piše: Đurđa Đukić
izvor slika: Mirka Jokičić, privatna arhiva
Što vreme više prolazi, čini se neminovnim da nam životi budu osuđeni na bestelesne piksele. Skrolujući kroz beskonačne nizove savršeno isfiltriranih slika, anonimnih komentara i kratkih videa bez puno smisla, gubimo iz svesti činjenicu da su se nekada dani živeli sporo, bez preopterećenja, u fizičkom svetu. Dok se većina kreativnog izražavanja danas seli u sferu nula i jedinica, postoje pojedinci koji ne prate tok reke, već na njemu grade branu. Odbijaju da se povinuju monotonosti savremenog sveta i u njega unose svetlinu. Neki od njih, baš poput Mirke, odlučili su da se vrate zemlji, materijalu koji ne trpi Undo i Backspace.
Mirka Jokičić, glavno lice iza brenda Mircasa Handmade, kreativka je koja je imala prilike da se okuša u stvaranju u digitalnom prostoru, samo da bi shvatila da je grnčarstvo njen pravi poziv. Voli boje, prirodu i mačke, i kako sama kaže, oduvek je više volela da ono što može stvori sama, umesto da kupuje gotove proizvode. „Keramika mi pruža mogućnost da budem kreativna i da uživam u procesu stvaranja proizvoda od nule”, kaže Mirka. „Ono što najviše volim kod bavljenja keramikom jeste to što imam potpunu slobodu u stvaranju. Mnogo toga može da se napravi od gline, tako da mi nikad nije dosadno”.
Pre nego što je počela da se bavi keramikom, radila je kao UX/UI dizajnerka. „Tada me je keramika već neko vreme privlačila, što je očigledno bilo primetno i mojim kolegama, jer su mi za rođendan poklonili kreativni set za izradu predmeta od gline brenda ’Grnčarin’.” Saksija koju je tada napravila predstavljala je ujedno novo poglavlje i širenje Mirkinih umetničkih horizonata. Za razliku od sterilnosti ekrana, keramika je ponudila taktilni mir koji je danas postao luksuz. Mirka se tog prelomnog trenutka ulaska u svet gline seća sa dozom nostalgične topline, ali i iskrenosti o početničkom strahu – osećanja koje je svima dobro poznato.
„U kutiji je bilo sve što je potrebno za izradu jedne saksije: glina, alatke, boje i detaljno uputstvo. Sećam se da sam se u početku pomalo plašila da započnem. Mislila sam da se neću snaći i da će nešto poći po zlu. Međutim, čim sam uzela glinu u ruke, shvatila sam da je taj strah bio potpuno bez razloga. Toliko sam uživala u procesu da sam narednih dana neprestano razmišljala o tome šta bih sledeće mogla da napravim.” Ono što je počelo kao radoznalost, ubrzo se pretvorilo u duboku potrebu za mirom koji rad rukama pruža. Za nju, rukovanje glinom predstavlja svojevrsnu vrstu meditacije. „Kao da na trenutak sve nestane, a ostanemo samo ja i predmet koji nastaje ispred mene”.
U Mirkinoj estetici savršenstvo nije cilj; ono je često prepreka autentičnosti. Dok industrijska proizvodnja teži ka apsolutnoj uniformnosti, Mircasa Handmade slavi ono što je ljudsko, unikatno i neponovljivo. Svaka brazda na glini i svaki potez četkicom nose otisak trenutka u kojem su nastali. „Unikatnost za mene jesu sve te male ’nesavršenosti’ ručnog rada koje čine predmet potpuno posebnim. Gotovo je nemoguće izraditi dva potpuno ista predmeta i upravo je u tome čar, bar za mene”.
Njen prvi rad, saksija nastala iz sudbonosnog seta, danas ima status male skulpture na njenoj polici, podsećajući je na to gde je sve počelo, dok se kroz maglu sećanja promalja još jedan, davno zaboravljen i nikada neprežaljen rad. „Kad malo vratim film”, priča nam Mirka, „moja prva rukotvorina ovog tipa nastala je još davno, u prvom ili drugom razredu osnovne škole, kada smo na času likovnog pravili figure od školske gline. To je ona glina koja se suši na vazduhu i možemo je naći skoro u svakoj knjižari. Sećam se da sam napravila malog krokodila, i da je baš lepo ispao. Ne znam kad i gde joj se zagubio trag, ali bih baš volela da mogu da je pronađem”. Ta nit koja povezuje devojčicu sa časova likovnog i zrelu umetnicu koja otvara sopstveni studio čini osnovnu potku njenog brenda.
Međutim, put do finalnog proizvoda je sve samo ne jednostavan. U pitanju je koreografija strpljenja i tehničkog znanja koji prkose današnjoj kulturi instant zadovoljstva. Keramika je umetnost čekanja. Od prvobitnog oblikovanja gline isključivo ručnim tehnikama, gde se koriste samo dlanovi i nekoliko osnovnih alatki, preko biskvitnog pečenja i glazure, do ponovnog pečenja i trenutka kada predmet izađe iz peći, može proći od desetak dana do više nedelja. Sam proces produžava i činjenica da peć ne radi za jedan predmet, već se čeka da se studio ispuni radovima da bi se ona uključila. Mirka posebno uživa u fazi koja njenim radovima daje prepoznatljivu živahnost: „Oslikavanje podglazurnim bojama mi je možda i omiljeni deo procesa. Tu zaista mogu da pustim mašti na volju i baš uživam u tom procesu. Na nekim predmetima provedem i po sat vremena samo na oslikavanju, ali često i ne primetim koliko je vremena prošlo”.
