piše: MoonQueen
Oko dečakovog nagog tela obmotano je glatko i hladno telo zmije, a oni koji poznaju prirodu ove životinje, znaju kolikom se riziku dečak izlaže puštajući je da gmiže i obmotava ga svojim potencijalno smrtonosnim stiskom. Napetu tišinu iščekivanja publike, koju čini deset naoružanih muškaraca različitih dobi i nacionalnosti, opčinjenih scenom kojoj prisustvuju, remeti samo zvuk frule. Taj magični instrument u rukama starog svirača opija zver, čineći da ona zaboravi na svoj primarni, životinjski instinkt i, probuđena muzikom, pohita, poput ljudske duše, ka visinama. U plavoj arabeski koncentrisane radoznalosti posmatrača i veštine igre malog ukrotitelja, francuski slikar Žan-Leon Žerom prikazao je večitu fascinaciju zapadnog čoveka mističnom i egzotičnom opasnošću dalekih, poluotkrivenih svetova i nepoznatih civilizacija koje bude maštu.
Slika Ukrotitelj zmija nastala je 1879. godine i predstavlja jedan od najboljih primera zapadnog, u ovom slučaju francuskog, orijentalnog žanra u umetnosti 19. veka. Prepuna je „grešaka”, ukoliko bismo prikazanoj sceni prišli sa strogo naučnog, egzaktnog i arheološkog pristupa. Pre svega, enterijer i odeća ljudi na slici podsećaju nas na teritorije koje su tokom druge polovine 19. veka i dalje pripadale Osmanskom carstvu. Bez obzira na to da li je želeo da svoju viziju smesti u predgrađe Carigrada, Kairo ili Alžir, slikar je u tipično osmanski scenario stavio situaciju koja se tradicionalno vezuje za prostore daleko udaljenije Indije. Fascinacija ukrotiteljima ili šarmerima zmija bila je često pominjana i opisivana u putopisima onih koji su sanjani Istok upoznali i svojim stopama, pa ipak, gotovo isključivo je vezana za Indijsko poluostrvo i nije bila toliko ili uopšte česta na prostorima kojima su vladali Turci.
Postoji nekoliko objašnjenja ove slikareve greške. Prvo je to da je šarmiranje zmija postojalo u drevnom Egiptu i da su njemu savremeni istraživači egipatske kulture, proučavajući izvore, pretpostavili da se ista praksa nepromenjena očuvala do njihovog perioda. Verovatnije je pak to da su stanovnici Zapadne Evrope, preplavljeni informacijama o dalekim egzotičnim destinacijama, dosta toga pomešali u svojim shvatanjima političke i kulturne geografije ovog dela sveta, o čemu svedoči mnogo drugih izvora u kojima se pominje, najprostije rečeno, da je za zapadnog čoveka 19. veka sve nakon Beča predstavljalo „Istok”. „Istok” sa svojim lokalnim specifičnostima u njihovoj svesti je često bio shvatan kao jedan veliki kulturni i prostorni entitet u okviru kojeg, i ako jesu postojale granice i razlike, one nisu shvatane previše strogim i bitnim. Stoga je preplitanje motiva Dalekog i Bliskog istoka, Afrike, istočne Evrope i Azije bilo češće u vizuelnoj kulturi ovog perioda nego što bismo sa današnje distance (i uz upotrebu Guglovih mapa!) mogli da pretpostavimo.
No moguće objašnjenje pojave indijskog običaja u osmanskom enterijeru na slici Ukrotitelj zmija je i to da se Žerom konsultovao sa putopisom Maksima Djukana koji je u periodu od 1849. do 1851. godine putovao po Egiptu zajedno sa Gistavom Floberom. Na ovom putovanju oni su navodno prisustvovali prikazanoj sceni u Kairu, a u istom rukopisu se objašnjava i mladićeva nagost. Naime, ne bi li sprečio da ga neko od posmatrača optuži za varanje, mladić je, pre nego što će uzeti zmiju u ruke, skinuo sa sebe svu odeću. Na taj način je potvrdio da u džepovima i rukavima ne krije nikakvo opijajuće sredstvo koje bi umrtvilo ili omamilo životinju.
