piše: Tamara Živković
Roman Vakuum je prvi objavljen roman mlade spisateljice iz Požarevca, Jovane Dišić. Sam naslov romana je u dubokom dosluhu sa vodećeom temom istog – vakuum kao prostor bez materije, prostor bez gasa, ili, u jednom metafizičkom smislu, vakuum kao osećaj životne stešnjenosti, kao nemanja vazduha i slobode. Upravo se u takvom jednom prostoru i sa takvim osećajima nosi glavna junakinja ovog romana, Ana.
Ana je profesorka književnosti. Ona radi u Centru za kulturu, i zahvaljujući živopisnoj, pomalo neskladnoj, ali neizmerno simpatičnoj Ognjenki, koja vodi taj centar, uključena je u različita kulturna dešavanja. Ana ima partnera, Ganeta, sa kojim je već desetak godina u vezi u kojoj su uzbuđenje i ljubav davno nestali, ali su zato navika i strah ostali. Ana se oseća zarobljeno u svom životu, oseća se paralisano, kao da njen život ne pripada njoj samoj nego je konstantno upravljan od strane drugih ljudi ili nekih okolnosti na koje Ana nema uticaj. Istovremeno, iako te stvari prepoznaje, Ana se usled straha koleba da li i kako te stvari treba menjati.
Po tom nevladanju i nesnađenosti u životu Ana nije usamljeni lik. Ona je predstavnik cele jedne generacije čiji pripadnici samo prividno izgledaju, najčešće posmatrani sa strane, kao da imaju sređen život kojim su neizmerno zadovoljni. Ali kada se čovek malo dublje zagleda, većina njih se ne vodi onim što zaista želi, nego onim što društvo misli da se mora.
„Ipak, ako je naša generacija nešto učinila za ovo društvo u propadanju, to su napori da delimično normalizujemo otvoreni razgovor o tome da zapravo nemamo pojma šta radimo i da bauljamo okolo u pokušaju da uhvatimo lepotu življenja, ako je uopšte i pronađemo Mi jesmo rekli: nismo dobro, ne radi mi se ovo, svet je sranje, ali ne znamo šta želimo, ne znamo šta nas čeka. Kao da smo izgubili sposobnost da verujemo u ideale, jer su se svi pokazali kao lažni.“
– Vakuum, Jovana Dišić
Na tom svom putu premišljanja, promene i spoznaje Ana se, sticajem okolnosti, upoznaje sa jednim čovekom, Džonijem, koji želi da joj priča priče iz svog života, a ona da ih uobliči u jednu knjigu. Džoni u sebi nosi nešto od andrićevske tradicije u toj želji da se kroz pričanje odagna krvnik, udes koji nam neminovno sledi, ali i da pripovedač svojim delom pomogne čoveku da se nađe i snađe, kako je Andrić odredio tu potrebu za pričanjem u svojoj besedi prilikom primanja Nobelove nagrade.
„Predamnom je sedeo čovek koji je želeo nešto da mi ispriča. U tome je bilo neke drevne egzotike, u samoj potrebi za pričanjem, i to me je opčinilo. Već duže vreme sam se pitala da li smo kao civilizacija zaboravili kako se priča priča. Sveli smo se na književne oglede, na takmičenje ko će sklopiti komplikovaniju strukturu, ko će upotrebiti najneobičniji postupak. Demonstriramo veštinu komponovanja i poznavanje teških reči i opšte kulture umesto jednostavno da kažemo: ovde je priča počela, ovako se ispredala, ovde se završila.“
– Vakuum, Jovana Dišić
Ovaj iskaz možemo posmatrati i kao autopoetični, jer ako je nešto primetno u romanu Vakuum jeste da Jovana Dišić zaista ume da ispriča priču, ma koliko ona bila, po dubini u pogledu pitanja ljudske egzistencije, kompleksna.
Džoni, svesno ili nesvesno, kroz svoje pričanje, ali i kroz zadatak koji je pred Anu postavio, pomaže Ani da ponovo pronađe svoj put. Pomaže joj da se okane onoga što misli da treba da radi, da eliminiše sve one stvari koje od njenog života prave vakuum i da krene nekim davno željenim putevima u svom životu, ma koliko oni bili neizvesni, makar i vodili u provaliju. Jer jedino ako se krećemo, osećamo da smo živi. Ili što bi Anin učitelj šaha iz detinjstva rekao: „Bolje i rđav plan nego nikakav”, što je bio njegov kredo, kako u šahu, tako i u životu.
avgust, 2022.
