piše: Dorijan Dobrić
Započnimo ovaj tekst jednim hipotetičkim, ali vrlo mogućim scenariom. Pojedinac se nalazi u galeriji, na otvaranju izložbe, i posmatra skulpture, slike i instalacije. U pitanju su autori savremenog doba čija su dela sasvim u duhu vremena. Muzejski prostor je oronuo, prošaran neonskim svetlima, hladan, prostran i emotivno nepristupačan. Skulpture su mahom readymade, sačinjene od svakodnevnih materijala, kao što su protivpožarni aprati, boce za sprejeve, daske za police i drugo. Pojedinac-posmatrač se kreće po izložbenom prostoru, zainteresovan i entuzijastičan. Međutim, ono što je trebalo da bude inspirativna poseta galeriji, odjednom se pretvara u pravu noćnu moru. Nesrećni pojedinac u jednom nepromišljenom pokretu, zakoračivši unazad, obara jednu od skulptura na beton uz tresak, razloživši je na proste činioce. Da li je slomiti skulpuru isto što i slomiti skupoceni tanjir? Da li bi pojedinac bio podjednako osramoćen i doživotno istraumiran da je u pitanju neumetnički predmet? Šta je tačno naš posmatrač oborio?
Boris Grojs (Boris Efimovich Groys) je kritičar, medijski teoretičar i filozof. Njegova knjiga U toku predstavlja izuzetno temeljnu studiju o stanju moderne umetnosti, a prati ceo jedan vek. Polemika je prožeta filozofijom, politikom, internetom, istorijom umetnosti. Glavni cilj ovog dela jeste da se izloži reologija – „rasprava o umetnosti kao o nečemu što teče” (Grojs, 2020). Zbilja, umetnost, prema njegovim rečima, da bi dostigla celovitost, znači „odricanje od svih pokušaja da se utekne u fiktivni, metafizički, duhovni prostor van materijalnog sveta, odricanje od svih snova o besmrtnosti, večnoj istini, moralnom savršenstvu, idealnoj lepoti i tako dalje” (Grojs, 2020). Bezbedno je reći da je Grojsova estetika antiplatonistička, u smislu da je svaki zahtev za dostizanjem bilo čega što prevazilazi materijalno, od početka osuđen na propast.
Večnost i vanvremenost je samo san, relikt umetničke prošlosti i tradicije, 20. i 21. vek donose nešto sasvim drugo – intencionalnu propadljivost, višestrukost u materijalnima, brisanje granica između umetničkih formi i namernu nekonzistentnost. Savremena umetnost je haos i haos je dobar, te je on amplifikovan još jednom instancom koju Grojs genijalno i eksplicitno navodi na samom početku knjige: „tradicionalna umetnost proizvodila je umetničke predmete. Savremena umetnost proizvodi informacije o umetničkim događajima” (Grojs, 2020). Ako je umetnost poslednjih 50 godina prevrnut kamion sa prosutim benzinom, onda je internet piroman koji drži Molotovljev koktel. Zamislite samo, svako umetničko delo potencijano ima digitalnu informaciju o sebi – koliko li je nezahvalno biti istoričar umetnosti savremenog doba! Međutim, nešto sasvim drugo je u fokusu ovog eseja.
„U oblasti dizajna, estetizacija određenih tehničkih oruđa, proizvoda ili događaja predstavlja pokušaj da se oni učine privlačnijim, zavodljivijim i dopadljivijim korisniku. Estetizacija tu ne predstavlja smetnju da dizajnirani predmet bude korišćen – naprotiv, ona doprinosi boljem korišćenju predmeta, prilagođavajući ga ukusu korisnika. U tom smislu, čitavu umetnost predmodernog doba ne bi valjalo posmatrati kao umetnost, već kao dizajn.”
U toku, Boris Grojs
Razložimo ovu hrabru tvrdnju Borisa Grojsa. Da li je moguće da je svaki ep, svaka slika, ikona, poema, skulptura u istoriji čovečanstva napravljena u neku svrhu? Ljudske tvorevine su sve do Francuske revolucije bile za upotrebu, kakva god da je ta upotreba bila. Ilijada i Odiseja, na primer, nisu epovi kakvim ih mi doživljavamo danas; oni su bili, za Grke, vaspitno-obrazovne verbalne institucije koje služe formaciji, idealu naroda i izvesno nisu služili prostom uživanju. Ista situacija je i sa skulpturama – njima je bio slavljen ideal ljudskog tela, skulpturom je predstavljana pojavnost božanskog lika.