Po pitanju inovativnosti i talenta, Mirka daje zanimljiv odgovor. „Mislim da talenat nije presudan za bavljenje ovim poslom”, kaže. „Mnogo su važniji rad, upornost, strpljenje i spremnost da stalno učiš i eksperimentišeš. Inovativnost je važna, ali čini mi se da je autentičnost ipak najvažnija – da pronađeš nešto što je tvoje i po čemu će tvoj rad biti prepoznatljiv.”
S obzirom na to da se bavi keramikom, mnogi bi rekli da Mirka uživa u rutini. To delimično jeste istina, ali ne sasvim: kao i u svemu, neophodna je umerenost. „Što se tiče rutine, generalno je volim i nekako sam najmirnija kad znam šta i kad radim. Ipak, ume da me guši ako je ima previše, pa mi prija da s vremena na vreme izađem iz nje. Što se tiče mog stvaralaštva, zapravo najviše volim kada nemam strogo određen plan i mogu da se prepustim trenutku. Upravo su ta sloboda i spontanost ono što najviše volim kod ovog posla”.
Inspiraciju Mirka ne traži u teorijskim traktatima, već u neposrednosti života: u bojama prirode, mačkama koje voli i malim, svakodnevnim ritualima koji život čine čarobnim. Njene šolje postale su simbol te radosti, prepoznatljive po natpisima koji su osvojili društvene mreže svojom duhovitošću i iskrenošću. „Obožavam da pijem kafu, i to obavezno iz neke zanimljive šolje, pa otuda i želja da ih i sama stvaram. Može se reći da su upravo šoljice i najtraženiji proizvod na mom profilu, a pogotovu one sa natpisima jutrić, kafica i ide, jebiga. Mislim da su ljudima simpatične upravo zato što te kratke fraze i sami često koriste, pa se na neki način prepoznaju u njima i daju šolji neki lični pečat”. Svojim nenametljivim i prisnim pristupom, Mirka demistifikuje umetnost i vraća je u ruke običnog čoveka, čineći ritual ispijanja kafe lepšim i toplijim.
Ipak, iza tog šarenila i vedrine krije se ogroman rad koji podrazumeva vođenje čitavog biznisa. Otvaranje sopstvenog studija bio je njen najveći izazov, proces koji ju je naučio da umetnik današnjice mora biti i logističar, i menadžer, i radnik u pošti. „Najteže mi je ponekad to što o svemu moram da mislim sama. Od nabavke materijala i održavanja prostora, preko mesečnih obaveza i računa, kreiranja sadržaja za društvene mreže, odgovaranja na poruke i mejlove, do pakovanja porudžbina i odlaska do pošte. […] Sve to me je naučilo strpljenju i tome da ništa ne nastaje preko noći. Sada sam mnogo zahvalnija za svaki mali uspeh i svaki korak koji napravim”.
Mirkina upornost se najbolje vidi u projektu restauracije stočića za kafu koji je pronašla pored kontejnera i udahnula mu novi život. „Posebno sam ponosna na stočić za kafu koji sam restaurirala pločicama koje sam sama napravila. Jednom sam u šetnji videla stočić koji je stajao pored kontejnera. Bio je u dobrom stanju, samo mu je ploča bila oštećena. To me odmah podsetilo da mogu da ga sredim tako što ću napraviti pločice koje ću polepiti po gornjoj ploči. Naravno da sam ga ponela sa sobom i u narednom periodu strpljivo pravila male pločice koje sam sve ručno i različito oslikala, tako da budu što šarenije. Bilo je poteškoća, trebalo mi je dosta vremena da napravim dovoljno pločica jer su se neke krivile u toku pečenja, pa sam morala da pravim nove. Sada mi je to omiljeni komad nameštaja u stanu i uvek mi je drago kada ga pogledam, jer me podseća da vredi istrajati u ideji čak i kada ne ide sve iz prve”.
Danas Mirka tu istu energiju strpljenja i stvaralaštva prenosi na druge kroz svoje radionice. U opuštenoj atmosferi njenog studija, uz muziku i druženje, ljudi bez ikakvog prethodnog iskustva otkrivaju radost rada glinom. Njeno zapažanje o polaznicima je iskonski ljudsko: „Polaznici mi često kažu da im je rad glinom prijao i da su se tokom radionice potpuno isključili od svakodnevnih obaveza. Iako su mnogi na početku malo nesigurni, vrlo brzo se opuste i prepuste radu, a meni je posebno drago kada na kraju odlaze sa osmehom i nestrpljenjem da vide kako su njihovi radovi ispali. Glina je baš zahvalna za rad i mislim da nije važno da li si vešt ili imaš prethodno iskustvo, već da se opustiš i uživaš u samom procesu”.
Njena vizija budućnosti nije opterećena strogim planovima i korporativnim ciljevima. Ona bira slobodu da eksperimentiše i da se prepusti trenutku, verujući da autentičnost nadmašuje sve. Na kraju krajeva, Mircasa Handmade predstavlja poziv na otpor sivilu i minimalizmu koji često guše našu okolinu. Mirkina poruka je jednostavna, a opet neophodna u svetu u kojem živimo: „Možda bih samo poželela da malo više uživamo u tim malim svakodnevnim stvarima. U jutarnjoj kafi, omiljenoj šolji, druženju sa dragim ljudima ili nekoliko minuta mira. Ne treba nam uvek neki poseban razlog da bismo sebi ulepšali dan. Ako moja keramika može da bude mali deo takvih trenutaka i da nekome izmami osmeh, biće mi baš drago. I dodajmo ovom svetu malo boja, dosta nam je sivila i minimalizma”.
Kroz Mirkin rad, keramika prestaje da bude samo upotrebni predmet i postaje podsetnik da je lepota u nesavršenom, šarenom i ličnom dodiru koji nijedna mašina ne može da replicira.
septembar, 2026.
