piše: Ivan Veljković
U prošlom broju…
„Dok listate ista, imate osećaj kao da ste istovremeno na otvorenoj plaži, gde vetar njiše palme, a pesak boji vazduh onim poznatim mirisom smirenosti, i u urbanoj džungli gde vas i najmanje prisustvo betona, beskućnika i besramlja baca u hroničnu depresiju – otprilike kao što je situacija u svakom velegradu na Zapadnoj obali SAD, primera radi.”
Usred Venis Biča, koji je usred Los Anđelesa, koji je usred obale Kalifornije, pronađen je leš. Preciznije, pronađen je leš jedne beskućnice tinejdžerke. Naizgled nikog ne interesuje ko je, kako je umrla i ko je kriv za njenu smrt. Ali jedna osoba će se zakleti da će rešiti stvar – Edi, lokalni beskućnik sa gotovo nimalo sredstava i još manje volje da zadatak iznese do kraja.
Ovo je ukratko premisa grafičke novele Nestanak raja (Goodnight Paradise) relativno skorijeg štiva koje scenaristički potpisuje Džošua Dajsart. Kod nas dostupan putem truda domaće izdavačke kuće Darkwood, ovaj album je prošao gotovo nezapaženo, iako je u pitanju jako interesantna priča američkog stripa novije generacije.
I da, Nestanak raja je i te kako američki strip novije generacije u maltene svakom smislu tih reči. Nabrojmo načine: radnja je smeštena u najbogatijoj državi SAD; gotovo svi glavni likovi, ili pak pozitivni, jesu ili članovi neke etničke manjine ili deo LGBTQ zajednice; gotovo svi negativci su maltene stereotipni beli Amerikanci; Kalifornija je prepuna beskućnika; ako su policajci i prikazani pozitivno, 99% je šansa da su i sami deo neke etničke manjine.
Da, Dajsart ne krije da naginje nalevo politički, i lično smatram da ovakve stvari dosta smetaju stripovima. Kao što je režiser Džos Vidon javno istakao (što se, ironično, na njegovom primeru pokazalo tačnim), „onog trenutka kada se deklarišeš politički, uništiš se umetnički”. Međutim, iskustvo me je ponelo da zaključim sledeće: čak i tvorevine autora koje imaju bilo ekstremno leve, bilo ekstremno desne elemente, mogu da budu kvalitetne. Sve zavisi od veštine autora.
To se, dakako, vidi i u Nestanku raja. Edi je možda predstavljen kao žrtva svojih okolnosti (beskućnik, otuđen od sina, Meksikanac unutar SAD), ali to ne znači da je savršen ili da je nevinašce. Kroz priču, vidimo ga kako neretko pravi greške u koracima, kako ne može da se od sopstvenih poroka odvoji dovoljno da koherentno isprati svoj zadatak. Podsećam, on želi da reši ubistvo, iako nije ni policajac, ni detektiv, ni genije, pa čak ni previše sposoban za neke osnovne stvari.
Isti je slučaj i sa drugim ključnim likovima ove priče. Tesa, mlada devojka čiji leš Edi nalazi, tokom života je bila otuđena od svoje majke, do te mere da je pobegla od kuće i našla svoju kliku. A njenu kliku su činili Džeki i Birmingem. Kao mladi gej momak („kvir momak”, kako stoji u originalnom scenariju) Džeki je bio pod pritiskom da se konvertuje od strane svojih roditelja, dok je Birmingem ceo svoj mladi život živeo u kući sa roditeljima neonacistima. Ovo troje su figurirali kao par nakon što su pobegli od svojih kuća, intimno deleći trenutke kakve nikad ne bi mogli unutar svojih represivnih domova. I premda je Birmingem glavni osumnjičeni za ubistvo Tese – zbog očiglednih razloga – priča će se odvijati na potpuno drugačiji način. Upamtite, nije gotovo dok debela pevačica ne zapeva – ili eventualno prosvira trubu u sklopu kakvog džez benda u Barseloni.
