Vojnici! Sa vrha ovih piramida posmatra nas 40 vekova! – Napoleon I Bonaparta, francuski car i vojskovođa svojim trupama prilikom osvajanja Egipta 1798. godine
Čudo, neverovatnost, natprirodna pojava, božje delo, neviđenost – kako glasi definicija ove reči u rečniku, a zaista se svaki termin može sa jednakom prikladnošću upotrebiti za građevine o kojima ćete, poštovani čitaoče, čitati u ovom serijalu. Njega ćemo započeti Velikom ili Keopsovom piramidom. Premda su Kefrenova i Mikerinova piramida ništa manje upečatljive, samo se Velika piramida zvanično smatra jednim od sedam čuda starog sveta. Pored toga, ona je kako najstarija tako i jedina sačuvana građevina od svih koje su Herodot, Antipater Sidonski, Filo Vizantijski, Strabo i Diodor Sicilijanac u svojim istraživanjima i putešestvijama označili kao nešto vanredno i od onog sveta.
Prvobitno visoka 146,5 metara, kasnije, kada ju je zub vremena ostavio bez ukrasne i zaštitne fasade, ta se visina smanjila na 138,8 metara. Uprkos tome, od 2560. godine pre Hrista, kada se smatra da je završena, preko 3800. godina bila je najviša tvorevina podignuta ljudskom rukom. Kasnije je to zvanje predato 160 metara visokoj Linkolnskoj katedrali u Engleskoj.
Široka 230 metara, dakle skoro kao dva fudbalska terena, sastoji se od oko 2,3 miliona kamenih blokova, od kojih su najveći granitni blokovi koji se nalaze u tzv. Kraljevoj odaji teški od 25 do 80 tona!
Svrha kao i način izgradnje Velike piramide, poštovani čitaoče, i do dan danas ostaje manje ili više misterija, u zavisnosti na koju se oblast usredsredimo. Ako bismo počeli da se bavimo načinom na koji su ljudi pre 4000 hiljade godina podigli građevinu tešku gotovo šest miliona tona, naišli bismo na pregršt različitih, a često i kontradiktornih teorija. Ono što znamo jeste da je izgrađena za vreme četvrte dinastije, od strane, kako neki tvrde, arhitekte Hemona, koji je bio i vezir u periodu mira i blagostanja koje se naziva i Zlatnim dobom Starog egipatskog kraljevstva, a koje je trajalo od 2613. pa do 2494. p.n.e. Podignuta je u vreme vladavine faraona Kufura po kojoj i nosi ime. Ukoliko, poštovani čitaoče, primetite da Keops i Kufur ne zvuče isto, neka vas to ne zbuni: starogrčki jezik nije imao preveliku fleksibilnost kada su strani nazivi bili u pitanju, te je lakše bilo „helenizovati” ime, nego „lomiti” vilicu pokušavajući da reč izgovore u originalu. Ipak, sve je bolje od italijanskog rešenja u kome se Minhen naziva Monako, a pravi Monako – Monako.
Elem, ukoliko se poštovani čitalac pita koliko je ljudi bilo potrebno da bez remenskog prenosa, gvozdenog alata i bez točka (!) sagradi ovakvu građevinu, odgovor je – ne znamo tačno. Cifre se kreću od 30.000 pa do 100.000 ljudi. Podela rada kao i socijalni status ljudi koji su učestvovali u izgradnji takođe nije najjasniji. Stari Grci su smatrali da su rad na piramidi vršili robovi, ali savremena arheološka istraživanja sprovedena na ostacima radničkih kampova ukazuju da je desetine hiljada veštih i obučenih radnika učestvovalo u izgradnji. Iako se ideja o upotrebi robova, barem u nekoj fazi izgradnje ne može u potpunosti odbaciti, Zahi Havas, vodeći egipatski arheolog i egiptolog, smatra da su velika većinu radnika činili dobrovoljci koji su za svoj rad dobijali kako platu, koja je verovatno bila u vidu veće količine hrane tako i određene poreske olakšice. Po njemu, svega je 4000 ljudi bilo uključeno u rad u kamenolomima, prevozu kamena kao i njegovom postavljanju. Svi ostali radnici obavljali su sporedne poslove na gradilištu. Kad smo već spomenuli kamenolome i transport, valjalo bi i ovde istaći zagonetku sa kojom se nauka muči dugo godina. Pa jednoj teoriji, prenos kamenih blokova, koji su u proseku bili teški tonu i po, obavljao se vučom preko mokrog peska, međutim, ovde imamo problematiku konstantnog prenosa velike količine vode, pogotovo ako uzmemo u obzir