Intervju vodila: Jovana Lukić
Na njenoj zvaničnoj stranici piše: ilustratorka, dizajnerka, slikarka. No, Valentina Talijan je mnogo više od toga. Ona je i aktivistkinja, borkinja za prava svih čiji glas ne može da se čuje, ljubiteljka i poštovalac prirode i životinja, zaljubljenica u umetnost, preduzetnica; kreativka koja bez umetnosti, čini mi se, ne bi mogla da funkcioniše.
Završila je umetnički fakultet, slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, ali bitnije je da je u dubini duše – prava umetnica. Ponosna je vlasnica tri brenda: Valentina makes stuff, Plantart i Dusho by Val. Uprkos činjenici da svoj posao vodi isključivo onlajn, rešila je da se, nakratko, isključi sa društvenih mreža. „Kreativci na mrežama neminovno moraju da budu performeri. Da od svog lika i dela prave proizvod i prodaju ga. Čak i bez korišćenja lika, konstantna produkcija je napor. Počela sam da gubim vezu sa sobom. Postala sam zavisna od mreža i dopamina koji stiže nakon reakcija. Takva potreba za produkcijom i relevantnošću učinila je da prestanem da volim posao kojim se bavim. Sve se pretvorilo u stalnu jurnjavu. Uz to, Instagram je vrlo toksično mesto koje postavlja često nedostižne standarde i plasira ih kao jedine merodavne jedinice uspeha”, napisala je na glavnom Instagram nalogu za svoje verne pratioce i obožavaoce njenog lika i dela u postu nazvanom Umesto pozdrava.
Možeš li nam reći više o ovome, pošto mislim da se radi o jako važnoj temi o kojoj skoro niko i ne priča?
Prvo ću reći da nije nakratko – nego zauvek, nadam se. Ne znam šta se tu dogodilo, godinama unazad sam pokušavala da se skinem sa mreža čitajući raznu literaturu, ali mislim da je ovde ipak presudio jedan informacijski burnout. Stalno sam odlagala tu odluku jer kao: kako će onda ljudi videti šta stvaram? Ipak, mislim da će se stvoriti neki zdraviji put do toga. Govoriću u svoje ime, da ne generalizujem, možda neko zaista nema problem sa mrežama te vrste. Ali osvestila sam zavisnost od mreža i odlučila da se bavim onim što je uzrokuje. Prevashodno je to zavisnost od informacija. Zatim od dopamina, od svega što nas kroz taj konzumeristički čin ispunjava. Jer i kada proizvodimo sadržaj za mreže, mi ga proizvodimo sa krajnjim ciljem da konzumiramo njegove proizvode – bilo u vidu emocija, komunikacije ili zarade. Verovatno bi neko bolje informisan ovo složio veštije, ali eto, to su moji razlozi.
Svesna sam kako će uticati na posao. Naročito zbog toga što ću baš brendove zbog kojih si me i kontaktirala za ovaj razgovor na jedan period pauzirati a jedan čak i sasvim ugasiti do kraja aprila – najviše kako bih se što više udaljula od mreža i potrebe za stalnim kreiranjem sadržaja koju brendovi sa sobom nose. Pored ovog dela vezanog za mreže, tada sam objavila i neku minianketu (bez namere da tako ispadne) šta bi drugi radili da imaju godinu dana samo za sebe, bez obaveza. Dobila sam baš inspirativne odgovore koje sam podelila sa svima, treba ljudima puniti glave dobrim idejama.
Dakle, možemo doći do zaključka da Instagram ima i svojih dobrih strana. Hajde da se fokusiramo malo na to. Šta sve lepo ti je Instagram doneo u život?
Svakako, korišćen ispravno i na način da mi kontrolišemo njega a ne on nas – ima i te kako puno koristi. Meni je najviše doneo ljude. Nikad te ljude ne bih upoznala da nije bilo mreža. Neki su mi već postali i ozbiljni prijatelji. A prvi put su mi poslali poruku da mi kažu da imam slovnu grešku na posteru koji sam dizajnirala. Tako da, sa tog ljudskog aspekta ne bih otpisala mreže pošto-poto. Kod mene je samo prisutno zasićenje i osvešćavanje sopstvenih pogrešnih postupaka koje želim da korigujem. Van toga, Instagram i mreže generalno su odličan kanal za plasiranje kreativnih stvari na kojima radimo i monetizaciju istih.
Na njenim društvenim mrežama, osim prekrasnih ilustracija cveća, ljudi i životinja, kao i društveno-angažovanih radova, možemo naći i putopise, isečke iz života van granica naše zemlje, kao i dragocene priče o važnosti brige o sebi i svom mentalnom zdravlju. Takođe, sem što je borac za prava nejakih i skidanja stega koje su nam, silom, nametnute, može se reći da je Valentina borac za slobodu. Oružje? Ilustracija. Njeni radovi nose ogromnu dozu hrabrosti jer kroz njih često skroz ogoljuje sebe. Zarad višeg cilja. Zarad tuđeg boljitka. U ime pravde i istine.