Mladićeva nagost, iako se može objasniti praktičnim razlozima, u slučaju Žeromove slike ipak je izazvala i poneki kontroverzni komentar. Posmatrači su u prikazanoj sceni prepoznali i snažnu erotsku komponentu, tabuisanu, ali pristunu požudu prema dečacima, a mnoge Žeromove orijentalne scene pobuđivale su erotske maštarije njegove publike. Ukrotitelj zmija često se navodi kao druga strana medalje na čijoj površini sija ekstremno erotizovana i nedvosmisleno seksualna Žeromova Pijaca robova, nastala 1866. godine, na kojoj potencijalni kupac proverava zube nagoj lepotici zatočenoj u roblje.
Ono što je na slici bliže arheološkoj istini jesu kostimi i oružje muškaraca koji posmatraju zmijski ples. Oni predstavljaju tipične pripadnike različitih islamskih naroda, što govori u prilog tome da je slikar ipak imao uvid u pojedinosti kojima su se odlikovali istočni narodi, pogotovu oni koji su u ovom periodu živeli pod osmanskom vlašću. Plave pločice kojima je prekriven zid iza njih primer su takođe tipične osmanske keramike nazvane iznik, po gradu Izniku u Anadoliji (nama poznatijem po svom vizantijskom imenu Nikeja) u kojem se ova vrsta keramike proizvodila od 15. do kraja 17. veka. Neke od najlepših arhitektonskih celina Osmanskog carstva, poput Topkapi saraja u Istanbulu, popločane su ovim plavo-belim remek-delima Iznika.
Nad šarom koju čine floralni motivi na zidu primećuje se i natpis čiji je jedan deo dešifrovan. Žerom je u okviru slike citirao stih 256 iz druge Sure Kurana, poglavlja Al Bakra, ili Krava. Drugi deo natpisa, slabije čitljiv, verovatno nije preuzet iz svete knjige već neke od posveta kalifu.
Kada je u pitanju naslikana zmija, dolazi se do još jedne geografske nedoslednosti. Poznavaoci životinjskog carstva primetili su da je ona najsličnija juznoameričkom udavu, a da nema mnogo sličnosti sa vrstama koje su živele u mediteranskom basenu, niti Bliskom ili Dalekom istoku. Pretpostavlja se da je ovaj tip zmije Žerom imao prilike da vidi u Botaničkoj basti u Parizu, koja je u periodu nastanka slike uveliko imala i zoološki vrt u svom sklopu, te da je, želeći da što vernije prikaže telo i kretanje životinje, slikar skicirao zmiju koja mu je u tom trenutku bila dostupna, seleći je na svom platnu u Kairo u kojem u stvarnosti nikada nije živela.
Iz svega pomenutog dolazi se do zaključka da je slika Ukrotitelj zmija nerealni hibrid fragmentarnih znanja i maštarija o Istoku i orijentalnim kulturama, skovan u cilju oduševljenja i omamljivanja zapadnoevropske publike željne egzotičnih prizora i priča. Društvo spektakla, koje je kreirala pariska buržoazija druge polovine veka, opčinjena naslikanim stanjem transa usled iščekivanja potencijalno opasnog raspleta događaja, manje je marila za etnološku istinitost, a mnogo više pažnje je poklanjala utisku užitka i uzbuđenja koje su slike poput Žeromovih orijentalnih scena imale da joj ponude. Možda zbog toga što je Ukrotitelj zmija prikazao Zapadu baš onakav Orijent kakav su želeli da vide – strastan, opasan, erotizovan, dinamičan i uzbudljiv – slika se našla na koricama jedne od najpoznatijih studija ovog fenomena – knjizi Orijentalizam Edvarda Saida. Iako se ni u jednom trenutku Žeromov dečak sa zmijom ne pominje u ovoj knjizi, Saidov Orijentalizam i njegov Ukrotitelj stvorili su neraskidivu sponu između fantastičnog i izmaštanog Istoka, i opčinjenog, njegovom lepotom i neobičnošću očaranog Zapada.
jun, 2021.