egipatsku klimu. Druga teorija govori o velikim balvanima presečenim na pola sa svih strana jednog bloka, koji su blok pretvarali u cilindrično telo koje je bilo relativno lako valjati po podu. Ipak, eksperimenti su pokazali da bi blokovi svojom težinom uništavali balvane. Par relativno uspešnih alternativnih metoda prenosa kamenih blokova koje su sprovedene u naše vreme, a za koje nemamo dokaza da su ih Egipćani koristili, fokusirali su se isključivo na lakše blokove, težine od 1,5 do 2,5 tone. O načinu prenosa blokova teških preko deset, petnaest i više tona mi nemamo nikakve pretpostavke. Na sve ovo treba dodati i činjenicu da su Egipćani nekako morali i podizati sve te blokove kako bi na kraju dostigli visinu od skoro 150 metara. Kao i sa prenosom kamena od kamenoloma do gradilišta i ovde su sprovedeni brojni manje ili više uspešni eksperimenti, ali definitivno rešenje ne postoji. Par antičkih spisa o načinu gradnje Velike piramide koje imamo od Herodota i Diodora Sicilijanca slabo bacaju svetlo na ovu misteriju, uz to, treba istaći Herodotovu nespornu manu da preuveličava i iznosi mnoštvo neproverenih podataka, kao i to da je Diodor živeo u prvom veku pre Hrista, dakle nekoliko hiljada godina posle izgradnje Velike piramide.
Ukoliko poštovani čitalac dopusti, zatrpaću ga još samo jednim podatkom kada je gradnja Piramide u pitanju. Gornja granica za njenu izgradnju, koliko znamo, jeste 20 godina. Ukoliko bismo pratili tu matematiku, u proseku više od 12 blokova je svakog sata danonoćno moralo da bude polagano na svoja odgovarajuća mesta. Druge teorije koje vreme izgradnje skraćuju, nužno daju još neverovatnije brojeve. Samo polaganje blokova je urađeno sa preciznošću koja razmak između blokova svodi na svega pola milimetra, a četiri strane piramidalne baze imaju prosečnu grešku u iznostu od 58 milimetara. Podsećam poštovanog čitaoca da govorimo o trećem milenijumu pre nove ere.
Važnije pitanje od „kako?”, jeste „zašto?”. Ukoliko je poštovani čitalac mislio da će nam istorija i nauka ovde olakšati stvari, prevario se. Zvanično, Velika piramida jeste grobnica faraona Kufura. Tačka. Ako uzmemo u obzir da stari Egipćani nisu posmatrali svoje faraone samo kao vladare, već bukvalno kao otelotvorene bogove koji vladaju njima, grandioznost njihovih grobnica ne treba da iznenađuje. Trebalo je udovoljiti bogu.
Međutim, ovde moram poštovanog čitaoca zamoliti da mi dozvoli jedan lagani izlet u alternativnije vode. Postoje određene stvari koje se jednostavno ne uklapaju u teoriju o grobnicama ili barem čine da uloga koju su piramide imale ne bude svedena samo na to. Pisac ovog članka bi želeo da istakne da nije zvanično kvalifikovan da se bavi ovakvim pretpostavkama, on samo veruje da nešto ne može biti apsolutna istina ukoliko pre toga nije potpuno očišćena od svih mogućih nedoumica. No, da krenemo…
Po onome što trenutno znamo, Velika piramida je najvećim delom čista masa. Jedini poznati enterijeri su Silazni prolaz (prvobitni ulaz u građevinu), Uzlazni prolaz, Velika galerija, neka vrsta pećine o kojoj vrlo malo znamo i podjednako misteriozna podzemna odaja, kao i dve glavne odaje. Ove dve glavne odaje, nazvane Kraljeva i Kraljičina odaja, nose netačna imena koja su im data od strane ranih arapskih posetioca. Oni su ih ovako nazvali jer je arhitektura ovih odaja odgovarala arapskim pogrebnim odajama u kojima su se sahranjivali muškarci i žene. U stvarnosti, dokazano je da u Kraljičinoj odaji nikada nije sahranjena kraljica. Nikada niko u njoj nije bio sahranjen. U Kraljevoj odaji, na njenom zapadnom kraju, nalazi se veliki, otvoreni sarkofag napravljen od crnog mermera sa procenjenom težinom od tri tone. Arapin Abdulah Al Mamun je 820. godine naše ere uspeo da silom prodre u nju, ostvarivši tako prvi ulazak u tu prostoriju otkad je zapečaćena. Sarkofag je bio u potpunosti prazan. Premda egiptolozi smatraju