Jesi li upravo zbog toga, u sklopu brenda Dusho by Val, napravila dizajn Borbena? I zašto crvena? Misliš li da do kraja treba da se borimo za svoje ideale i ono do čega nam je stalo?
Borbena je nastala tako što sam radila neki test za neku obuku, trebalo je da pitam više njih koji me poznaju da nabroje pet reči koje me opisuju. Svi su rekli tu jednu istu, pa sam odlučila da je, uz još neke reči iz te serije, ovekovečim. Nažalost, precizna je. U našem okruženju verujem da moraš biti selektivno gluv da ne upadaš u situacije koje iziskuju neku vrstu borbe za nešto ili protiv nečeg.
Nisam se vodila paletom u tom smislu koji insinuiraš. Nikako. Agresije ima u svakom od nas, ali smatram da moramo naći zdrave načine da je osvestimo, kanališemo i zalečimo mesta sa kojih dolazi. Crvena je došla uz jedan od motiva, iskoristila sam za ilustraciju zastavu Samouprava iz Muzeja Jugoslavije. A roze, koja ide uz ovu seriju motiva, tu je zbog krhkosti i ženstvenosti. Dugo se to predstavljalo kao nešto loše, što je zapravo internalizovana mizoginija. Tako da sam i sama počela da istražujem i prihvatam svoju žensku energiju i elemente i motive koji je simbolizuju. Krhkost je OK. Treba biti borbena i krhka istovremeno – u balansu. Odatle crvena i roze, ako ćemo o motivaciji za korišćenje palete.
Znam da ih verovatno gledaš kao na svoju decu i ne možeš da se odlučiš koje ti je omiljeno, ali koji radovi su ti baš baš urezani u srcu, a za koje bi mogla da kažeš da su malo zapostavljeni od strane publike?
Slike su zapostavljene. Silno se obradujem kad neko odabere print slike ili sliku. Ilustracije su u redu, ali svoju pravu energiju osećam dok slikam. Mada se, izgleda, ljudi ne slažu sa mnom. Neka bude da slikam za sebe. A ovo drugo je za ostale, ipak je uvek angažovano. Ne mistifikujem ništa i ne bih uzela zvanje umetnice koje si mi dala na početku teksta. Ono se zavređuje uz mnogo više angažmana i relevantnosti od završavanja petogodišnjeg obrazovnog programa. Za sebe kažem da sam kreativka jer stalno nešto stvaram i to mi je prvo i poslednje na šta pomislim.
Kako je uopšte nastao Dusho by Val brend?
Kao što rekoh gore, stalno nešto stvaram. I onda od svih mojih interesovanja nastane kupus koji mora da se sredi da bi ljudi shvatili šta gledaju i zbog čega. Tako sam izdvojila kaligrafiju i neke ilustracije na taj Dušo by Val profil i sajt. On je bukvalno tu da budu pregledniji radovi i proizvodi. Doduše (pun intended), malo sam ga uobličila da koristi samo ćirilicu jer svaki brend na kom radim nekako angažujem. Pa, kako Plantart spaja ugrožene biljne vrste/ekologiju i umetnost, tako Dušo by Val pokušava da unese ćirilicu kroz moderne predmete u domove.
Kada si već spomenula Plantart, možeš li nam reći nešto više o njemu?
Plantart creative marketje moj prvi brend koji sam napravila. Zapravo njega trenutno polako privodim kraju jer sam shvatila da smo u tri godine dali jedno drugom sve što smo imali i umeli. Tako da će tamo skoro do kraja meseca trajati velika raspordaja kako bih počistila zalihe. Plantart je u početku je imao malo drugačiji oblik, ali sam ga sada svela na crtanje biljaka i crtanje kolekcija sa ugroženim biljnim vrstama. Do sada, pored mene koja sam crtala Floru Fruške gore, crtale su i Lena Pucarević kolekciju Flora Stare planine i Bojana Stojanović Auvrea kolekciju Flora Tare. Ti crteži se zatim pretvaraju u različite proizvode za dekoraciju doma ili za upotrebu i nošenje. Dosta sam ovo sada tehnički objasnila da bih bila precizna, ali ovo je projekat iza kog sam stala svim svojim bićem. Godinama sam pokušavala da spojim stvari koje radim i stvari u koje verujem, a sa Plantartom sam u tome uspela. Uvek me najviše obraduje kada su krajnji korisnici mladi i deca i kada vidim jasnu zainteresovanost za prirodno bogatstvo uz neku želju za uživanjem u kreativnoj formi kakva je crtež. Ali, kao što rekoh, došlo je do zasićenja i morala sam da realno sagledam stvari i razumem da nekad moramo da se odreknemo nečega jer prosto ne funkcioniše kako smo zamislili. Plantart se gasi 30.04. ove godine.
