Vladimir Gvojić, novi bioskop Zvezda

Film koji ide sa projektorske trake, a ne USB-a, platno pod vedrim nebom i ponoćne projekcije. Zvuči kao nešto što samo najbolji bioskopi sebi mogu da priušte, a u stvari to možete naći jedino u Zvezdi. Svi ste do sad nešto pročitali ili barem načuli o pokušaju koji i dalje traje, borbi protiv komercijalizacije domaće bisokopske tj. filmske scene – nekada davno odlične, sada zaboravljene. Ekipa iz Zvezde se poput Hajduka bori za samostalnost, zahuktavajući svoju borbu leti, a primiruje se zimi. Družina nekad manja, nekad veća, uz pomoć svojih vernih jataka, raznih vodoinstalatera, zanatlija i drugova sa akademije, nekako i dalje istrajava u svom naumu. Između njihovih bojeva uspeli smo da se prikrademo jednom od njih, Vladimiru Gvojiću, i izmamili jedan mali intervju za naše verne čitaoce KUŠ-a.

 Do sada su svi barem čuli za akciju ponovnog otvaranja Zvezde, ali nisu baš svi upoznati sa ljudima koji stoje iza toga –  za početak nam recite malo više o vama samima?

U početku nas je bilo oko pedeset u vrlo uskoj organizaciji i to je trajalo nekoliko meseci. Zadnjih godinu, godinu i po dana se taj broj spustio na desetak ljudi, dvanaest maksimum. Tu je šest, sedam nas koji smo ključni članovi, ali ne mogu da grešim dušu, ima tu sigurno još barem toliko ljudi koji nam pomažu koliko mogu i sarađuju s nama, aktivno učestvujući u vođenju bioskopa na ovaj ili onaj način. U isto vreme tu su i svi autori koji nam daju svoje filmove potpuno besplatno. Recimo, skoro smo puštali Otadžbinu Olega Novakovića, kao i Vlažnost Nikole Ljuce povodom otvaranja letnje scene. To su, naravno, sve naši prijatelji sa kojima smo studirali, sarađivali ili sedeli u kafani. Više nema tog početnog entuzijazma, ali ljudi su spremni da pomognu koliko mogu ili barem koliko im dozvoljava njihov komfor što je i dalje super.

Za mesec dana biće evo već dve godine kako ste ušli u Zvezdu. Pored svih novina i događaja koje ste napravili, mislim da bi bilo korisno da naši čitaoci znaju i šta ste fizički uradili za obnovu Zvezde?

Uf,  toga stvarno ima dosta. U početku i nismo baš znali u šta se upuštamo. Prvo treba reći u kakvom je stanju ovo bilo pre nego što smo ušli. To je prosto bilo ostavljeno da truli, prokišnjavalo je i lomilo se. Jedino što je Zvezda imala funkcionalno jeste struja. Ranije se sala grejala putem ventilacije tj. preko jednog kotla koji je već odavno nestao. Prvo smo pokušali da grejemo salu zimi kaloriferima, što i nije bilo baš uspešno jer su mnogo trošili, a nisu baš imali neki učinak. Tako da ove zime pokušavamo da skrpimo neka sredstva za podno grejanje ili makar normalan pod. Potom smo uspeli da skupimo 2.500 dolara preko indi gogo kampanje (mada ni to nije bilo dovoljno) ali to smo sve uložili u otvorenu scenu napolju. Scena, stolice, novi projektor, šank za goste. Bioskop je sredinom sedamdestih bio nadograđivan, tako da je zbog svoje čudne arhitekture bilo stvarno teško doći i do nekih krovnih delova i zakrpiti ih da to više ne prokišnjava. Nakon što smo sredili jedno prokišnjavanje, izbilo je na drugom, potom na trećem mestu. Onda je neko za Novu godinu, možda jedinih par dana kada niko od nas nije u bioskopu, provalio i polomio slavinu, tako da je voda tekla tri dana. Pošto je sve to sanirano, usledilo je opet krečenje i zamena ili popravka drveta i metala. Nismo bili baš u mogućnosti da mislimo pritom na estetiku, ali smo pokušali da ulepšamo prostor (stvarno prelepim) filmskim plakatima. Kad smo već kod fotografija, hteo bih da spomenem i jednu izložbu koja nije u Zvezdi, ali se bavi nama. Izložba slika Mi smo ovde Fadila Šarkija u galeriji Artget, pa ko stigne da baci pogled do 17. septembra, dobrodošao je.

Čuo sam da ste našli i stare projektore. Jeste li vi jedni od poslednjih, ako ne i poslednji bioskop koji pušta filmove preko 35-ice? (35-milimetarska filmska traka prim.aut.)

