piše: Pavle R. Srdić
Došlo je vreme i za tematski broj. Ovog meseca tema je pobuna. Simbolično, zar ne? Naravno, i ovoga puta sam spreman, ne može mi uredništvo ništa. I ovih dana, studenti žele (na) nešto da nam (u)kažu. Njihove se knjige pišu, a pesme ispevavaju. Moja rubrika piše samo o onim već ispevanim, a mislim da uz mnoštva pročitanih knjiga ili odslušanih pesama, teško možete napraviti kvalitetnu svoju. Stoga…
Pesma, o kojoj govorimo ovog meseca nastala je i inspirisana nemirnim letom 1968. godine. Toga leta ustala je Francuska, Pragu se dogodilo proleće, Italija je ušla u olovne godine, u SAD su u zamahu bili antiratni pokret protiv rata u Vijetnamu i pokret za zaštitu ljudskih prava, prvenstveno Afroamerikanaca. A u našoj bivšoj zemlji, zacrveneo se peristil Dioklecijanove palate u Splitu, ispala je čuvena tuča između studenata i policije kod nekadašnjeg podvožnjaka na Novom Beogradu – u kojoj je i tadašnji predsednik skupštine SR Srbije dobio po glavi – a sve se svršilo tako što je najveći sin naših naroda i narodnosti rekao, potpuno neočekivano, da su studenti u pravu.
The Rolling Stones, ili po naški Rolingstonsi ili samo Stonsi, bend su koji ne treba predstavljati, ali moram priznati da nisam očekivao da ću prvi tekst za neki od njihovih mnogobrojnih hitova pisati tek sada i da će to biti baš o pesmi Street Fighting Man. Pesma je izdata kao singl avgusta 1968. godine u SAD, dok će u Ujedinjenom Kraljevstvu sačekati decembar iste godine, kada je izdata u okviru studijskog albuma Beggars Banquet, dok će kao samostalan singl u ovoj zemlji biti objavljena tek 1971. godine. Razlog ovome jeste politika menadžmenta grupe, koji je tih godina forsirao premijere i proboj na američko muzičko tržište, što i ne čudi, s obzirom na to da su Stonsi u datom momentu stvaralački orijentisani ka roku sa primesama bluza.
Iako je pesma inicijalno imala druge stihove i drugačiji naziv, varljivo leto 1968. godine je uticalo na to da se sve izmeni. Naime, prvobitno je pesma imala stihove na temu surovosti sveta odraslih ljudi. Koautori pesme su Mik Džeger i Kit Ričards, a Džeger je napisao i verziju teksta koja je imala biti posvećena britanskom antiratnom aktivisti pakistanskog porekla, Tariku Aliju, međutim, stihovi bivaju dodatno izmenjeni. Džeger je, u kasnijim intervjuima, isticao da je inspiracija za finalne stihove zaista došla od događaja u Francuskoj i SAD, gde su bile česte eskalacije nasilja na ulicama. Za njega je to bilo dobro, jer je nateralo jednog De Gola da se zaključa u svoju vikendicu na selu. Takođe, inspiraciju je dobijao gledajući francusku maricu na delu, kako suzbija demonstrante – sve je vrvelo od tenzija.
Džeger je takođe tvrdio kako je i sam tokom tog leta učestvovao u demonstracijama u Londonu, konkretno na Grouvenor Skveru, kada je oko 25 000 ljudi protestovalo protiv rata u Vijetnamu. Masa je krenula na ambasadu SAD. Policija je reagovala, ali je reagovala i masa dimnim bombama i kamenicama. Rezultat – nekoliko stotina povređenih i uhapšenih. Džeger, koji je tada bio u masi sa glumicom Vanesom Redgrejv, otišao je sa protesta pre eskalacije sukoba, a kasnije je tvrdio da je generalno njegovo prisustvo bila loša ideja, jer je previše publiciteta bilo usmereno na njega i Redgrejvovu, negoli na konkretan povod i cilj okupljanja. Opet, sa druge strane, Kit Ričards je istakao da je tako nešto malo verovatno i da je uopšte upitno da li je Džeger bio na demonstracijama. Neka vas ne čudi, dvojac fantastično sarađuje – ali, na ličnom nivou su daleko od najboljih drugara.
