Smenivši na tronu prethodnika, kralja Sunca, mladi Luj XV morao je da učvrsti legitimitet svoje vlasti i dokaže narodu da je dosledan krune koja mu je u amanet prenesena. Versaj, njegov novi dom, nije bio samo kraljevska palata, već i simbol čitave države i vlasti, a novi kralj je znao da, ukoliko želi da se kiti njegovim perjem, tom simbolu mora da doda i svoj lični pečat. Zato poziva najboljeg studenta slikarstva i poverava mu oslikavanje tavanice jedne od svečanih dvorskih sala – Herkulovog salona. Kada je tavanica bila gotova, kralj je s olakšanjem odahuno. Herkulov salon ostaće upamćen kao dostojanstveni doprinos kraljevskoj palati za čiju će lepotu, moć i raskoš ljudi zauvek vezivati ime kralja Luja XV.
No, Herkulov salon doneće slavu, moć i bogatstvo i mladom slikaru kojeg je kralj pozvao na dvor. Odabran za najboljeg studenta u klasi nekoliko godina ranije, mladi Fransoa Lemoan osvaja prestižnu nagradu francuske Akademije – dvogodišnje putovanje po Italiji. Vrativši se u Francusku, Lemoan je u svoju sredinu preneo šarm i nadahnuće antičkog sveta i renesansnih majstora, sa čijim se delima susretao prilikom putovanja po Italiji, nikada ne zaboravljajući da svojim slikarstvom oda počast i prethodnicima – velikim majstorima 17. veka. Zbog talenta i promišljenosti ubrzo je postao najistaknutiji predstavnik svoje generacije, a kada su pred novim kraljem pukla sveže oslikana alegorizovana nebesa jednog od versajskih salona, nije bilo sumnje – novi dvorski slikar je rođen.
I sve je izgledalo kao da Fransoi Lemoanu ništa ne može stati na put. Ipak, bila je to prva polovina 18. veka, doba kada se depresija, anksioznost i šizofrenija nisu prepoznavale niti priznavale kao bolesti. Bogat i slavan, uvek zatrpan narudžbinama, Fransoa Lemoan je slikao i stvarao, pokušavajući da se ne osvrće na spletke i laži koje su oko njega plele ljubomorne, manje uspešne kolege. Njegova unutrašnja borba sa zlim jezicima trajala je godinama, sve dok jednog dana nije osetio kako ga proždire mrak prevare i laži. Osetivši da gubi tlo i da ga guta lepljiva tmina, Fransoa se uplašio da su mu neprijatelji konačno došli glave.
Na stolu je stajalo pismo njegovog dugogodišnjeg prijatelja i mecene, Fransoe Beržera. Gospodin Beržer zamolio ga je da mu naslika alegorijsku scenu, borbu Istine i Laži. Alegorije su bile ono u čemu se on, bogati dvorski slikar, najbolji student u klasi, najbolje snalazio. Alegorije su bile ono što je bogati francuski sloj u prvoj polovini 18. veka najviše voleo da posmatra i naručuje. Ogrezli u spletkama, zločinima i uprljanoj savesti, plemići i dvorski savetnici spirali su sa svojih duša sve one grehove koje su umesto njih na platnu počinili antički junaci stvoreni njegovom rukom.
Lemoan je osetio gađenje, ono koje ga je već godinama proganjalo. Sada ga je izgleda neumitno sustizalo i znao je, ako iko može da odloži čas konačne bitke, to može samo on, i samo na jedan način. Učvrstio je novo uspravno platno na štafelaj, rastopio boje i počeo.
U sredini slike, u vrtlogu osvetničkog besa, na zemlju se spušta Vreme – bradati starac sa kosom u levoj ruci. Svemu čovek može da utekne, ali njemu još niko nije. Čuvši vapaj generacije za čiji moral više nema spasa, starac Vreme silazi sa nebesa ne bi li spasio svoju ćerku mezimicu, Istinu. Zgrabivši je desnom rukom, nagu, svetlu lepoticu, uzdiže i odvaja od najnižih poriva – Laži, koja pada i pri padu skida masku sa lica, i Zavisti zelenog inkarnata. Fransoa Lemoan slikao je cele noći. Slikao je i verovao da je Vreme dovoljno snažno da Istinu ne prepusti kandžama Zavisti i Laži. Slikao je i verovao da je Vreme dovoljno strpljivo da sa Istinom izbavi i njegovo ime iz istih ovih zamki. U zoru, slika je bila gotova. Ostavio je poruku svom meceni i osetio da ga onaj mrak konačno sustiže. Izvukao je mač iz korica. Pogledao oslikanog starca čiji se lik sušio na štafelaju i pomolio se da njegova slika ispuni svoju dužnost. Zatim je sebi zaboo mač u grudi osam puta, i jednom u grlo.
Kada je ušla u njegovu sobu, sluškinja je vrisnula i ispustila poslužavnik sa hranom. Dvorski slikar Fransoa Lemoan, najbolji student u klasi, najbolji slikar svoje generacije, ležao je mrtav. Crvena draperija Vremena kao da se slivala sa njegove slike u lokvu krvi na podu sobe. Nekoliko sati kasnije lekar je utvrdio da su razlog samoubistva bili oslabljeni nervi. Istraživači danas tvrde da nije postojala realna osnova za sumnje koje su slikara opsedale. Niko mu nije radio o glavi, ali su savremenici svedočili da je slikar često umišljao razgovore i glasove koji su mu pretili raznim užasima. Paranoja koja ga je pratila na kraju je uzela maha i pobedila ga. Danas znamo da je, uplašen od laži i zavisti kolega, Lemoan sve svoje nade uložio u verovanje da vreme ne spasava istinu samo u alegorijama, već i u životu. Kao svojevrstan testament dvorskog slikara ostala nam je istoimena slika – Vreme spasava Istinu od Laži i Zavisti, završena 1737. godine, dan pre nego što će slikar počiniti samoubistvo.
piše: MoonQueen
