Stara srpska poslovica veli: Više um zamisli nego more ponese. To što um zamisli, umetnost često najverodostojnije prikaže, ali kako taj trenutak, kada um zamišlja, izgleda u umetnosti? Scene promišljanja, radoznalosti, čuđenja, kontemplacije, zamišljenosti, pa i zabrinutosti proizvele su neke od najpoznatijih predstava mislilaca. One su često konkretni portreti čuvenih filozofa, ali pored njih postoje i one koje su u vezi sa umetnošću i stvaranjem, ili naukom i zapažanjem, i ponekad pružaju ilustraciju ovog intelektualnog procesa u vidu personifikacije mudrosti ili filozofije. Prepoznatljivost ovog motiva ogleda se gotovo uvek u zamišljenoj glavi naslonjenoj na ruku — univerzalnom gestu razmišljanja koji se često povezuje i sa melanholijom, poznatom kao bolest intelektualaca. Da li nas stvarno, što više razmišljamo, sve više boli glava i tako samo bivamo udaljeniji od sreće ili su mišljenje i razum (pored osećanja) ono što nas spasava, ozbiljno je pitanje, ali dok na to ne pronađemo odgovor, pogledajmo kako izgleda razmišljati.
Domeniko Girlandajo, Sveti Jeronim, 1480.
Udubljen u rad na prevodu Biblije sa hebrejskog i starogrčkog na latinski jezik, Sveti Jeronim se često predstavlja okružen mnoštvom knjiga u malom, skromnom prostoru. Njegov zamišljeni lik i na ruku naslonjena glava ukazuju na njegova filozofska i teološka razmišljanja, ali često i čitava scena ima vanitas karakter (vanitas je taština, a takve scene govore o prolaznosti života i bezvrednosti pojedinih ovozemaljskih užitaka). Simboli koji se uobičajeno uz njega predstavljaju su i lobanja, lav i kardinalska crvena odežda — plašt ili šešir (on nije zaista bio kardinal, ali se zbog njegove značajne uloge u crkvi tako predstavlja). Crveno dominira i na ovoj fresci Mikelanđelovog učitelja, Domenika Girlandaja, koja se nalazi u Crkvi Svih Svetih u Firenci.
Albreht Direr, Filozofija, 1502.
Kada je reč o personifikaciji filozofije, ona je, kao i gotovo sve druge personifikacije, predstavljana ženskom figurom sa njenim vrlinama. Na Direrovoj grafici Filozofija poput kraljice, sedi na prestolu okružena vencem koji simboliše četiri godišnja doba sa portretima Ptolomeja (egipatski sveštenici), Platona (grčki filozofi), Vergilija i Cicerona (rimski pesnici i govornici) i Alberta Velikog (nemački mudraci). U uglovima se nalaze simboli četiri vetra, elementa i temperamenta. Prema danas prevaziđenoj antičkoj humoralnoj teoriji (teoriji o četiri osnovne telesne tečnosti ili humora) višak pojedine tečnosti određuje jedan od četiri temperamenta: sangviničan, koleričan, melanholičan ili flegmatičan. Dok je posebno poznata Direrova Melanholija koncentrisana na svoje misli, njegova Filozofija mirno i uravnoteženo vlada u središtu sveta.
Đakinto Brandi, Filozofija (Alegorija filozofije), između 1621. i 1691.
Pomenuta naslonjena zamišljena glava i knjiga u ruci dovoljni su znaci da je reč o predstavi intelektualnosti, posebno ukoliko se na knjizi nalazi i očigledan natpis. O samoj slici italijanskog umetnika Đakinta Brandija ne zna se mnogo, osim da je jedno tipično barokno delo na kome se uočava kontrast između svetla i tame, koncepta koji je u baroknoj umetnosti poznat kao kjaroskuro (chiaroscuro). Za razliku od prethodnog raskošnog primera, ova Filozofija je sasvim skromna i ogoljena do svoje suštine. Upravo u tome i jeste suština jer se filozofija, znanje ili mudrost u umetnosti poistovećuju sa istinom koja se često predstavlja kao naga ženska figura.
Hendrik ter Brugen, Heraklit, 1628.
Evo jednog konkretnog filozofa iz kičice još jednog od holandskih majstora koji su bili veliki ljubitelji nauke, filozofije, prirode i simbolike. Heraklit naslonjen na globus sa već poznatom pozom jedne ruke, razgovara sa sagovornikom kojeg ovde ne vidimo, dok drugom rukom gestikulira. Ne možemo da znamo da li priča o večnoj promeni, vatri, logosu ili prirodi, ali vidimo da i sam razmišlja o onome što govori (to bi verovatno bio savet svih filozofa).
Rembrant van Rajn, Filozof meditira, 1632.
