piše: MoonQueen
Skulptura kojoj u martu posvećujemo ovu rubriku smatra se remek-delom paleolitske umetnosti. Nastala je oko 25 000 godina pre nove ere i dobila je ime Venera, iako sa rimskom boginjom ljubavi gotovo i da nema sličnosti. U pitanju je figurina visoka 11,1 santimetar, izrađena od krečnjačke stene olit koja je nakon obrade bila prebojena crvenim okerom. Pronađena je 1908. godine u Donjoj Austriji, u blizini mesta Vilendorf, a mesto njenog pronalaska takođe će se utkati u ime po kojem je danas znamo. Naravno, u pitanju je Vilendorfska Venera.
Vilendorfska Venera predstavlja praistorijski idol plodnosti i materinstva, o čemu govore njene predimenzionirane grudi, stomak i bokovi. Paleolitski umetnik koji je klesao njeno telo u kamenu znao je da su ovi delovi tela ključni za razvoj fetusa, tačnije, novog života, čije je stvaranje i stupanje na svet predstavljalo misteriju ravnu herojstvima i čudima potonjih bogova. Može se reći da je praistorijski status trudnoće bio ideja vodilja iz koje je Vilendorfska Venera rođena – njeno telo otelotvoruje svetinju začeća koje se ljudima najpre prikazuje promenama na ženskom telu. Osim detalja koji aludiraju na značaj plodnosti, nepoznati autor danas čuvene skulpture posebnu pažnju posvetio je kosi, prikazujući je veoma detaljno, kao kompleksnu frizuru ili ornament koji uokviruje lice na kojem nije naglašena niti nagoveštena nijedna crta.
I sam izbor materijala u kojem je ova figura klesana ostaće zagonetka istraživačima, barem za sada. Slični idoli plodnosti nisu bili nepoznanica u periodu u koji se datuje Vilendorfska Venera, ali su najčešće bili izrađivani od slonovače ili manje plemenitog kamenja i kostiju. Takođe treba obratiti pažnju i na to da je samo prednja strana figure obrađena, što nam govori o poziciji koju je trebalo da zauzima – nasonjena na zid ili neki drugi predmet, stvarana je tako da se gleda samo sa jedne strane.
Referenca na boginju Veneru, čije će se ime i lik u istoriji čovečanstva pojaviti mnogo kasnije, metaforična je. Verovatno su istraživači koji su pronašli početkom 20. veka figuru nage žene, čije obline aludiraju na plodnost, intuitivno povezali sa antičkim predstavama nage boginje ljubavi, iako su u većini religija starog veka funkciju zaštitnica plodnosti i/ili trudnoće obavljale zasebne boginje.
Vilendorfska Venera u savremenu kulturu ušla je i kao šala – kada bi se za nekoga reklo da ima telo Venere, uglavnom bi se pritom mislilo na neku od antičkih ili renesansnih predstava rimske boginje; a ako bismo hteli da se našalimo na nečiji ili najčešće svoj račun, dodali bismo da zaista imamo telo Venere, ali one Vilendorfske. Ipak, ne zaboravite – ono što nama danas može biti smešno, a u časovima nesigurnosti čak i uvredljivo, stvoreno je u drevnom paleolitu kao slika najviše vrednosti jednog društva i obožavano je milenijumima poput idola, idealne slike žene, prototipa i majke svih boginja kojima će se buduće generacije klanjati. U vreme kada je rođena Vilendorfska Venera rođena je i ideja o idealnom ženskom telu koja će menjati svoje oblike, ali više nikada neće napustiti ljudski rod.
mart, 2023.
