To je taj očekivan ali nepoželjan mamin odgovor kada pitate Je l’ ima nešto slatko? Neki će možda i pomisliti šta to ima bolje i zdravije od dobre stare voćkice, a drugi će razočarano prevrnuti očima. Kad se to desilo da znamenitu, čarobnu, biblijsku i od zlata jabuku uzimamo zdravo za gotovo, umesto samo za zdravo? (Dobro, kažu neki i dalje jedna jabuka na dan i ne treba vam lekar) Da li smo se nje odrekli davno kao zabranjenog voća ili je čokolada ipak učinila svoje? Ako je u našoj svakodnevici jabuka izgubila na značaju, ona se u istoriju svakako upisala kao legendarni plod.
Frans Floris, Parisov sud, oko 1550.
Sigurno ste čuli za jabuku razdora? To je ona jabuka iz vrta Hesperida sa natpisom „najlepšoj” koju je Erida, boginja nesloge, bacila međ’ lepotice na venčanju Peleja i Tetide, na koje je upala iako nije bila pozvana. O tome kojoj će jabuka pripasti kao nagrada – Heri, Atini ili Afroditi – trebalo je da odluči Zevs, ali, kao iskusni poznavalac žena, on je sud prepustio Parisu koji se, uz Hermesovu pomoć, opredelio za Afroditu. Da bi mu se dodvorile, Hera mu je prethodno obećala vlast, Atina vojnu veštinu, ali to nije bilo ništa naspram Afroditinog obećanja najlepše smrtnice Helene za suprugu, zbog koje je, navodno, izbio Trojanski rat. Na slici Fransa Florisa, kako je to uglavnom predstavljano, vidimo tri nage boginje (jer nije moglo da se odluči koja je najlepša dok nisu skinule svoju odeću) i Parisa koji predaje jabuku Afroditi, dok Hera i Atina ostaju zatečene.
Piter Pol Rubens i Jan Brojgel stariji, Rajski vrt i prvorodni greh, oko 1617.
Još jedna problematična jabuka pojavila se, ovog puta, u rajskom vrtu. U hrišćanskoj i umetničkoj tradiciji ostade jabuka, ali to je, zapravo, plod drveta poznanja dobra i zla. Naime, Adamu i Evi, prvim ljudima, bilo je dozvoljeno da u Edenu, raju na zemlji, čine šta god požele, samo da prema Božjoj zapovesti ne jedu zabranjeno voće. Adam i Eva nisu poslušali Boga i tako nastade prvi greh. Na slici koja predstavlja saradnju dvojice umetnika, vidimo Rubensovu Evu i Adama dok beru jabuke sa drveta čije su grane obavijene zmijom, simbolom iskušenja, ali i Brojgelovu floru i faunu, punu egzotičnih vrsta. Ova scena se u istoriji umetnosti može nazvati i Praroditeljski greh, Pad čoveka, Edenski vrt, pa čak i Zabranjeno voće, a često je prati Progon iz Raja.
Robert Hana, Isak Njutn u vrtu u Vulstorpu u leto 1665. godine, pre 1856.
Da jabuke nisu imale samo negativnu konotaciju, govori nam i anegdota o Njutnovom otkriću gravitacione sile. Možda mi svi u nekom trenutku zaboravimo da je intenzitet sile (F), kojom se privlače dva tela, srazmeran proizvodu njihovih masa (m1, m2), a obrnuto srazmeran kvadratu njihovog rastojanja (r) i sve to uz gravitacionu konstantu (G), ali ne zaboravljamo da je Njutn do te formule došao upravo zahvaljujući jabuci koja mu je navodno pala na glavu i inspirisala ga da dođe do jednog od najznačajnijih otkrića u fizici. Kako je to moglo da izgleda vidimo na slici Roberta Hane, na kojoj nas zamišljeni lik naučnika uvlači u čitavu problematiku.
Natanijel Kurijer, Viljem Tel odgovara Gesleru, između 1835. i 1888.
Viljem Tel je bio legendarni švajcarski junak iz 14. veka koji nije želeo da se klanja šeširu namesnika Geslera koji je to zahtevao od švajcarskog življa pod stranom vlašću. Zbog neposlušnosti je bio primoran da strelom pogodi jabuku na glavi svog sina Valtera, jer bi, u suprotnom, obojica bili ubijeni. Kao vrsnom strelcu, Viljemu je to pošlo za rukom, a kasnije je ustrelio i samog Geslera i potom postao simbol slobode za švajcarski narod. Na litografiji američkog umetnika Natanijela Kurijera vidimo trenutak kada je Viljem uspeo da ustreli jabuku i tako spasi svog sina i sebe, ali i kada saopštava Gesleru da je druga strela bila namenjena njemu.
Pol Sezan, Mrtva priroda sa jabukama, 1895-1898.
