piše: Ivana Pavićević
Jedna od najvećih lepota pozorišta je zajedništvo. Mogućnost razmene emocija, deljenja ideja, zajedničkog maštanja. Nekim glumcima partner nije potreban; istina je da neki glumci i bolje rade sami. Ali, kada se desi da se ekipa na sceni osetno voli, razume i podržava – nema lepšeg čina od pozorišta.
Predstava u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, po tekstu Biljane Srbljanović, a režiji Jagoša Markovića, kao najveći kvalitet poseduje upravo jednu takvu podelu. Vrsta emocije i odnosa između glumica Jelisavete Seke Sablić, Anite Mančić, Vesne Trivalić i muškog člana „porodice”, Dragana Mićanovića, jedinstvena je. U predstavi ova ekipa zapravo i igra jednu porodicu, ali ono što predstavu čini posebnom su upravo njihovi lični habitusi, energija i, moram reći, duša, na sceni. Ovakvom podelom uloga nas reditelj Jagoš Marković podseća da je jedna od osnova dobre predstave upravo sama podela. Osim pomenute „porodične” postave, predstavu izvrsno iznose i glumci Irfan Mensur, Milica Gojković, Marko Janketić, Slobodan Tešić, Bojan Lazarov, Miloš Samolov i devojčica Ana Čarman. Tekst Biljane Srbljanović, a i sama predstava govore o mnogim temama. „U središtu ove tragikomedije nalazi se beogradska porodica koja po zakonu o restituciji iznenada ostaje bez stana u kojem su sedam decenija živele, rađale se i umirale, volele i mrzele, izneveravale i rastajale, lagale se i sanjale o sreći četiri generacije njenih članova. Veliko, beskrajno zamršeno klupko njihovog zajedničkog života počeće tada da se kida, a zajedno s njim da iščezava i svet u kom su živeli i jedno doba koje je zauvek prošlo. Komad Vrat od stakla je tužan, smešan, bolan. Govori o društvu i istoriji, ali i o ljudskoj duši. Govori o drami između pojedinca i države, pojedinca i sistema, pojedinca i istorije.” (reč reditelja)
Pratimo porodični pad tri generacije. Baka (Jelisaveta Seka Sablić) još kao studentkinja se borila protiv državnog uređenja ’68., ali sada, u vremenu bez ideologije, u dobu u kojem caruje profit njeni repovi iz prošlosti dolaze na naplatu. Njene kćerke (Anita Mančić i Vesna Trivalić) su „lupale po šerpama” devedesetih, ali one su se danas predale društvenim i ekonomskim okolnostima. Dok treću generaciju igra mlada Milica Gojković. Ona predstavlja današnju omladinu koja, dok traju ko zna koje po redu demonstracije na ulici, ne veruje u ono u šta su verovali njihovi roditelji. Jedini cilj mladih u ovom komadu je da se dokopaju inostranstva. Ova predstava je svakako „krik generacije”, ali ne jedne, krik svih nas i naših predaka. Svaki lik u ovoj predstavi ćete u isto vreme i voleti i osuđivati, i razumeti ga i mrzeti. Doživećete i tugu i smeh, i nežnost i gorčinu.
Važno mesto u ovoj predstavi zauzimaju i scenografija i izbor muzike reditelja Jagoša Markovića koji nam pružaju izuzetnu toplinu, potcrtavaju teme ovog teksta, podsećaju na jedno prošlo vreme koje još uvek traje, dok nas vizuelno uvlače i u ušuškanost jedne porodice koja bi mogla biti naša.
Još jedna važna tema predstave je revolucija. Revolucija kao poslednja nada, revolucija kao nužnost, ali i njen besmisao i pad. Stariji su verovali u revoluciju, mladi više ne. Današnji čovek je izdao svoju revoluciju, zatim svoju porodicu, pa na kraju i sebe samog. Postavlja se pitanje vere i nevere u sam smisao revolucije. Ali ne samo nje.
Da ne bi sve bilo tako crno, ipak ostaje otvorena mogućnost novog početka. Ovde ili drugde. Sa nekim ili sam. Mogućnost potrage za drugim mestom i ljudima, jer ono što vam po prirodi pripada više nije vaše. Postoji nada da započnete svoj život iz početka. Ali ipak nećete pobeći od unutrašnje borbe između vere i nevere. Vere i nevere u revoluciju, bolju budućnost ili jednostavno beznadežnost.
Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta. Ovoga puta vam nudim još jedan od hitova Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu), po tekstu iste spisateljice, Biljane Srbljanović. Predstavu je režirao Slobodan Unkovski, a igraju Anita Mančić, Vojislav Brajović, Branislav Lečić, Jasmina Avramović, Goran Šušljik, Sloboda Mićalović, Ljubomir Bandović i Ivana Vuković.
