Trideset šest pogleda na planinu Fudži, a samo je jedan postao slavan. Svetu planinu, nacionalni ponos Japana, simbol lepote progutao je monstruozno veliki talas. Čamci su se prevrtali kao ljuske oraha. Ljudi nisu imali nikakve šanse pred razbesnelom prirodom. Nebo i voda su se spojili i samo je vrh visoke planine štrčao na liniji horizonta. Negde na sivom nebu pobelelom od oluje ispisan je znak – potpis onoga ko se poigrao prirodnim silama. Talas sirove snage izbrisao je planinu pred očima posmatrača. Ovaj događaj desio se 1830. godine na grafici japanskog umetnika Kacušike Hokusaja. Nazvan je Veliki talas kod Kanagave.
Veliki talas kod Kanagave spada u seriju 36 duboreza kojima je Hokusaj predstavio planinu Fudži. Zbog velike popularnosti kasnije je seriji dodao još 10 grafika. Ove grafike nastale su na japanskoj tradiciji duboreza nazvanoj ukijo-e, što u bukvalnom prevodu znači slike plutajućeg sveta. Ukijo-e umetnost nastaje početkom 17. veka i trajaće do sredine 19. što znači da obuhvata japanski Edo period (period vladavine grada Edo).
Grafika prikazuje talase u oluji koji nose tri broda i vrh planine Fudži u daljini. Prikazani brodovi prepoznaju se kao oni kojima je živa riba prenošena do velikih tržnica. Svaki brod ima po osam veslača i dva putnika. Iako su mnogi smatrali da talas predstavlja cunami, naučnici su došli do zaključka da je u pitanju rogue wave – u narodu poznat kao monstruozni talas ili talas ubica. Grafika je nastala u godinama kada se slikar borio sa velikom finansijskom krizom i zdravstvenim problemima (nekoliko godina ranije doživeo je infarkt od kojeg se još uvek oporavljao). Mesto čoveka u svetu i njegov odnos sa prirodom deo je i evropske tradicije slikarstva tih godina, te je moguće da je, podstaknut ličnom krizom, Hokusaj grafikom predstavio svoja razmišljanja na ovu temu.
Japanski istoričari umetnosti dugo nisu prepoznavali Veliki talas kao umetničko delo od posebnog značaja. Grafika je mnogo bolje bila prihvaćena u Evropi koja tokom 19. veka počinje da otkriva i biva opčinjena umetnošću Japana. Jedan od najpoznatijih likovnih kritičara tih godina, Edmond Gonkur opisao je grafiku kao obogotvorenje mora od strane slikara koji život provodi u religioznom teroru nadmoćnog okeana koji okružuje njegovu zemlju. „On je očaran iznenadnim i besnim skokom okeana ka nebu, dubinom plave na unutrašnjoj strani talasa, grebenom kapljica koje zapljuskuju poput nemilosrdnih kandži”.
U gornjem levom uglu autor je ostavio svoj potpis : Iz četkice Hokusaja koji menja svoje ime u Icu. Tokom života Hokusaj je promenio 30 imena, koristeći svako za po jednu veliku temu ili seriju koju je radio. Nakon završenog ciklusa uzimao je novo ime, ostavljajući staro učenicima da ga koriste i njime se potpisuju.
Hokusaj se crtanjem bavio od svoje šeste godine. Tokom školovanja, iako vezan za tradiciju japanskog duboreza, proučavao je holandske i francuske majstore. U tehnici drvoreza izrađivao je surimono – čestitike koje su se davale u posebnim prilikama poput Nove godine, ilustracije knjiga i reklame. Pred kraj života, studio u kojem je radio izgoreo je u požaru usled čega je većina dela uništena.
Ne prvi, ali među prvima, Hokusaj je upotrebio danas dobro poznatu reč manga da opiše svoje radove. Reč manga sastavljena je od reči improvizacija i slika i u japanskoj umetnosti se pojavljuje krajem 18. i početkom 19. veka. Improvizovanim slikama danas se u svetu imenuju karakteristični japanski crteži koji nemaju mnogo sličnosti sa Velikim talasom, ali su iz njegove tradicije potekli.
Hokusajeva grafika Veliki talas kod Kanagave inspirisala je mnoge evropske umetnike, ne samo slikare. Debisijeva kompozicija More povezuje se sa ovom slikom, kao i pesma Planina Rajnera Marije Rilkea.
piše: MoonQueen
