U Čačak su se sa tri kontinenta slila tri grada, sa tri fabrike i jednom temom – radnici svih zemalja, ujedinjeni u nemoći. Novootvoreno Gradsko pozorište Čačak kao da želi odmah da podari svojoj publici što veći broj predstava, te za svoju prvu premijeru postavlja Triptih o radnicima – tri predstave u jednoj.
Prva jednočinka, Neidentifikovane (tekst: Sara Radojković), priča je o italijanskim imigrantima u Ameriku, kojima je sreća stalno nadomak ruke, ali se uvek izmigolji i pobegne dalje na zapad. Dok u pauzi portage za happily ever after čekaju svoje žene (a svi znamo da Godo nikad ne dođe), čeprkaju po pepelu radnika koji su izgoreli u fabrici, dok jedan od njih radi za vlasnike, zbog čijeg nemara je požar i izbio.
Druga jednočinka, Krokodil (tekst: Strahinja Madžarević), prati radnika tekstilne fabrike koji, ne bi li se dodvorio šefu, traži limited edition majicu koju bi mu poklonio. Od te majice mu zavisi unapređenje, a, uostalom, i ceo život. Preko brda i dolina nalazi jedini mogući spas u vidu Induskinje koja radi u tekstilnoj fabrici dotične marke sa krokodilom. Ali i ta fabrika izgori, kao i poslednja nada za finansijskim i socijalnim usponom.
U trećoj jednočinki, Nikad nisam videla zvezde (tekst: Tijana Grumić), vidimo ceo život jedne svinje u fabrici mesa, kao i radnice te fabrike, koje, mada su sa druge strane rešetaka, dele, maltene, istu sudbinu. Čini mi se da je, od sve tri jednočinke, Nikad nisam videla zvezde imala najviše kontakta s publikom. Prvo jer je najduža, te su imali prostora da razgrade priču, pa i izvesnu poetiku unutar nje, a sigurno i delom jer se ona odvija u današnjoj Srbiji. I, mada ova fabrika ne izgori, kraj je poprilično sličan prethodnima.
Uloge radnica i radnika i šefova svih nacija, pa i drugih vrsta tumače Ivana Terzić, Una Đelošević, Aleksandar Đinđić i Bratislav Janković, koji, naizgled, bez prevelikog truda, lako prelaze iz jednu u drugu rolu. U jako kratkim rokovima glumci uspevaju da nam na tri različita načina dočaraju kako ljudi olako obmanjuju sami sebe – žena će mi se vratiti; nije gazda toliko loš; ćuti, može nam biti i gore.
Producentkinja predstave je Ikonija Jeftić, kostimografkinja Marija Nikolić, dok se Jug Radivojević, pored režije, ovaj put potpisuje i kao scenograf gde na jako domišljat način uspeva da jednu scenografiju vizuelno i tematski inkorporira u tri različite priče.
Pored par rekvizita, većina scenografije se sastoji od hrpe pobacane odeće. U Neidentifikovanim ova odeća daje sablasnu viziju svih ljudi koji su tu odeću ostavili za sobom. U Krokodilu hrpa služi kao more prepreka, tj. odeće kroz koju junak mora da se probije ne bi li došao do svoje nagrade, i kao predstava užasnih uslova u kojima rade ljudi s druge strane planete čijih ruku rad nosimo, vozimo, koristimo za razgovor itd.
A kada sve te sablasne, površne i tragične priče skupimo na jednu gomilu, umesto da iz te gomile pobegnemo ili ih, još bolje, pokušamo promeniti u nešto bolje, mi se, poput svinja, prosto valjamo u njihovom blatu, pomireni da zvezde nikad nećemo videti.
Triptih o radnicima jeste još jedna u nizu predstava koja se bavi (bednim) stanjem radničke klase, ali se izdvaja lakoćom kojom se publika poistovećuje sa njenim junacima – što zbog dobrog i aktuelnog teksta, što zbog dobre režije i glume. Odličan start jednog novog pozorišta i neka im sva buduća ostvarenja budu toliko kvalitetna i aplauzima ispraćena.
…and all the joy within you dies
Pozorišni dodatak
Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelio veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Kao što je Triptih prikazao teškoće radničke klase, tako su Plodni dani verno preneli probleme s kojima se ljudi susreću pri pokušaju veštačke oplodnje. Dve odlične predstave o dva velika probelma našeg društva.
piše: Igor Belopavlović