„Jabukom ću zadiviti Pariz” bile su reči čuvenog modernog umetnika, Pola Sezana, koji je to zaista i učinio. Svojim mrtvim prirodama, na kojima su dominirale jabuke, narušio je perspektivu, ispitivao svetlost i senke i načinio prelaz između impresionizma i kubizma. Poznate su, navodno, i reči pisca i tadašnjeg Sezanovog prijatelja, Emila Zole, koji je podržavao početak njegove karijere, tada oštro kritikovane u pariskim umetničkim krugovima: „Evo jabuke za Sezana”. Iako je za svoje slike Sezan koristio i drugo voće, a bavio se i drugim temama, jabuka je često prva asocijacija na njegov opus.
Grupa autora, Snežana i sedam patuljaka, 1937.
Diznijeva animacija, odnosno animacija njegovih saradnika urađena kao prvi dugometražni rukom animirani film (o prvom animiranom filmu urađenom pomoću silueta bilo je reči ranije), podsetila nas je na priču braće Grim. Ova klasična priča ponovo crpi inspiraciju iz davnina: Snežana je, kao dobra i poslušna devojka poput Eve, naivno uzela otrovnu crvenu jabuku zle veštice (praktično zmije) koja bi je usmrtila da izabranik Snežaninog srca nije svoju vernu ljubu probudio poljupcem. Snežanin opis: kose crne kao abonos/noć, bele puti poput snega i krv-crvenih usana još je nešto što vuče korene iz duboke prošlosti i govori nam o određenim tradicionalnim kanonima lepote, a uz ovakvu sliku se često moglo čuti i rumena kao jabuka, devojko jabuko i slični lepi starinski epiteti.
Rene Magrit, Sin čoveka, 1964.
Još jednom se belgijski umetnik nadrealizma poigrao sa percepcijom, vizuelnim i značenjem. Lice portretisanog čoveka u odelu sa šeširom ne vidimo jer je ono skriveno iza jedne velike zelene jabuke. Reč je o konfliktu između sakrivenog vidljivog i onog prisutnog vidljivog, kako je davno rekao umetnik, imajući u vidu da se često dešava da ljudi kriju svoja prava lica. Ova slika je doživela mnoštvo karikatura i parodija u popularnoj kulturi, ali je predstavljala i inspiraciju. Američki umetnik, Norman Rokvel ju je kao omaž Magritu naslikao 1970. godine pod nazivom Gospodin jabuka (Mr. Apple) a bila je i glavni motiv u filmu Afera Tomasa Krauna.
Rob Džanof, Apple (Jabuka), 1977.
Svakako najpoznatija jabuka današnjice, jabuka Stiva Džobsa, urezala nam se u pamćenje upravo zbog svog jednostavnog dizajna, ali i zbog mogućnosti da se u nju učitaju sve one dobro poznate stare priče. Tome je doprinelo i to što je zagrizena, a dizajner jednog od najpoznatijih logoa na svetu, Rob Džanof, izjavio je sledeće: „Da bi izgledala više kao jabuka, a ne neko drugo okruglo voće, uradio sam ono što se inače radi sa jabukom – zagrizao sam je.” Da li je to, ipak, bila malo biblijska, malo Njutnova jabuka (prvi logo kompanije drugog dizajnera je predstavljao tu ilustraciju, da bi posle nastala ova obojena duginim bojama, plava, a potom i crna), malo Džobsova zdrava ishrana, a malo slučajnost, nije ni važno, jer spontana simbolika je, izgleda, najdelotvornija.
Stiven Vajs, Jabuka iz serije Veći od života (Larger than Life), pre 2001.
Velika jabuka (Big Apple) nadimak je velegrada Njujorka, a skulpture ovog voća, izvedene različitim tehnikama i stilovima, nalaze se širom grada. Jedna od njih je i ova iz serije Larger than Life umetnika Stivena Vajsa, koju, pored jabuke, čine i skulpture: štikla, foto-film i trkački konj. Ova bronzana jabuka je, kao i ostale skulpture iz serije, urađena apstraktnije, deformisanim slojevima koji se prepliću. Običaj da se gradovi porede sa velikom jabukom, kao plodnim loptastim voćem, potiče od davnina. Mnogi gradovi danas imaju skulpture jabuka (Milano, Kornelija) a za neke se smatra da su poneli nadimak velika jabuka mnogo pre Njujorka (Jerusalim, Tel Aviv, Almati/Alma Ata koji takođe krasi jedna jabučasta skulptura).
Petar Meseldžija, Zlatna jabuka i devet paunica, 2012.
O ovoj bajci i ilustracijama Petra Meseldžije bilo je reči u jednom od prošlih brojeva. Međutim, treba napomenuti da se dugi niz godina nije pojavio umetnik koji je na tako reprezentativan način, po suštini i formi, uspeo da ilustruje srpske narodne bajke, a da pritom bude primećen i u svetu. Njegova raskošna ilustracija u potpunosti odgovara magičnoj paunici koja se pretvara u devojku izuzetne lepote. Njegov crtež je, inače, bogat detaljima, gotovo arheološki rekonstruisan, ali primamljivih i blagih linija. Zlatne jabuke ovde toliko sijaju da se stiče iluzija njihove trodimenzionalnosti i čini se da će odsjaj bljesnuti sa stranica knjige i ozariti čitaoca.
piše: Ana Samardžić
jun, 2018.
