piše: Ivan Veljković
Fotke: Copyright: Čarobna knjiga
U prošlom broju…
„Saznajemo da su neki ožiljci isključivo vidljivi, a da su neki zarobljeni duboko u škrinjama ljudskog uma, poput zakopanog blaga za koje mape nema.”
Pirati – oličenje pobune, strah i trepet otvorenog mora, slobodarski duh prožet skorbutom, dizenterijom, manjkom zuba i podjednako čestim manjkom udova, ali pre svega trn u oku trgovaca koji su hteli da nabave te prekookeanske začine. Istorija piraterije se poklapa sa istorijom pomorstva, da se razumemo, i ne postoji epoha ljudske istorije – niti kutak planete – gde se ovi morski hajduci nisu pojavili. Samo u Sredozemnom moru imamo olupine piratskih brodova iz vremena Grka, Rimljana, Ilira, Tračana, Slovena, Osmanlija… Štaviše, praksa pomorske pljačke se nije ugasila ni u 21. veku, samo je sada praktično u celosti obavljaju žitelji Istočne Afrike.
Međutim, kao i svaka grupacija, pirati imaju komplikovanu istoriju, koja čak uključuje i čitava društva, pa i naselja gusarskih stanovnika u Karibima, na obalama obe Amerike, a i šire. Šta se dešava kada se među ljudima koji su poznati po izbegavanju pravde proba da se uspostavi pravni i pravosudni sistem? To je, između ostalog, jedan od elemenata koji se nalazi u strip serijalu Barakuda koji potpisuju scenarista Žan Difo i crtač Žeremi Petikju.
Kažem „između ostalog” jer to je tek jedan element, donekle baziran na pravim gusarskim naseobinama, kao što su Port Rojal i Nasau, i guvernerima, kao što su Vuds Rodžers, ali kao i uvek – stvarnost je čudnija od fikcije. Prema tome, zarad umetničke melanholije, držimo se fikcije za sada.
A u ovoj fikciji pratimo nekoliko priča. Sve počinje time što piratski brod Barakuda, kojim zapoveda unakaženi kapetan Blekdog, zahvata novu turu robova da proda na ostrvu Puerto Blanko u Karibima. „Ostrvo Puerto Blanko”, reći će jedan od likova. „To je jedino mesto u Karipskom moru gde samovolja nije kažnjiva.” Među robljem je Marija, kćerka španske plemkinje Done Emilije Sančez del Skuebo, živa vatra od devojke koja se i pod mučenjem ne da pokolebati, kao i Emilio, androgeni momak koji je, prerušen u haljine (sa imenom Emilija), prodat jednom lokalnom mačevaocu. Sticajem okolnosti, Blekdogov sin avanturista, Rafi, ne samo da gubi bitan dvoboj protiv španskog plemića, već i dobija metak u grudi, te je primoran da ostane na ostrvu dok njegov otac odlazi u potragu za izvesnim kašarskim dijamantom. I dok je Blekdog u svojoj nimalo lakoj potrazi, sudbina troje mladih se u narednih nekoliko godina prepliće na neočekivane načine.
A mnogo toga je neočekivano u ovom serijalu. Kroz šest albuma koji ga sačinjavaju, vidimo kako Marija iz robinje prerasta u jednu od najbogatijih žena na ostrvu. Njen muž, trgovac robljem Ferango, iz jezivog prodavca zatočenih devojaka postaje klasični papučar i ljubav koju oseća prema Mariji se kosi sa njegovom nimalo prijatnom prirodom. Pritom, Emilio, kao Emilija, zaljubljuje se u svog vlasnika Flina, koji nedugo potom umire u dvoboju sa davnašnjim neprijateljem Morkamom. Rafi stasava u jakog, ali nestabilnog mladića, i u trenutku kada može Mariji da oduzme život, njih dvoje se zaljubljuju jedno u drugo, čime se dodatno komplikuju odnosi na ostrvu.
Sve ovo je samo deo mnogo veće priče, sa nebrojenim preokretima. Primera radi – čisto ilustrativno – jednoj robinji i ženi lakog morala na ostrvu, Tihoj Vatri, Rafi ne uzvraća ljubav. Tokom svog delanja na ostrvu, Tiha Vatra dolazi do osetljivih dokumenata o guvernerki, Pravednoj Džin, i u jednom trenutku ih koristi za pobunu protiv vlasti, a u korist Španaca koji tada vrše invaziju na ostrvo – a potom preuzima vlast kao guvernerka, samo da bude i sama žrtva kontrapobune Rafija i njegovih pratilaca. A sve se to, treba istaći, dešava kada jednog trenutka bukne buna lokalnih domorodaca, predvođenih slugom Pravedne Džin.