Ova slika je problematična iz dva razloga. Prvo, sumnja se u to da je reč o filozofu, najpre zbog toga što za njegovim radnim stolom nema puno atributa poput knjiga, globusa ili drugih naučnih predmeta koji bi ga nedvosmisleno kao takvog odredili. Uz to, figura žene u donjem desnom uglu, narušila bi čitav filozofov mir i ambijent u kom on razmišlja, stvara i istražuje. Zbog toga, neki istraživači vide sliku kao biblijsku scenu Tobija i Ana u enterijeru. Drugi problem je taj što je tip potpisa na slici toliko redak, da se sumnja u Rembrantovo autorstvo. Pored svega, postoji i veoma slična slika Salomona Koninka koja prkazuje filozofa sa otvorenom knjigom. Bez obzira da li je reč o filozofu ili ne, ova slika nudi jednu kontemplativnu i intimnu atmosferu u koju nas uvlači zamišljeni lik.
Benžamen Konstan, Kontemplacija, između 1845-1902.
Francuski slikar Konstan bio je poznat po svojim orijentalnim temama i motivima, koje uočavamo čak i na ovoj, na prvi pogled sentimentalnoj kompoziciji (nakit na glavi devojke, njena odeća i obuća). Međutim, ne možemo znati o čemu ova devojka razmišlja iako vidimo pomalo tužan izraz njenog lica, ali možemo zaključiti da su je obuzele misli.
Uroš Predić, Mali filozof, 1887.
Ne može se dovoljno naglasiti značaj Predićevog stvaralaštva za srpsku umetnost, kada je u pitanju bogato obrazovanje, tehnička usavršenost i ikonografska svestranost. Filozofske, moralizatorske i alegorijske teme bile su sastavni deo njegov opusa. Mali filozof je slika koja naizgled govori o dečjoj radoznalosti, ali i o pitanjima života i smrti. Životinjska lobanja koju je dečak pronašao igrajući se u prirodi nosi poruku Memento mori odnosno Seti se smrti i takođe ukazuje na prolaznost, dok dečak i njegovi roditelji doprinose konceptu koji je u umetnosti poznat kao tri doba čoveka. Dečak tako predstavlja rođenje ili detinjstvo, njegovi roditelji, prikazani u pozadini, zrelost, a lobanja smrt – tri stadijuma u svačijem životu. Predić je verovatno inspiraciju za dečaka i naziv slike pronašao u istoimenoj Zmajevoj pesmi. Iako je, inače, ilustrovao pesme u njegovom Nevenu, ovu nije, ali zato Predićev Mali filozof neodoljivo podseća na dečaka iz pesme Naš Gaja, koju je slikar ilustrovao. Ova slika se nalazi u privatnom vlasništvu, a njena manja i ne tako razrađena verzija čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.
Gustav Klimt, Filozofija, 1899-1907.
Klimtova Filozofija je bila jedna od tri slike (pored Medicine i Prava) koje su bile namenjene za dekoraciju tavanice Bečkog univerziteta. Nakon same prezentacije, sva tri dela naišla su na oštre kritike i nezadovoljstvo i bile su odbijene za ovaj poduhvat. Međutim, za Filozofiju je Klimt dobio zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Prikazujući tradicionalne alegorije na netradicionalan i nekonvencionalan način, Klimt je prikazao Filozofiju kao samu svetlost i znanje. Smatra se da su sve slike uništene od strane nemačkih nacista 1945. godine.
Ogist Roden, Mislilac, 1902.
Verovatno prvo delo koje padne mnogima na pamet kada se pomene mislilac ili filozof. Možda zbog toga što nam je kao skulptura najbliži po trodimenzionalnosti, a u njegovoj pozi smo se i sami našli nebrojano puta. Ovaj, danas dobro poznat, mislilac nije uvek bio univerzalan. Nastao je zapravo kao Pesnik i to kao Dante, jer je kao centralna figura trebalo da ukrašava Vrata pakla, poručena za Muzej dekorativnih umetnosti u Parizu koji tada još uvek nije bio izgrađen. Roden je samostalne figure odvojio i poklonio francuskoj vladi, a danas se njegov Mislilac, ali i Vrata nalaze na najrazličitijim krajevima sveta.
Edvard Hoper, Izlet u filozofiju, 1959.
Svetlost i senke imale su veliki značaj za Hoperov rad. Smatra se da se u pristupu njima i svom slikarstvu umetnik pozivao na Platona, a i filozofija uopšte imala je uticaj na njegovu umetnost. Koliko su neka pitanja mogla da ga interesuju, pa čak i opterećuju vidimo na ovoj slici gde čovek zamišljeno sedi pored svoje polunage muze i verovatno razmišlja o svetlosti, umetnosti i lepoti.
piše: Ana Samardžić
april, 2018.