Kada su Stonsi u pitanju, jedno od mnogih pitanja jeste – šta bi bilo da je Brajan Džouns poživeo duže? Za one koji ne znaju, Brajan Džouns je, zapravo, bio prvi kreativni lider londonske grupe. Štaviše, on ju je i osnovao. Međutim, stvaralačko savezništvo Džeger-Ričards i njegovi nadirući problemi sa alkoholom i opijatima doveli su do toga da bude izbačen iz grupe, a mesec dana nakon toga je tragično preminuo. Uprkos činjenici da, zbog svog psihofizičkog stanja, nije bio redovan na snimanjima, Džouns je značajno doprineo na projektu, za koji će se ispostaviti da će mu biti poslednji. Konkretno, na ovoj pesmi, svira sitar i tamburu, instrumente sa Indijskog potkontinenta, što fanovi benda danas često i sa ponosom ističu, jer, u istoriji rok muzike, Brajan Džouns uživa epitet sjajnog multiinstrumentaliste, esencijalnog za rane uspehe Stonsa i inovatora u domenu rok muzike i aranžmana. Međutim, na snimanjima nije bilo tako bajno, jer, kada nije snimao svoje deonice, članovi benda – čitajte Ričards i Džeger – često su ga zatvarali u studijske kabine, gde je pomalo izgubljeni Džouns mislio da ga snimaju. Takođe, često su nagovarali i svog menadžera da Džounsa isteruje iz studija jer je navodno smetao. Lepo narod kaže: Kad je muka, ‘de si, Đuka?
Tog avgusta 1968. godine, objavljen je singl u SAD i, uprkos inicijalnoj zapaženosti i značajnom radijskom vremenu, mnoge radijske stranice su izbegavale da ga emituju, a, kao što je rečeno, u Ujedinjenom Kraljevstvu će pesma, u formi singla, biti objavljena tek 1971. godine. Džeger je izjavio u svom stilu da je možda i bolje što se pesma zabranjuje, jer je poslednja pesma koja im je bila zabranjena u SAD imala tiraž od preko milion primeraka u toj zemlji. Kit Ričards je pak govorio da je takva zabrana budalaština i paranoja, te da je paradoksalno da se pesma ne pušta na radiju, dok je na javnim nastupima dozvoljena pred nekoliko desetina hiljada ljudi.
Savremena kritika je pesmu ocenila pozitivno, no uvek je bilo i drugačijih mišljenja. Istorija ipak ukazuje na to da je strah od ovakvih stihova bio opravdan. Krajem avgusta 1968. godine, u Čikagu se održavala nacionalna konvencija Demokratske stranke, a antiratni sentiment je bio na vrhuncu. Činjenica da SAD ratuju na drugom kraju sveta – u Indokini – te da im u tom ratu – u kojem američka omladina gine, primarno boreći se protiv širenja komunizma u tom delu sveta – ne ide baš najbolje, dovoljno je bilo da se kritična masa okupi na čikaškim ulicama i demonstrira. Duplo veći broj sigurnosnih snaga – što Nacionalne garde Ilinoisa, što vojske, što policije – na kraju je, brutalnim nasiljem, ugušio ove demonstracije. Međutim, kontraefekat je bio tu – ceo svet je video ove prizore, što nije dovelo do smirivanja strasti na svetskom nivou, naprotiv. Epilog – jedan mrtav i nekoliko stotina povređenih demonstranata i pripadnika sigurnosnih snaga. Tako da, istini za volju, stihovi novog hita Stonsa nisu bili najpoželjniji u etru, naročito, čikaških radio-stanica, koje su prednjačile u zabranama emitovanja ove pesme.