Mogu se i dalje naći mesta gde se puštaju filmovi sa traka, ali to nije ustaljeno, više je kao neki event u kinoteci na primer. Projektori koje smo mi zatekli bili su rastavljeni i uništeni preko granice popravke, tako da smo od njih digli ruke. Ali kada smo otišli na terasu tj. gornju salu, našli smo jedan projektor slovenačke Iskre koji nije bio funkcionalan, ali smo uspeli da nađemo jednu firmu, koje je, ako ne grešim jedina na Balkanu koja i dalje radi sa projektorima. Mislim da je naš poziv bio veći događaj njima nego nama, bili su srećni kao mala deca. Čistili su svaki njegov delić, svako je nešto hteo da uradi, da čačka i popravi pošto se to više ne viđa danas. Tako smo uspeli da prošlog leta imamo svake subote projekciju na 35-ici. E sad, naći filmske trake je opet bio poduhvat za sebe, uglavnom smo pozamljivali iz nekih privatnih kolekcija, a našao se tu i tamo neki distributer. To je sad baš raritet, a verovatno će biti i još ređi posle prodaje Avala filma.

Kad smo već kod prodaje Avale i buke koju je ona podigla, šta se dešava sa Zvezdom sa pravnog aspekta? Ako se ne varam, ovih  dana treba da idete i na ročište ili saslušanje?

Pazi, tu je postojao ceo jedan pravni proces mnogo pre nego što smo mi kročili u bioskop. Prvo treba reći da koliko god privatizacija Nikole Đivanovića svih Beogradskih bisokopa bila nekome nemoralan ili kriminalan čin, u pravnom smislu je potpuno legalna i to moramo imati na umu. E sad, on je imao obavezu da tri godine drži tu delatnost, što nije u potpunosti ispunio. Potom je utajio porez i zakinuo male akcionare (njih oko trista) zbog čega je na kraju završio u zatvoru. E, pošto smo mi upali, njegovi advokati su ti koji su podneli prijave i šta ti ja znam, ali opet na Zvezdu je stavljena zabrana prodaje. Tako da su tu u igri on, akcionari sa kojima se sudi već sto godina, država i mi, koji još uvek lebdimo u nekom pravnom limbu između svih njih. Pokušali smo da to pravno pitanje rešimo preko Ministarstva kulture, od kog smo dobili odgovor koji u suštini glasi da oni ne vide neku vezu između bioskopa i kulture. Onda smo pokušali preko Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika grada Beograda, jer je ova zgrada podignuta 1911. od strane dvorskog fotografa Milana Jovanovića. To je bio njegov atelje, ova zgrada je praktično njegova zadužbina. No, ljudi iz zavoda jesu došli, konstatovali stanje i rekli da zgrada jeste u njihovoj nadležnosti, ali sve se završilo na tome. Iskreno, ne znam koliko ta institucija ima nekog glasa ili jačinu. Pokušali smo i sa samim Đivanovićem da se dogovorimo, što naravno nije uspelo, ali koji je, ako ništa drugo, barem iskren. Njega ne treba sad tu nešto satanizovati, jer je on pragmatičan i on je napravio sa tim bioskopima dobre biznis poteze, barem sa finansijske tačke gledišta. Pravi krivci su ljudi koji su njemu omogućili da on to uradi i to još potpuno legalno. Generalno, naš dosadašnji odnos sa vlastima bio je velika borba oko toga šta je legalno, a šta je legitimno, jer mi smo od početka svesni da ova naša akcija i nije legalna, ali verujemo da je legitimna i dalje stojimo pri tome.

Pored svih tih nedaća, ili možda baš jer se i dalje borite sa njima, uspeli ste da nadahnete izvestan broj ljudi da krenu vašim stopama. Bioskop 20. Oktobar, Marija Đajić u Trebinju, pa je u Tutinu pokrenuta akcija #tutinželibioskop. Kakav je osećaj da znate da i drugi slede vaš primer?

Iskreno, ne znam kakvi su uslovi u 20. Oktobru za puštanje jer znam da nemaju priključak za struju, ali naravno da ih podržavamo. Takođe, bila je akcija i u Vladimircima i u Kuli. Ne znam čak ni da li je taj bioskop u Kuli nastavio sa radom, ali znam da je bilo par projekcija. Treba imati na umu da su to uglavnom mala mesta, često zaboravljena od ostatka društva, gde su takve akcije otvaranja bioskopa možda i presudnije nego u nekom većem gradu. Naravno da mi je drago i da im mogu poželeti da ponovo otvore sve bioskope, kao i neke nove.

Šta je to što Zvezdu izdvaja od drugih sličnih akcija?

