Andrić ispred višegradske ćuprije, Alija Akšamija, foto: Muzej grada Beograda

Sa svim svetskim i domaćim političkim dešavanjima od kojih je naizgled nemoguće pobeći, čini se kao da je domaća javnost skrajnula s uma da je prošlo 125 godina od rođenja Ive Andrića. Ipak, drago nam je da vas obavestimo da, iako nisu bili medijski zastupljeni, nemali broj ljudi i organizacija se setio i dostojno obeležio ovu godišnjicu.

Po fakultetima svih profila, možete naići na predavanja o piščevim delima, njegovim učešćem u političkom životu Kraljevine ili Andrićevom osvrtu na Vukov i Njegošev doprinos jeziku. Takođe, svratite i do Zadužbine Ive Andrića u kojoj narednih meseci možete uživati u čitanju njegovih dela od strane naših velikih glumaca i glumica (za prvo čitanje je zaslužan Tihomir Stanić, a iznenadite sami sebe i otkrijte uživo ko je sledeći). No, KUŠ! je za obeležavanje ovog datuma, odabrao da vas odvede u stan samog nobelovca.

Na uglu Kralja Milana i Kneza Miloša, na drugom spratu nalazi se Spomen-muzej Ive Andrića, osnovan godinu dana nakon piščeve smrti, u stanu u kom je živeo od 1958–1975. Od stana u originalnom stanju sačuvani su ulazni hodnik, salon i radna soba, uređeni po ukusu njegove žene Milice Babić Jovanović i njene majke Zorke Babić. Da, uspešno je bežao od novinara celog života, ali od tašte se ne možeš sakriti.

Šalu na stranu, srce muzeja je svakako adaptiran prostor sa stalnom postavkom u kojoj su hronološki ispraćeni Andrićev život i delo. Tu možete videti dokaz da, verovali ili ne, Andrić nije znao datum sopstvenog rođenja, a odmah pored se nalazi njegovo prvo objavljeno delo, pesma U sumrak:

U sumrak pevaju devojke. Njini su glasovi meki i dahnu svezinom

cveca i ljubavi. Njina pesma blaga, kao behar opada. Ona ima nesto

od mojih ljubavi: davno, toplo i lepo. Ona podseca na sarajske

sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenom zlatu, kao vitke ponosne

zene…

Ostatak pesme možete, naravno, naći na internetu, ali zar ne bi bilo lepše da je sami pročitate iz istih novina u kojima je i sam Andrić prvi put ugledao objavljenu sopstvenu reč?

U muzeju se takođe nalazi i Andrićeva svečana uniforma ambasadora Kraljevine Jugoslavije, ali, nažalost, ne i slika njega kako je nosi, jer, uz svo dužno poštovanje, ono izgleda presmešno. Kad već spominjemo boravak u inostranstvu, muzej je prepun razglednica koje je Andrić dobijao od svojih prijatelja i poznanika najrazličitijih profila – od japanskih prevodilaca do Branka Ćopića. Pored njih možete videti pisma koje je Andrić upućivao svojoj ženi, a od ljubaznog vodiča možete čuti i zanimljivu anegdotu o nadimku kojim se uvek potpisivao u tim pismima.

Ovo su samo neki od mnogih izloženih artefakata, a iza svakog se nalazi jedna zanimljiva priča ili detalj iz života našeg nobelovca. Od svih njih jedan se ipak izdvaja, a to je sama Nobelova nagrada. Od kako je krenula da se uručuje, sama medalja je iskovana samo 113 puta, i jedna od njih se nalazi na Andrićevom vencu 8/I,  koju sada pošto ste pročitali ovaj tekst svakako morate posetiti.

U godini kada Muzej grada Beograda proslavlja 150 godina oslobođenja, nije na odmet posetiti i njihov ogranak posvećen piscu koji je svoje životno delo posvetio opisivanju naših naroda pre oslobođenja kao i radostima koje život može pružiti pošto se sloboda stekne.

piše: Igor Belopavlović

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.