I tu dobijamo pravo bogatstvo Barakude kao serijala. Difo, kao iskusni scenarista, zna da piše likove koji pokrivaju širok spektar emocija, ciljeva, pa čak i ciljne publike. Recimo, za čitateljke, Barakuda ima da ponudi Mariju kao stamenu, hrabru i nepokolebljivu junakinju, ali i kao aktivnog političkog igrača koji nije nimalo naivan, sa očitim manama. Emilio, kao Emilija, svoju nevinu stranu pokazuje homoseksualnom sklonošću ka novom gospodaru, ali ne napušta svoju mušku stranu veštim mačevanjem, čime od roba/robinje prerasta u punokrvnog ratnika i osvetnicu za pravdu ubijene ljubavi. Njegova priča je dokaz da je odevanje haljine nekad dovoljno da se probudi duh pobune. Priča guvernerke Džin i Tihe Vatre takođe igra veliku ulogu u predstavljanju kvalitetnih ženskih likova, gde se ističu jedna diplomatkinja sa istačkanom prošlošću i jedna zajedljiva prostitutka, čiji ceo životni tok prolazi kroz korenitu promenu.
Difo, dakako, ne zaboravlja ni svoje čitaoce. Ako ste klasični ljubitelj piratskih borbi i mračne morske avanture, otac i sin pirati su upravo za vas. Rafi ima izvanredan razvojni tok od previše samopouzdanog klinca do propalog mladića, pa sve do punokrvnog kapetana i zapovednika sopstvene čete. Ali je njegov otac, Blekdog, vrhunac serijala, iako se relativno malo pojavljuje. U pitanju je arhetipski unakaženi pirat sa masivnim ožiljkom, omatoreo i ogrezao u morskoj vodi, sa jednim jedinim ciljem: naći skriveno blago, po svaku cenu. Sve je tu, od Ostrva s blagom do Mobi Dika, od Aleksandra Selkirka do Pirata s Kariba. Blekdog je toliko naočit da nije slučajnost što njegov lik krasi ne jednu, već obe naslovnice dva integrala Barakude u izdanju Čarobne knjige – čovek je prosto kul!
A nije jedini od kojeg obožavateljima zastaje dah. Glavni negativac, otac Esteban, podjednako privlači pažnju, ali ne toliko snagom koliko prisustvom, lukavošću, ali i okrutnošću. Činjenica da mu gotovo nikad ne vidimo lice pojačava taj faktor nesigurnosti. A to što je čovek od vere daje još jedan paradoks, diskonekt uloge i osobe, koja ga čini fenomenalnim. Morkam, drugi unakaženi pirat ovog serijala, takođe je naočit iako se javlja relativno kratko i služi samo kao vozilo da Emilio ostvari osvetu. Njegova priča i istorijat sa Flinom, kao i njegov konkretni stav prema svima i svemu, daje mu harizmu koja ne može a da se ne zapazi. Čak i Ferango, oduran kakav jeste, ima neočekivani put kroz ovaj strip koji iznenađuje gotovo iza svake nove stranice.
Svemu ovome, i neverovatnim ženskim likovima i spektakularnim muškim likovima, u žestoko velikoj meri doprinosi kvalitetan crtež Žeremija. Nije mala stvar reći da je on doslovce rođen da crta priče sa piratima – svaka scena borbe, od prvog dvoboja Rafija i plemića De la Loje, pa do konačnog okršaja Blekdoga u borbi za dijamant, iskače sa stranice, a nautičke borbe imaju težinu kao da ste na samom brodu. Statične scene su ispresecane različitim rakursima, tako da gotovo nikad iz kadra u kadar nećete ući smoreni. Ali Žeremi briljira kad treba da crta velike, neobuzdane kadrove, gde je upravo ta veličina ključna. Prvo pojavljivanje Levijatana govori samo za sebe u prilog tome.
Podsetimo se onoga da samovolja nije kažnjiva na Puerto Blanku. Naravno, ne misli se ovo u doslovnom smislu, zato što mnogi likovi gube glavu na ostrvu upravo zbog samovolje. Ne, ovde se misli na činjenicu da je samo ostrvo po sebi, sa sve žiteljima, atipično u srži; u društvu preorijentisanom muškim vladarima, ovde glavnu reč vode ne jedna, nego čak tri žene. Pritom, robovi tamne kože pate, ali ne uvek i ne toliko koliko u drugim kolonijama. Dakako treba istaći i da postoji razumevanje između žitelja i posetilaca ostrva, pa makar to bili ozloglašeni kriminalci, s jedne, i uštogljeni vladini činovnici, s druge strane. I verovatno bi ostrvo zadržalo tu idilu da jedan čovek nije hteo da pronađe jedan dijamant, time pečativši sudbinu troje mladih ljudi, a i ostatka ostrva.
Serijal je dug, i mnogo je elementa izostavljenih u ovom tekstu (Gospođa Da-Ne, časni oci na ostrvu, Ostrvo Gubavaca, Crveni Soko, ljudoždersko pleme Muri, d’Arlatan…) jer prosto ne bi bilo mesta pisati hvalospeve za sve njih. Šta reći sem toga da su Difo i Žeremi razvalili ovim stripovima?!
Pa, treba reći i ovo. Duh pobune protiv tiranije, koji god da je kontekst, nešto je što prati ljude od samog početka istorije, i ne menja se bez obzira na to da li dotični ljudi hodaju na zemlji ili plove na vodi. Ali priče poput Barakude nas podsećaju da u svemu, pa i u klešu onih na vrhu i onih na dnu, postoje nijanse i da nikada ništa nije crno-belo. Nekad se zacrveni i krv na kakvom jarbolu, a nekad zabeli lobanja na tradicionalnoj gusarskoj zastavi, tj. na (neretko i nimalo) Veselome Rodžeru.
mart, 2025.
