foto: Dragana Udovičić

piše: Ivana Pavićević

„Pozorište je carstvo”, rekla je glumica Mirjana Karanović na okruglom stolu posle odigrane predstave Čitač u režiji Borisa Lješevića i koprodukciji BDP-a i Beo Arta. Odsustvo pozorišne umetnosti, u današnje doba nikada više nismo osetili nego u poslednje dve godine, a gospođa Karanović, za vreme poklona, to veče je bila otelotvorenje značaja ove umetnosti, dok je skakala uvis kao malo dete sa rukama i nogama u vazduhu, uz glasan poklič: „Živelo pozorište!”

Tužna neminovnost je da postoje razni pristupi i oblici pozorišne umetnosti, te – u zavisnosti od finansijskih sredstava, izbora kvalitetnog teksta, stila reditelja, radne etike glumaca itd. – ovaj hram danas često ume da bude i ukaljan. Ali, kada bismo birali predstave za radosni poklič, to bi sigurno bile predstave reditelja Borisa Lješevića.

U naslovu romana Bernharda Šlinka ispisana je jedna reč: „Čitač”, i iako uloga, tj. lik čitača ne dolazi u bilo kakvu direktnu vezu sa rediteljem, neizbežno je primetiti da je Boris Lješević zapravo jedan izuzetan čitač. Do sad se već može konstatovati da ovaj reditelj često postavlja sjajne dramatizacije odličnih romana na scenu, čime nam ukazuje na jednu od mnogih pozitivnih poruka, da u ovo doba, kada je, čini se, knjiga pomalo zaboravljena, čitači još uvek postoje. On čita pametno i maštovito, i omogućava nam da sa njim uživamo u književnim delima od velike vrednosti.

foto: Dragana Udovi

Takav slučaj je i sa predstavom Čitač, čiju je dramatizaciju radio Fedor Šili. Najznačajnije pitanje kojim se ova predstava bavi je odgovornost za sopstvena dela. U posleratnoj Nemačkoj, mladić Mihael Berg, čiji lik tumači mladi Marko Grabež, zaljubljuje se u duplo stariju od sebe Hanu Šmic (Mirjana Karanović), koju posle izvesnog niza godina u kojima ju je izgubio, ponovo sreće na suđenju bivšim nacistima. Mi sa njima učestvujemo u konfliktu posleratne generacije sa Holokaustom, pitanju ispravnosti suđenja nacistima i odnosu odgovornosti i krivice u kolektivnoj i pojedinačnoj svesti.

Predstava klizi u svakom segmentu. Reditelj je sve scene isprepletao, tako da je dobijena jedna životnost koja se retkim sredstvima postiže na sceni. U realnom životu, naša svakodnevica nikada nije parcijalna, već svaki svoj doživljaj nosimo sa sobom sve vreme. Dok smo u nekoj situaciji prisutni samo fizički, naš um ili emocije su često na nekom drugom mestu. Reditelj postiže da na isti način pratimo i svakodnevicu mladića Mihaela.

Klizi i scenografija. Kao i uvek, scenografskim minimalizmom, Lješević potcrtava suštinsku važnost pozorišta, prazan prostor kome je dovoljan glumac, reditelj, tekst – nasuprot nekim pogrešnim uverenjima da bilo koje druge instance čine ovu instituciju. Scenografkinja Janja Valjarević i te kako inteligentno i suptilno izaziva naše divljenje upravo jednakom ideologijom reditelja. Ona pomaže glumcu, ne otežava mu, ona gradi osnovu, ali u funkciji predstave. Njena scenografija nema viška. Pruža sve što je potrebno, ali u službi predstave, a ne sama za sebe.

foto: Dragana Udovičić

Više nego vredno pomena su i seksualne scene u predstavi, u kojima nam reditelj i glumci pružaju pravi umetnički užitak, nasuprot, toliko puta viđenom, pukom „naskakanju”, koje toliko često gledamo, kako na filmu tako i u pozorištu. Ovakvim fizičkim banalizovanjem reditelji potcenjuju publiku, crtajući im postupak bez ikakve kreativnosti. Na našu radost, intimne scene (koje su pritom u ovom tekstu neophodne) u ovoj predstavi su jednom rečju predivne. Jedna od njih je rešena umetnošću slikarstva. Vidimo glumce u predivnoj ljubavnoj pozi koja bi svojom lepotom mogla završiti na slikarskom platnu. Naravno da nam je i na slikarskom delu jasno kada slika predstavlja vođenje ljubavi. Još jedno rešenje takve scene su glumci koji, stojeći jedno ispred drugog, uzvikuju pojmove seksualnog rečnika. I naravno da je i sa ovim rešenjem publici jasno kojoj sceni prisustvuje. Aluzija na bilo koju pojavu, publici je sasvim dovoljna, a pritom povremeno i neophodna kako bi sami pokrenuli svoju maštu.

Naposletku, ova predstava prevazilazi svoje okvire dok žanrom melodrame postavlja važna egzistencijalna i filozofska pitanja, uvodeći nas u ideološku, a zatim i ljubavnu dilemu. Dok junakinja predstave prihvata odgovornost za svoja zlodela, niko sem nje ne prihvata odgovornost za sopstvena. Naša ubeđenja često bivaju poništena kada su suočena sa ličnim doživljajima i ovde se suočavamo sa problemom lakoće uperenog prsta ka nekome drugom, ali istovremenim izbegavanjem sagledavanja sopstvenog bivstvovanja. Zatim se suočavamo sa problemom deklaracije istine – oni koji lažu, opstaju; dok su oni koji govore istinu, osuđeni na doživotnu robiju – pojava u društvu pri kojoj su zločinci preobraženi u mirne građane, a pravedni ljudi u zločince. I najzad, problem ljubavi i praštanja…Da li je žrtva uvek svesna da je meta zločinca? Da li je moguće razumeti ili osuditi onoga ko nam je lično činio zlo i može li se oprostiti zločincu? Ako osudimo svoju veliku ljubav, šta biva sa njom; a ako je ne osudimo, šta biva sa našom građanskom savešću? Ako je naša najveća ljubav nacista, da li ćemo doveka u drugima tražiti nacistu? Šta to govori o nama?

jul, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.