foto: Nikola Vukelić, izvor: https://zvezdarateatar.rs/predstave/voz/

Scena Danilo Bata Stojković –  kao da je ime ovog legendarnog glumca već najavljivalo temu večeri, meseca i, nažalost, temu godine. Smrt. Ali krenimo ispočetka.

Kormak Makarti (najpoznatiji kao pisac dela No country for old men) napisao je ovaj roman u dramskoj formi, mada je i ovo dramsko diskutabilno. Drama obično podrazumeva akciju, neko delanje na sceni koje u ovoj predstavi ne postoji. U Vozu, Crni (Sergej Trifunović) i Beli (Voja Brajović) raspravljaju o smrti, posle neuspelog pokušaja Belog da se ubije. I izvinjavam se na „spojleru” ali upravo sam vam ispričao celu predstavu.

Ova predstava je oživljena filozofska rasprava, koja je lako mogla biti dosadno razmenjivanje replika. Hvala Bogu (ako ga ima), Voz to svakako nije. Rasprava se ne odvija između dva filozofa, već između jednog bivšeg robijaša i jednog profesora. To nije neko dosadno razglabanje o veri, smrti, smislu života, već viđenje tih pojmova od strane običnih ljudi. Događaji iz njihovog života su slični iskustvima gledalaca koliko i bilo čijim drugim. Ujedno su izvor i okvir njihovih uverenja, kao i njihovih načina života.

Ali da vam ipak ne bih prepričavao detalje, spomenuću samo jedan, meni najdraži argument iz ovog „suđenju Bogu, veri i smrti”. Pozorišna publika se, po nekom ustaljenom klišeu, smatra načitanom (mada je meni uvek draže ići u pozorište sa nekim koga knjige i ne zanimaju baš). Ali od svih knjiga koje ste pročitali, da li ste u ruke ikad uzeli „Knjigu nad knjigama”, kako je naziva Crni. Biblija, fiktivna ili istinita, nesumnjivo je nauticajnija knjiga u istoriji, no i dalje nije vredna vaše pažnje?[1]

Kao i kod svake predstave gde imamo samo dva lika, režija je minimalistička, s tim što je Voja Brajović (inače, prvi put u ulozi reditelja) minimalizam doveo do krajnjih, da ne kažem apsurdnih, granica, toliko da se čak ni svetla u pozorištu  ne gase – mi vidimo njih i oni vide nas. Vrlo jasno i efektivno stavljajući nam do znanja koliko smo i mi deo predstave, čak iako bismo zbog teških i tamnih tema radije ostali puki posmatrači iz mraka… Žao mi je, ali to ovde nije dozvoljeno. Koliko raspravljaju međusobno toliko raspravljaju i sa nama, gube se među našim redovima, dobacuju iz njih. Toliko ste deo predstave da, ako sedite u prvom redu tik ispred glumca sa izražajnom dikcijom i koji se naravski uneo u svoj performans, možete osetiti i malo pljuce na licu. Da vidim 3D bioskop koji bi to izveo?! No, šalu i maramicu na stranu.

fotografije: Nikola Vukelić, zvezdarateatar.rs

Posle predstave, čuo sam više verzija tumačenja predstave kao raspravu dva anđela. I, mada ideja o nihilističkom anđelu jeste u najmanju ruku zanimljiva, pre bih je okarekterisao kao raspravu čoveka sa izaslanikom Boga, bio to anđeo, prorok ili običan čovekoliki vernik.

Kako je sam Voja Brajović rekao u jednom intervjuu, ova predstava počinje posle kraja, tako da mi se čini da je Beli (čovek) ipak uspešno izvršio samoubistvo i sada se u nekom međusvetu bori sa Crnim (izaslanikom Boga) oko svog viđenja smrti, oko kraja svega, konačnog mraka i tišine kao, u najmanju ruku, bolju opciju od nekakvog raja i zagrobnog života, ako ne i pošteniju.

Inače, ovaj diletant ne nalazi ništa lepše kod jednog dramskog dela nego gledanje i poređenje njegovih različitih adaptacija. Pa bih vam kao malu vežbu zadao zadatak – nakon odgledane predstavi odgledajte film The Sunset Limited, rađen po istoimenoj drami, i sami se uverite u moguće interpretacije jednog dela. Takođe bih naglasio da ne treba porediti glumu amerčikih[2] i srpskih umetnika iz prostog razloga što doživljaj jedne predstave zahvaljujući prisnijim odnosom sa publikom, skoro neminovno, nadmašuje doživljaj filma na ekranu.

Za kraj bih ipak preporučio osobama koje su skoro doživele lične tragedije da, zbog pogleda na smrt koji se iskazuju u ovom komadu, izbegavaju ovu predstavu… Ali ako ste svojeglavi, kao jedna moja draga prijatljica, i ipak se odlučite za jedan neizmerno emotivno nabijen koštac sa Smrću, a ne bojite se da ćete izgubiti, svakako ćete izaći iz sale bogatiji za jedno nesvakidašnje iskustvo, možda čak i katarzično. Ne usuđujem se da tvrdim, ali možda i čak… isceliteljsko.

Upravo zbog tolike snage Voza, verujem da je ovo jedna od onih predstava koja će se urezati u kolektivnu svest pozorišnog sveta i ostati tamo dugo pošto je jednog dana skinu sa repertoara.

Pozorišni dodatak

Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama web stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

„Umoran od svega, u smrti mi se žuri”, ovaj početak Šekspirovog Soneta 66 se savršeno nameće kao moto predstave Voz. A šta vas, možda jedino, od smrti može spasiti poslušajte u ovom recitovanju Voje Brajovića.

piše: Igor Belopavlović

[1]   U celoj drami, ali ponajviše u raspravi o „najboljoj knjizi ikad napisanoj”, lik Belog neodoljivo podseća na izvesnog Logoreika

[2]    Tommy Lee Jones kao Mr White, takođe reditelj filma, i Samuel  L. Jackson kao Mr. Black. Ne brinite, Mr White ne ubija Mr Blacka svećnjakom u dnevnoj sobi J

Leave a Reply

Your email address will not be published.