Jedino to što smo mi imali ogromnu sreću da ljudi koji su ovde angažovani stvarno jesu filmski radnici koji znaju svoju struku, što samo po sebi daje Zvezdi već jednu dozu kredibiliteta što nam je kasnije otvaralo vrata. Na primer, kad nam neko polomi projektor, a i to se desilo u prvih par meseci, dobili smo jedan projektor kao donaciju. Drugi put su nam bile omogućene neke pozajmice iz Doma omladine. Bilo je tu i vodoinstalera i stolara koji su nam, svako na svoj način, koristeći svoju struku, pomogli da održimo Zvezdu otvorenom.

Šta je to Saletov noćni bioskop i ko je uopšte Sale?

To je alter ego jednog našeg kolege reditelja, on je tako nazivao likove u svojim filmovima. A pravi identitet iza maske superheroja neka ostane tajna  Taj Saletov ponoćni bioskop je urađen po američkom konceptu midnight cinema, što je jedna posebna subkultura u filmskom svetu. Tamo se uvek znalo kakvi filmovi su puštani: grindhaus, b produkcija, treš filmovi, eksplotacije. To je nama zanimljivo jer smo mi od početka imali tu ideju da ne stvaramo ovde ponudu samo kultnih ili mejnstrim filmova, jer na kraju krajeva to i ima gde da se vidi. Ali nigde ranije niste mogli da nađete neku kulturnu sadržinu ili zabavu posle ponoći, bilo to burleska, predstava, koncert ili film. Tako da mislimo da je to dobro za kulturnu ponudu samog grada Beograda, za njegove građane, kao i sve koje ga posete.

 Pored filmova, ovde je bilo i raznih drugih događaja. Naravno, nemamo ovde mesta da ih sve navedemo, ali koji su neki koje bi ti lično izdvojio?

Imali smo uspešan koncert Jozefa Van Vizema, holandskog lautiste koji je između ostalog radio i muziku za poslednji film Džima Džarmuša Only lovers left alive. Dosta predstava, najčešće alternativna pozorišta, od kojih se meni najviše dopala Gospođica Julija. Od početka smo otvoreni za sve ljude koji žele da urade nešto sami, pogotovo za neafirmisane umetnike koji nemaju prostora. Imali smo i izložbu studenata fakulteta. Naravno, dosta tribina sa glumcima i rediteljima, Goran Marković i Želimir Žilnik su samo od nekih. Bila nam je i Elen Kuras, jedna od retkih žena koja je svetski priznati direktor fotografije. Takođe, nisu samo ljudi dolazili kod nas, već su nas i zvali da idemo kod njih. Tako smo pre par meseci išli u Bern, gde smo učestvovali u raznim diskusijama i predavanjima. Zanimljivo je da u Bernu postoji arthouse bioskop koji zarađuje, tj. ima komercijalni uspeh, a s druge strane jedan od njihovih glavnih bioskopa, kao što je kod nas recimo Ušće, sad se zatvara. Od muzike, prvi koncert u Zvezdi imala je grupa Crvi. Marko Brecelj iz Buldožera je dva puta nastupao. I za kraj bih izdvojio Vruću stolicu, to je koncept gde ćemo postavljati mlade umetnike, reditelje, scenariste i njima slične da sede ispred platna gde će moći da posmatraju publiku i vide njenu reakciju na svoje delo iz prve ruke.

 Za kraj, pitanje koje postavljamo svima: Omiljena knjiga, pesma, slika, film i/ili predstavu?

Uvek bih preporučio Bludnog sina od Bukovskog, knjiga koja je definitivno na mene imala presudan uticaj u mlađim godinama. A skoro sam pročitao Da li androidi sanjaju električne ovce, po kojoj je napravljen Blade runner. Što se filmova tiče, mogu da ti dam listu mojih Top 1000 filmova, ali u zadnje vreme su me oduševili Brat doktora Homera Živorada Mitrovića, od novijih domaćih bih naveo Neposlušni, a od stranih Killing them softly. Al’ to su stvarno samo neki od mnogih koji su mi ovog momenta pali na pamet. Od poezije uvek izdvajam Jesenjina i njegovog Crnog čoveka, a od domaćih Disa i Lazu Kostića. Inače, ima odlična verzija Santa Marija della Salute koju peva Dušan Prelević, čija se bilo koja pesma može svrstati u nešto što privatno slušam. A kad mi neko kaže slika ili slikarstvo ja uvek prvo pomislim na Klimta, Lotreka, Unka. Isto volim Direrove grafitne crteže. I da ne idem sad u istoriju umetnosti, neka to bude to.

piše: Igor Belopavlović