Kada bismo stavili sve brendove po strani, kao i sve klijentske angažmane, šta tebe zaista vozi? Koji je tvoj san i neki krajnji veliki cilj u životu?
Da si me ovo pitala pre recimo godinu i po ili dve, odgovor bi bio značajno drugačiji. Desilo se dovoljno stvari koje su me naterale da preispitam svoje vrednosti i pravac kretanja, pa sam sad u nekoj fazi portage. Možda potraga nije dobra reč jer sam ipak odlučila da se put sam javi. Mogu da kažem da me trenutno vozi odmor, tišina, samoća, kurs pisanja, šetnja, čitanje, druženje. Ništa veliko i dugoročno. Duboko verujem u to, jer se svih godina do sada pokazalo kao tačno, da nam u ovim fazama mirovanja i tranzicije, najbolje stvari dođu na put – zato što smo otvoreni da ih vidimo. Ovako, kad smo sigurni u svoj put i ideju, gledamo pravo u njenom pravcu i često ostanemo slepi za neke dobre, a možda potpuno drugačije stvari od onih na koje smo navikli.
Trenutno uživam u kreiranju izložbe i propratnog sadržaja sa koleginicom Draganom Đurđević u Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci gde sam angažovana kao spoljna saradnica u kreativi. Izložba “Čuvam te” će biti otvorena 18. aprila i trajaće celog leta, polažem velike nade u taj projekat. Pored vizuelnog identiteta izložbe i učešća u dizajnu postavke kreirala sam za potrebu iste gejmifikovano iskustvo kako bismo isprobali pored teorijskoh i neki novi prostorni pristup temi. Pozivam sve da od maja obiđu Muzej u Palanci jer je izuzetno bogat materijalom i sadržajem, a zapravo je jako blizu Beograda.
A možemo li se vratiti na sam početak? Kako si otkrila svoju strast prema umetnosti i kako si, uopšte, započela svoje umetničko putovanje?
Nemam neku priču ovde. Ništa posebno. Što se konzumiranja umetnosti tiče, to je stvarno kao lek neki, u svakom obliku. A što se stvaranja tiče i učenja, ne mogu da kažem da sam oduvek crtala fantastične crteže, ali su mi prva sećanja na neke tokove misli vezana za crtanje. Tipa, sećam se tih procesa kako se pravim da spavam jer nisam nikad volela popodnevne dremke i razmišljam o nekom problemu, kako predstaviti neku formu i onda to rešavam. Prvo takvo sećanje mi je iz sela, što znači da sam imala manje od pet godina jer smo još živeli tamo. Izgrebala sam neki kauč iznutra malim šrafcigerom i narandžastom bojom jer sam se pitala kako izgleda Bog, pa sam ga crtala. Nije mi bilo jasno šta je to i kako izgleda – ko zna šta sam čula da pričaju, pa me je navelo na to. Dan-danas pamtim taj dan po tom toku misli i uloženom naporu. Svaki crtež ili slika su mi bili promišljeni, a ne samo nažvrljani. Mislim da su se kod mene često mešali talenat i te misaone procese koji su iza svega.
Ne mislim da imam neki poseban dar, ali ga imam. Zapravo, imam neku energiju i potrebu, to je valjda važno. Teško mi u stvaralaštvu pada da radim bilo šta što me ne zanima i radim uvek samo šta hoću – to je malo teže u dizajnu i bilo je teže tokom obrazovanja ali sam izgurala. Pravila treba poštovati koliko se mora i treba sva neophodna znanja i veštine savladati, a onda možeš i ne moraš da ih koritiš. Uprkos trendovima na internetu – obrazovanje je jedna od najvažnijih stvari u životu i ne treba ga odbacivati nipošto samo zbog trendova. Obrazuješ se zbog svog bića i ličnog razvoja, zbog širine i razumevanja sveta.
Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Iskoristiću onda priliku da preporučim jednu domaću spisateljicu i knjigu. U pitanju je Olivera Mitić. Prva njena knjiga koju sam čitala je Samodisciplina, a prošle godine je izašla i Kitovi koji imaju drugačije frekvencije. Olivera je nagrađivana autorka. Vodi i inspirativan Instagram kanal Tekst i grad. Čitajući njenu prozu našla sam inspiraciju da i sama krenem na kurs kreativnog pisanja i, evo, već skoro godinu dana disciplinovano pišem zahvaljujući toj pronađenoj inspiraciji.
Valentina je proširila svoje umetničko putovanje dodavši mu još jednu stazu, kojom je već počela stameno i sigurno da hoda – pisanje romana, te se možda, kada za to bude došlo vreme, opet budemo sa njom sreli. Sledećeg puta u okviru rubrike Prikaz knjige.
Stay tuned!
april, 2024.