Ovo je dobro mesto da se ilustruje religioznost starog veka. U hrišćanstvu i islamu, Bog je udaljen, van ovog sveta čija priroda transcendira i stvara čulni svet, ali Bog nije deo ovoga sveta. „Moliti se Bogu” znači uputiti reč nebesima koja nisu iznad nas, u oblacima i visokim planinama, već u jednom carstvu koje se ne može videti, čuti i doživeti. Stvar sasvim drugačije stoji kod pagana. Bogovi su svuda, u svakom kamenu, prirodnoj pojavi, a najviše u onim stvarima koje se ne mogu objasniti i nad kojima se nema kontrola, kao što su gromovi, poplave, sudbina i drugo. „U predanju o noćnom putu Muhameda u Jerusalim govori se, između ostalog, kako su u ’domu klanjanja’ proroku posle molitve ponudili tri čaše: jednu sa medom, drugu sa vinom i treću sa mlekom” (Solovjov 2014). Svaka od ove tri čaše predstavlja po jednu religiju: hrišćanstvo je vino, mleko je islam, a paganska religioznost je med, sladak i pristupačan, čulno rapsodičan. Za pagane, komunicirati sa bogovima znači komunicirati sa „ljudima” čije moći prevazilaze običnog čoveka, ali je taj entitet prisutan isto kao što je prisutan oblak ili sunce. Nije potreban nikakav intelektualni skok da bi se shvatila priroda bogova, njihovo postojanje je jasno kao što svi shvataju da je med sladak. Zanimljivo je da su antički Rimljani u zakoniku Dvanaest tablica pravno regulisali bacanje kletvi. Nažalost, pravna rešenja u slučaju bacanja čini nisu sačuvana.
Hegel je u svojoj Filozofiji istorije rekao da su objektivno lepe individualnosti bogovi Grka. Stoga je sasvim prirodno pretpostaviti da je umetničko staralaštvo kod starih Grka neodvojivo od religioznosti i da puko uživanje u umetnosti nije postojalo u to doba. „Uživati u umetnosti” je pojam koji ima značenje samo u vremenu koje dolazi posle Francuske revolucije. Umetnost, onda kada je ona dizajn, uvek služi nekoj svrsi: dizajn telefona, softvera ili nekog portala preko kojeg se naručuje odeća – lepe slike, user friendly dizajn je samo umetnost u prometu. Takav isti pristup postoji i kod Grka, svrha tehne jeste da se približimo bogovima, da se umilostive i da se njihovo postojanje slavi.
Umetnost postaje umetnost ako i samo ako je ona samostalna kategorija. Deluje da je percepcija umetnosti poslednjih 300 godina jedino ono što se u literaturi naziva larpurlartizam, odnosno samosvrhovita umetnost koja služi ljudskoj duši i njenom uzdizanju. To ne znači da je umetnost kao dizajn zamrla u savremenom dobu. Naprotiv, dizajn je sastavni deo svakodnevice i Boris Grojs govori i o tome. Kada se umetnost osamostalila, kako u svojoj teoriji, tako i u praksi umetničkog stvaralaštva, postojao je trenutnak kada je došlo do prezasićenja. Umetnici više nisu mogli da podnesu svoju izolovanost i beskorisnost u svetu koji gori i kojem je potrebna sva moguća pomoć i došlo je do pojave umetničkog aktivizma; danas praktično nije ni moguće zamisliti protest, pobunu ili bilo kakav pokret koji nema likovni dizajn. Izgleda da se granica između umetnost i nečega van nje ponovo briše, ali ovoga puta se brišu granice politike i umetnosti, dok je religioznost ta koja je stavljena po strani, izolovana i samostalna.
Šta su Francuzi uradili posle revolucije? Oni nisu uništili predmete starog režima, nisu buldožerski anulirali materijalizacije represivnog režima koji se krio iza zidina palata u zlatnim čašama, dijamantskim ogrlicama i kitnjastom nameštaju; uradili su nešto mnogo gore – napravili su od njih umetnost ili, kako Grojs to kaže: „estetizovali su ih” (Grojs, 2020). Oni su stavili sve te predmete u muzej, prestali da ih koriste i ti su predmeti postali namenjeni čistoj kontemplaciji. Umetnost prošlosti je groblje, „javno izloženi leš pređašnje stvarnosti” (Grojs, 2020). Po svemu sudeći, to je sudbina svakog umetničkog dela koje biva izdvojeno iz toka, koje je postavljeno na mesto koje je nedodirljivo. Kontemplirati nad umetničkim delom je isto što i autopsija, to je divljenje jednom božanstvenom, prelepom, izuzetnom lešu. Shodno tome, izgleda da je naš hipotetički pojedinac-posmatrač sa početka ovog teksta imao tu nesreću da obori jedan nadgrobni spomenik. Sva sramota koja bi usledila, sav stid, pokajanje i pokušaj iskupljenja je rezultat slučajnog nepoštovanja pokojnika. Ako želite da umetničko delo umre, stavite ga u muzej.
novembar, 2025.