Naravno, Dajsart je tek jedan od kreatora grafičke novele Nestanak raja. Crtež je na sebe preuzeo ispraksovani italijanski ilustrator Alberto Pontičeli. I moram da naglasim, ako ste već poznavalac ili poštovalac dela ovog umetnika, Nestanak raja vam neće leći kako treba – ovde je Pontičeli u svom najkomercijalnijem, najosnovnijem stanju. Drugim rečima, ovde je crtao svrsishodno samom stripu, sa vrlo malo pravog eksperimentisanja i dosta pojednostavljeno. Pontičeli je, inače, vanklasno vredan vitlač četkice, iz čije ruke možete očekivati neke od najspektakularnijih vizuelnih igrarija, kako u olovci tako i digitalno. Njegove table za druge projekte su prepune energije, sa tolikom kinetičkom silom da vam se čini da će sami kadrovi iskočiti sa stranica.
Na ovom stripu, Pontičeli je radio samo crtež. Kolor je preuzela na sebe još jedna italijanska umetnica sa prebivalištem u Londonu, Đulija Brusko. Vazda vredna koloristkinja, Brusko je pod svojih sad već četvrt veka rada (aktivno koloriše od 2000. godine) podvela projekte koji su naređali vredne nagrade i pozamašnu publiku. U ovom stripu konkretno je dala svoj maksimum; atmosfera koju njene prigušene boje donose definitivno ilustruje stanje u Kaliforniji bolje od većine modernih stripova danas, maltene dokumentarno. (Dakako, pomaže i činjenica da je Pontičeli preko hiljadu fotografija Venis Biča uslikao tokom svoje posete Kaliforniji, sve u svrsi verodostojnosti). A evo, i kad smo van zagrade, treba dodati i da je vizuelni deo Nestanka raja delo savršene sinergije. Drugim rečima, Pontičelijev crtež ovde ne funkcioniše bez kolora Bruskove, niti kolor Bruskove može da bude udaran bez Pontičelijevog crteža.
Vratimo se malo na Dajsarta. Definitivni plus njegovog pripovedanja jeste široka lepeza karaktera koju nudi u pozadini. Već u prvih par tabli, od Edijevog odlaska u biblioteku do njegove posete N. O. Bobu, vidimo nekoliko likova koji deluju kao da su deo sredine, organski i neusiljeno stanovnici ovog sveta koje kao da možete sresti u sopstvenom komšiluku. Uvek mogu da cenim autora koji verodostojno prikaže aktere u svojoj priči, a Dajsart ovo obavlja izvanredno, od prvog do poslednjeg kadra, čak i sa tercijarnim likovima. Jedini izuzetak, donekle, jesu negativci, koji mi i nakon ponovnih čitanja nisu ostavili ama nikakav utisak – čak ni taj da su pretnja ikome.
Jedan omanji segment ovog stripa – tipa, samo par tabli, i to ne kompletnih – odvojen je za istoriju Venis Biča, što se meni, kao ljubitelju istorije, jako svidelo. Ovde su boje svedene na sepija tonove, a Edi, inače lik sa vrlo malo koherentnosti u govoru i ponašanju, nama ovde služi kao konskribovani turistički vodič. Saznanje o laganom napretku i rastu nekog naselja koje ni po kom osnovu nije imalo šanse da uspe je uvek prijatan osećaj, pogotovo ako je to područje o kome malo ko zna. Iako je ovaj detalj maltene neprimetan u stripu, ne mogu a da ga ne odvojim kao vrednog pažnje.
Nego, bistri čitalac bi se ovde zapitao – ali kako se detaljnije odvija radnja ovog stripa? Je li Edi uspeo? Da li je našao pomoć usput ili je sve radio sam? Kakvu ulogu tu igra njegov sin, ili njegovi prijatelji beskućnici, ili izvesna Frenki koja kao da je videla šta se sve desilo? Da li su kriminalci videli pravdu? I ovde sam bezobrazan dovoljno da vam neću odati ništa. Predlažem da i sami nabavite strip i pročitate ga. A pritom predlažem da ga, za svaki slučaj, pročitate još jednom i da samo cenite vizuelni spektakl koji su nam Pontičeli i Brusko priredili. Znam da je prilika obilaska Los Anđelesa najvećem broju ljudi iz Srbije nedostižna, te predlažem najbolju moguću alternativu – vidite Venis Bič očima Dajsarta, Pontičelija i Bruskove. Ili, preciznije, vidite Venis Bič Edijevim očima. Neke stvari će vam se kazati i same.
oktobar, 2024.