Smatrano je da su stihovi pomalo i revolucionarni, da su pozivali na bunt, ali jedan kontrastni stih je ostao istorijski: „Šta može jedan siroti momak da radi/Osim da peva u rokenrol bendu?”. Tumačenja ovog stiha su bila različita – da li je za akciju ipak kasno, ili da je za neku promenu potrebno dosta ljudi – jedinka ne može učiniti mnogo. Sve u svemu, činjenica je da se Stonsi u daljem delu svoje muzičke karijere, doista, nisu toliko bavili protestnom i buntovničkom muzikom, već više komercijalnom muzikom sa oprobanim temama ljubavi i rokerskog života.
No, kritika ističe i zanimljivo poređenje sa pesmom Bitlsa, imena Revolution. Iako je imala dvojak pogled na stvari, Street Fighting Man je pesma koja je više prijanjala prirodi događaja te 1968. godine, i u njoj su ipak bile sadržane i neke radikalne poruke sa pozivima u prve redove i borbu za svoja prava, dok je pesma Liverpulske četvorke bila okarakterisana kao defetistička, pomalo apolitična, pomirljiva – nasuprot naslovu. U prevodu, Stonsi poručuju da, ako imate za šta da se borite i ako do borbe dođe, borite se; dok Bitlsi kažu – batalite priču, nije vredno krvi, pustite neka sve prođe i samo mirno. Javna kritika u ovom smislu je stigla i od francuskog reditelja Žan-Lika Godara, međutim, kasnije će se ispostaviti da su motivi bili skroz drugačiji – ticalo se činjenice da su Bitlsi odbili njegovu ponudu za saradnju, koju su prihvatili – Stonsi.
Što se tiče uspeha na top-listama, ova numera ne beleži značajnije uspehe, zbog razapetosti u vremenu izdavanja u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Tri godine je ipak značajan vremenski period. U SAD, zbog pomenutih zabrana, tek 48. mesto, a viši plasmani su zabeleženi u Švajcarskoj – 4. mesto, u Holandiji – 5. mesto i 7. mesto u SR Nemačkoj i Austriji. Tri godine kasnije, iz poznatih razloga, beleži se plasman singla na 21. mestu top-lista u Ujedinjenom Kraljevstvu, kada je pesma već pomalo bila vremenski deplasirana od događaja o kojem govori. Što se tiče diskografskih podataka – sličan epilog – singl nije dostigao značajne brojke, dok je u okviru albuma Beggars Banquet pesma dosegla platinumski tiraž u SAD i zlatni tiraž u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Iako smo videli sa kakvim se poteškoćama numera suočavala zbog vremena u kojem je nastala i tematike o kojoj je govorila, muzička kritika joj je odala priznanje, tako što je magazin Rolling Stone – slučajnost? – uvrstio na 295. mesto na listi 500 najpopularnijih pesama svih vremena, dok je magazin Pitchfork svrstao na 62. mesto na listi najboljih pesama šezdesetih godina po njihovom izboru. Pesma je standard na živim nastupima grupe, uprkos podeljenim stavovima njenih autora. Dok Džeger tvrdi da je pesma izgubila svoj smisao i ubojitost u novije doba, Ričards smatra da je poruka ove pesme uvek aktuelna i jedna je od njegovih omiljenih iz opusa Stonsa. Što se tiče modernih platformi, zvaničan video-spot na Jutjubu beleži 4 400 000 pregleda, dok je na Spotifaju zabeleženo preko 58 000 000 slušanja ove pesme. Pesmu su obradili i u svoj opus uvrstili Rod Stjuart, Rage Against The Machine i The Ramones.
I šta može siroti advokat da radi u obustavi, osim da piše tekstove za KUŠ?*
*kao i radnje koje su vezane za nastupanje prekluzivnih rokova, s tim što se pod tim radnjama podrazumevaju: podnošenje tužbi, žalbi i drugih pismena kod kojih bi propuštanje roka rezultiralo gubitkom prava. (Deo odluke o obustavi rada advokata Skupštine Advokatske komore Srbije br. 112/2025 od 02.02.2025. godine)
mart, 2025.
