piše: MoonQueen
Da li u svojoj kući imate takozvani Vilerov goblen i da li ste se nekada zapitali šta njegovo ime, u stvari, znači? Godine 1893. u Berlinu Jakob Viler osnovao je prodavnicu kućnog tekstila u čijoj su se ponudi našli uzorci za vez goblena poznatih slika velikih evropskih majstora. Viler je bio jedan od onih trgovaca koji su veoma brzo shvatili dobrobiti prodaje robe preko kataloga i slanja porudžbine poštom, pa je njegove kataloške šeme za vez već početkom 20. veka mogla da nabavi svaka domaćica širom tadašnje Nemačke, Austrije, Balkana i južne Rusije (i upravo su ovo oblasti sveta u kojima termin Vilerov goblen i danas budi neke asocijacije). Svetski ratovi zaustavili su poslovanje firme u nekoliko navrata, ali je potražnja za goblenima ipak nadjačala ekonomske krize, a pravi procvat Vilerovih goblena, barem kada je u pitanju naša sredina, dogodio se nakon Drugog svetskog rata.
Za četrdeset godina rada kompanije, 1933. godine, Viler uključuje u ponudu šemu za vez Tajne večere Leonarda da Vinčija. Tematski veoma različita od uobičajenih scena prirode, cveća, životinja i veselih pastirica koje uglavnom vezujemo za goblene, Leonardova Tajna večera je jedna od najinteresantnijih i najzahtevnijih slika stvaranih iglom.
U srpskoj sredini popularnost Vilerovih goblena vezuje se za tradiciju veza koja je ostala snažna na ovim prostorima, ali i prihvatanje evropskih kulturnih obrazaca. Izrada goblena tokom druge polovine 20. veka u Srbiji odlikovala je pretežno gradska domaćinstva, a šezdesete i sedamdesete godine bile su decenije velikog procvata ove tehnike primenjene umetnosti. Moja lična sećanja na goblene datiraju u devedesete, kada sam kao dete posmatrala svoju babu dok vezom reprodukuje poznata umetničkih dela, tako da je u određenom broju domova interesovanje za Vilerov goblen poživelo i znatno duže.
Na izložbi Vilerovi gobleni – slike iglom islikane,koju ćete u Etnografskom muzeju u Beogradu moći da pogledate tokom leta, saznaćete još zanimljivosti vezanih za istoriju ovog specifičnog medija i njegovu popularnost u domaćoj sredini. Neki od izloženih goblena, kao što su predstave četiri godišnja doba ovalnog oblika, verovatno će vam biti poznate jer su u pitanju pravi best selleri koje je u nekom trenutku „imala svaka kuća” u Srbiji. Vučjak i Bernardinac takođe su predstave koje se asocijativno javljaju mnogima od nas u mislima na pomen reči „goblen”. Izložena je i Ifigenija, čiji je precizniji naziv, ako me dečje sećanje dobro služi, Ifigenija na Tauridi, što mi u davnim danima, kada sam posmatrala babu dok je veze, nije imalo nikakvog smisla i zvučalo mi je kao izmišljen, magijski jezik.
Ono što kao dete svakako nisam mogla da prepoznam, a sada kao istoričarka umetnosti ne mogu da ne vidim, jeste veština kojom su vezilje goblena prenosile poznata dela svetske i domaće umetnosti na drugačiju vrstu platna. Jer, pomenuta Ifigenija u stvari je replika istoimene slike nemačkog klasicističkog slikara Anslema Fojerbaha, a Kićenje neveste i Borba petlova deo su stalne postavke Narodnog muzeja i verovatno svi dobro znamo njihovog originalnog autora Paju Jovanovića. Na izložbi ćete videti i Ticijanovu ćerku Laviniju koja sredinom 16. veka, kada je pozirala ocu za portret, sigurno nije ni slutila da će jednog dana mnoge balkanske porodice praviti svečane ručkove u društvu njene korpe sa voćem. Lično, najviše me je iznenadila, čak oduševila, predstava Crvenkape, s obzirom na to da takvih scena nije bilo u veziljskom opusu moje babe, niti sam često imala prilike da ih vidim u gostima. Najveći deo izloženih goblena ipak je tradicionalno vezan za predstave prirode, životinja i smene godišnjih doba, što tumačim potrebom gradskog stanovništva za idealizovanom slikom prirode pristunom i u drugim umetničkim medijima, pa ćete videti idilične planinske proplanke posute prolećnim cvećem, jelene na izvoru i kolibe krovova prekrivenih snegom.
U vitrinama na sredini prostorije izložene su i šeme i ramovi za vez, makazice i konci – materijal potreban svakoj vezilji goblena, kao i čuveni Vilerovi katalozi. Posmatranjem ovih „pripremnih skica” za stvaranje slike od konca i igle, stekla sam utisak da je umetnost goblena bliska matematici koliko i slikarstvu, ako ne i bliža. Kao i u heraldici, svaka boja konca ima svoj tajni znak koji razumeju samo vezilje, s tim što u vezu boja i nijansi ima daleko više nego u nauci o grbovima, što stvar može činiti samo komplikovanijom. Na kraju, iako se gobleni (čak ni oni koje smo od babe dobili u porodično nasleđe) verovatno nikada neće naći na zidovima prostora u kojem ću ja živeti, nakon posete ovoj izložbi bolje sam ih razumela i počela mnogo više da ih cenim. Estetika življenja u koju se goblen dobro uklapa verovatno je prošla sa istekom 20. veka i vraćaće se samo u naletima kao izraz retro ili vintidž mode, ali veština njegovih vezilja ostaće neprolazna vrednost.
jul, 2022.