da je ovo Kufurov grob, istraživanja su pokazala da ne postoji niti jedan dokaz koji bi pokazao da se telo ikada nalazilo kako u tom sarkofagu, tako i u samoj prostoriji. Nikakvi tragovi balsamovanja nisu pronađeni, nikakvi fragmenti zabeleženi na papirusu ili u kamenu ne postoje, a da navode podatak da je Kufur, egipatski faraon, otelotvoreni bog, sahranjen tu na tom mestu. Treba spomenti i to da je prolaz koji vodi od Glavne galerije do Kraljeve odaje isuviše uzak da bi se sarkofag mogao proneti kroz njega. Premda ovo ukazuje na jednostavnu pretpostavku da je prvo sagrađen sarkofag, a potom prolaz, ova ideja je u potpunoj suprotnosti sa običajima sahranjivanja koje su vršili Egipćani u to vreme. Arheološka je činjenica da nijedan od vladara četvrte dinastije nije stavio svoje ime na grobnice koje su, navodno, za njih podignute, a opet, od pete dinastije imamo na stotine zvaničnih zabeleški koje jasno kazuju koji je vladar odgovoran za koju građevinu. Matematička složenost, inženjerski zahtevi i sama veličina poduhvata izgradnje kako Velike piramide, tako i čitavog platoa u Gizi, ukazuju na ogroman, iznenadan i teško objašnjiv skok u nauci i tehnologiji Starog Egipta kada se ove građevine uporede sa ranijim, iz treće dinastije. Neobjašnjiv je, takođe, i nesporan pad u svemu nabrojanom kada govorimo o građevinama pete dinastije. Premda postoje zabeleške koje govore o „religijskim doktrinama” koje bi sputavale razvoj nauke i tehnologije, i o „civilnim ratovima”, nikakvih čvrstih dokaza za ovakve tvrdnje nemamo. Sama ideja da je Kufur „odgovoran” za izgradnju Velike piramide nam dolazi od tri veoma diskutabilna „dokaza”: legende koje su prenesene Herodotu, koji je posetio piramide 443. p.n.e., pogrebni kompleks u blizini Piramide na kojem je zapisano da je Kufur bio vladar u to vreme, i oznake u samoj Piramidi, tačnije na granitnoj ploči u glavnoj odaji, crvenkasto-oker bojom ubeleženi su hijeroglifi koji donekle podsećaju na ime Kufur. Malo je reći da je nesklad između same građevine i ovakvog natpisa u najmanju ruku čudan. Sam Kufur nije ostavio nikakve nagoveštaje da je baš on sagradio Veliku piramidu. Ipak, jasno je tvrdio da je izvršio renoviranje građevine. Na reljefnim natpisima koji se nalaze u blizini Piramida Kufur jasno govori o otkrićima na koja je nailazio dok je reščišćavao pesak sa Piramide i o tome kako je sagradio tri male piramide za sebe, svoju ženu i ćerku, a koje su se nalazile pored Velike piramide. Vraćajući se na onaj crvenkasti natpis u samoj Piramidi, utvrđeno je da je falsifikat izvesnog Ričarda Hauarda Vajsa, britanskog vojnika, antropologa i egiptologa iz XIX veka. Naime, Hauard Vajs je u to vreme bio pod pritiskom da dostigne otkrića svog italijanskog kolege Kavilje, koji je pronašao određen broj natpisa u grobnicama oko Piramide. Danas se smatra da je Hauard Vajs lažirao natpis kako bi sebi obezbedio prestiž, a time i omogućio finansiranje sopstvenog projekta.
Drugim rečima, poštovani čitaoče, i iskreno se nadam da ste uspeli da me pratite, te da vam samo obrazlaganje nije bilo zamorno ili nezanimljivo, ne postoji nijedan čvrst dokaz koji bi Veliku piramidu povezao sa periodom i ljudima koji su joj pripisani, koliko god ova rečenica i samom piscu ovog teksta zvučala neverovatno.
Brojni ozbiljni akademici, kao i oni koji samo vrše dodeljenu im funkciju, mnogi ugledni i ozbiljni naučnici koji se zalažu za alternativne teorije i metode, kao i pregršt šarlatana oko njih, ima svoju ideju o Piramidi. Svako vuče na svoju vodenicu, što bi se reklo. Jedina nesporna činjenica u svemu ovome jeste ta da Velika piramida uistinu jeste čudo – neverovatna, natprirodna i neviđena.
Poštovani čitaoče, stigosmo do kraja prvog dela serijala o Sedam svetskih čuda. U sledećem broju čitaćete o Visećim vrtovima Vavilona.
Ja se Vama zahvaljujem na pažnji.
piše: Andrej Pipović
septembar, 2016.
