piše: Ivana Pavićević
Kada otkrijete da u jednom projektu učestvuju imena poput reditelja Denija Bojla (Trejnspoting, Plaža, Milioner iz blata…), glumci Džoni Li Miler i Benedikt Kamberbač, književni lik Frankenštajn, muzički bend Underworld, i to u produkciji Kraljevskog teatra Velike Britanije, nije vam potrebno više informacija da vas zainteresuje rezultat koji je ova ekipa iznedrila. A kada postignuti rezultat i pogledate, spoznaćete da vaša očekivanja nisu izneverena i da je ovaj projekat vredan svake pažnje.
Po romanu Frankenštajn spisateljice Meri Šeli, koji je bezbroj puta ekranizovan ili drugim javnim sredstvima pogrešno predstavljen, Deni Bojl i dramaturg Nik Dir izbegli su popularni imidž cirkusa sa nakazama i vratili se originalnom tekstu Meri Šeli. Šelino Stvorenje poseduje glas i logiku. Artikulisano je i inteligentno. Citira velike umetnike i izaziva svog kreatora na raspravu o etici i odgovornosti. A u dramatizaciji predstave dramaturg Nik Dir centralno težište priče predstavlja iz ugla Stvorenja, čineći pre protagonistom Stvorenje nego Doktora Frankenštajna.
Predstava Frankenštajn u žanru melodrame preispituje egzistencijalna pitanja, dok bi se scenografski mogla posmatrati kao žanr drumskog filma, vodeći nas iz jednog predela u drugi. Kako za prevelike scenografske promene tehnički nema dovoljno vremena, scenograf Mark Tildeslej se sa rediteljem odlučio za ekonomičnije iliti minimalistički realistične promene. Prebacujući težinu na upečatljive elemente kojima se postiže životnost predstave, publika uživa u vizuelizacijama kiše i snega, mirisu mokre trave i zemlje, toploti sunca i vatre. Džinovska struktura od tri i po hiljade sijalica na plafonu razvučenih preko auditorijuma i scene, na razne načine je upotrebljena kako bi publiku šokirala. U punom intenzitetu svetla sijalice zaslepljuju publiku dok su im blizu toliko da se može osetiti njihova toplota. Težište takođe nosi i zvuk gigantskog zvona, sačuvanog iz doba Šekspira, koje se takođe nalazi iznad publike. Čitava pozornica često biva ogoljena, te svojom širinom pojačava utisak samoće. Paleta dizajna je pretežno siva, crna i bela, sa povremenom jakom crvenom svetlošću koja oslikava snagu vreline krvi u hladnom svetu. Strukturu iz koje se rađa Stvorenje čini kombinacija embrionske kože i Da Vinčijevog Vitruvijevog čoveka.
„ – Opiši mi Mesec.
– Usamljen…I tužan, kao ja.
– Zašto je tužan?
– Zato što je usamljen.”
U centru ove snažne produkcije su glumci Džoni Li Miler i Benedikt Kamberbač, koji jedan drugom, iz predstave u predstavu, igraju alternacije u ulogama i Stvorenja i Doktora Frankenštajna. Ovaj fascinantan koncept je zapravo glumcima omogućio više od empatije ili odnosa prema drugom liku. Omogućio im je da se poistovete sa obe uloge, iz čega je dobijen intenzivniji odnos, ali takođe i, samim posedovanjem oba lika u sebi, postignut je element u kome Stvorenje liči na Doktora Frankenštajna, a time i kreatora koji svoju kreaciju gradi po sopstvenom liku. Naravno, koji glumac igra bolje zavisi isključivo od vašeg ličnog ukusa, ali je fascinantno koliko se produkcija neprimetno obavija oko obe interpretacije. Benedikt Kamberbač je svoje Stvorenje razvijao više na intelektualnom nivou, dok je Stvorenje Džonija Li Milera više u sinhronizaciji sa prirodom i vođen emotivnim statusom. Neizostavno je i pomenuti da nam oba glumca u svojim izvedbama pružaju pogled na predivan i više nego zahtevan fizički teatar.
Najveća snaga ovog projekta leži u samoj ideji ili, bolje reći, idejama kojima se i Meri Šeli, a i predstava Frankenštajn bavi. Jedna od ideja je, po Meri Šeli, vatra, a po Deniju Bojlu struja – napretkom čovečanstva neizbežno je i njegovo propadanje. Zatim diskriminacija u svakom njenom obliku – odbačenost samo usled različitosti, te i ko zaslužuje ljubav, ali i ko o tome odlučuje. Takođe i usamljenost kao produkt neuklapanja u društvo, ali i pojave pri kojoj usled usamljenosti radije pristajemo da ostanemo i sa našim mučiteljem negoli sami. Potom, bežanje od odgovornosti za sopstvena dela koja ćemo svakako platiti. I pored pomenutih stoji i činjenica da mi imamo moć da stvorimo život, ali prirodno – reprodukcijom, a ne neprirodno – naukom.
„Škola mišljenja kojoj se ja priklanjam zasniva se na teoriji da, kada napustimo matericu, mi smo čisti. Da je beba u naručju neokaljana grehom, da je zlo proizvod društvenih sila, i da Bog nema ništa sa tim kakav će čovek da postane, bio dobar ili loš.”
Frankenštajn je delo neiscrpnih ideja, filozofije i opažanja. Ali jedna od njih je ipak u prvom planu. Koncept Bog – čovek. Može li čovek da bude Bog? Protagonista predstave postavlja pitanje: „Zašto si me stvorio ako ćeš mi oduzeti život?” – pitanje koje se može odnositi i na Boga i na čoveka. I najzad: „Pakao – to su drugi.” (Sartr). Stvorenje, u intimnoj i melodramatičnoj sceni, izgovara možda najvažniju istinu komada, govoreći o svojoj izuzetnoj sposobnosti asimilacije i oponašanja čoveka: „U početku nisam znao ništa. Izučavao sam ljudsko ponašanje i s vremenom sam naučio – kako da uništim, kako da mrzim, kako da sramotim i ponižavam. Ali naučio sam i najvažniju ljudsku osobinu koju nijedno drugo stvorenje ne poseduje – kako da lažem.” Ovim je podvučeno još jedno od velikih pitanja koja delo postavlja: da li je monstrum onaj koji tako izgleda ostalima ili onaj koji tako dela?
jun, 2021.
