti na pamet je ona u Knososu, vezana za mit o Tezeju i Minotauru (koji će nastati mnogo kasnije). Njena poslednja životna etapa danas je vidljiva javnosti, ali pre nje je pretrpela razne preobažaje. Ovo uključuje i jedan veći građevinski poduhvat nakon zemljotresa koji je zadesio Krit 1700. godine pre nove ere.
Od istog zemljotresa, na planini Juktas strada i jedno zdanje na lokalitetu Anemospilija. Prilikom istraživanja na lokalitetu 1964. godine, ova građevina je okarakterisana kao svetilište, zbog same količine ritualnih predmeta – poput posuda za izlivanje tečnih žrtvi, stilizovanih prikaza rogova bika i drugih. Takođe, pronađena je velika količina životinjskih kostiju, što u ovakvom kontekstu može da ukazuje i na žrtvovanje života u samom zdanju. Takvo tumačenje, kada se sve uzme u obzir, utemeljeno je, sudeći i po tome što su svetilišta na planinama vrlo česta u ovom periodu.
Ono što, međutim, odudara od uobičajenog nalaza svetilišta jesu skeleti četiri osobe koje su se nalazile unutra u trenutku zemljotresa. Jedna od njih nosila je vazu u rukama i kretala se ka izlazu, a ostale tri su bile u jednoj od prostorija. Na podu pronađeni su muškarac i žena (za koje se veruje da su sveštenik i sveštenica), a u samom centru prostorije, na platformi, nalazio se poslednji skelet. Mladić od oko 18 godina, ležao je u neprirodnom položaju sa bodežom preko grudi. Za prve arheologe na mestu zločina, tok događaja se odvijao na sledeći način – nakon što je postalo očigledno da je zemljotres bio jak i da su im životi ugroženi, sveštenica i sveštenik su na licu mesta žrtovali mladića bogovima kako bi osigurali sopstveni opstanak.
Ali, da li je zaista bilo tako? Ili se ispod površine misterije krije drugačije objašnjenje? To isto pitanje je uzeto u razmatranje 2014. godine i slučaj se ponovo otvara za ispitivanje. Na prvom mestu našla se analiza okolnih lokaliteta, poput svetilišta na samom vrhu Juktasa i nekropole Furni. Zatim, na red dolazi definisanje Anemospilije kao svetilišta minojske kulture – izuzev ritualnih artekafata, ostali tipični predmeti nisu prisutni, ali je taj nedostatak nadomešten velikim brojem skladišnih posuda (pitosa). U tom kontekstu, pogotovo sa karakterističnim svetilištem na vrhu Juktasa, Anemospilija se može posmatrati kao mesto gde su se skladištili rekviziti i vršile pripreme za praktikovanje religije.
S tim u vezi, dato je i moguće objašnjenje za događaje koji su prethodili zemljotresu. Pošto je Anemospilija potencijalno mogla da se koristi za različite pripreme, a nekropola Furni je u blizini, predloženo je sledeće – u trenutku koji je nama ostao za proučavanje, sveštenik i sveštenica su pripremali telo mladića za sahranu. Tom prilikom je na njegove grudi stavljen bodež, koji je ubrzo trebalo da postane njegov grobni prilog. Dešavanje prekida zemljotres, zgrada se urušava, što pomera telo u neprirodan položaj i sveštenik i sveštenica ginu.
Do krajnje istine, nažalost, nije moguće doći, a debate oko ove problematike i dalje traju. Marpl i Poaro nam nisu dostupni (svakako se nisu ni bavili ovako starim slučajevima), a nedostaje nam i par dokaza. Za rekonstrukciju događaja uvek su od ključnog značaja i iskazi svedoka, ali sudeći po tome da su pronađeni samo njihovi skeleti, na arheolozima je da ih iznova i iznova analiziranju i da dođu do nekoliko mogućih rešenja.
Literatura:
Edwards, Erin Lauren. n.d. “Human Sacrifice in Anemospilia Reexamined.”
Fowler, Michael Anthony. 2019. Human Sacrifice in Greek Antiquity: Between Myth, Image, and Reality.
Musgrave, J. H., R. A. H. Neave, A. J. N. W. Prag, E. Sakellarakis, and J. A. Sakellarakis. 1994. “The Priest and Priestess from Archanes–Anemospilia: Reconstructing Minoan Faces.” The Annual of the British School at Athens 89 (November): 89–100.
avgust, 2026.
