piše: Luka Pušić
U jednom od najvećih hramova svetske kulture i umetnosti, amsterdamskom Rijksmuseumu, čuva se toliki broj umetničkih dela od svetske važnosti, da će mnogi posetioci, koje ne oduševljavaju prizori i alegorije faune kao što je to slučaj s autorom ovog teksta, žureći da dođu do neke od čuvenijih slika koje krase svaki udžbenik likovne kulture, i ne zapazivši proći pored slike čija priča će biti prikazana u ovom tekstu. U pitanju je De bedreigde zwaan, odnosno Ugroženi labud, ulje na platnu slikara po imenu Jan Aselajn. Slikom dominira naslovni junak, beli labud raširenih krila, kako stoji na obali nekakve vodne površine braneći svoje gnezdo sa jajima, od rutavog psa čija glava sa gramzivo isplaženim jezikom izranja iz vode, a nekoliko belih pera na zemlji oko labuda impliciraju da je labud i pre događaja sa slike već učestvovao u nekakvom obračunu.
Ko je imao priliku da u stvarnosti vidi sukob labuda i psa, može da posvedoči da se ne radi o naivnom događaju, pa ipak, ova slika govori o nečemu što je više od jedne scene koja bi mogla da bude tema nekakve zoološke emisije u duhu Opstanka, a da je tako otkriće nam natpisi koje će oštro oko zapaziti na samom platnu. Naime, između labudovih nogu, nalaze se reči „DE RAAD-PENSIONARIS” (titula iz Holandske Republike 17. veka koja se kod nas prevodi kao „veliki penzioner” ili „veliki advokat”); iznad glave psa stoje reči „DE VIAND VAN DE STAAT”, što znači „neprijatelj države”; konačno, na jednom od jaja u gnezdu labuda stoji reč „HOLLAND” (Holandija). Da li je natpise zabeležio sam slikar ili su dodati kasnije tokom čuvenih pamfletskih ratova, kada su se učeni Holanđani pamfletima prepirali oko ocene određenih istorijskih ličnosti, sa sigurnošću ne znamo, mada istraživanja preferiraju ovaj drugi slučaj; ipak, znamo da u jednom katalogu iz 1794. godine uz ovu sliku stoji objašnjenje da se radi o alegoriji Raadpensionarisa De Vita.
O životu samog autora ove slike ne znamo mnogo, čak ni tačnu godinu njegovog rođenja, ali znamo da je bio francuskog porekla, iz hugenotske porodice, da je bio niskog rasta, te da je putovao po Francuskoj i Italiji, kao i možda i najvažnije, da se čini da je bio Rembrantov prijatelj, i da je sam veliki Rembrant nacrtao skicu za jedan njegov portret. Ugroženi Labud je verovatno njegovo najpoznatije delo, zbog simbolike koju ima za holandsku politiku i državnost. Zna se da je Jan Aselajn preminuo 1652. godine, što, s obzirom na tematiku slike i njeno najverovatnije tumačenje, dovodi do zaključka da je Ugroženi labud naslikan oko 1650. godine.
Ukoliko čitaoce zanima ko je bio taj Veliki penzioner De Vit koji je, poput silnog labuda, branio svoje holandsko gnezdo, koji neprijatelj je prikazan u liku agresivnog rutavog psa i kako se ta borba završila, nastavak ovog teksta daće određene odgovore. Međutim, već sada ćemo vam otkriti da je na kraju priče pas pojeo labuda – u najbukvalnijem smislu!
Johan de Vit i ideja Istinske slobode
Do druge polovine 16. veka, Holandija koju danas poznajemo bila je deo Španske imperije. Tada u toj zemlji dolazi do Nizozemske revolucije, na čijem čelu se našao Viljem iz plemićke kuće Oranje-Nasau, sa titulom štatholdera sedam severnih nizozemskih provincija, čijim će spajanjem nastati Republika sedam Nizozemskih provincija (po najvažnijoj od njih kolokvijalno nazvana Holandija). Ovde treba reći da, iako je štatholder izborna funkcija, posle Viljema ona dobija monarhistička obeležja, jer su štatholderi posle njega birani isključivo iz njegove porodice.
Sve se promenilo 1650. godine, kada je preminuo štatholder Viljem II. Kako je njegov sin Viljem III tada bio veoma malo dete, prorepublikanski elementi u provincijskim skupštinama iskoristili su priliku da u pet od sedam nizozemskih provincija ostave mesto štatholdera upražnjenim. Tako je postavljena scena za jednu veliku ličnost, koja nije bila iz vladajuće porodice, da izađe u prvi plan, pokazaće se, u periodu koji će u čitavoj istoriji ostati zabeležen kao Holandski zlatni vek.
Ta ličnost biće niko drugi nego Johan de Vit, Veliki penzioner provincije Holandije, što je bio najmoćniji položaj u odsustvu štatholdera. Veliki penzioner ne označava penzionera u današnjem smislu, niti je De Vit bio star čovek kada je ovu dužnost preuzeo; penzioner u ovom smislu znači samo to da prima naknadu za svoj rad iz državne blagajne. De Vit je bio zastupnik ideja koje je nazvao Istinskom slobodom: da državu ne treba da vodi jedan čovek, već mnoštvo ljudi, svi dobro odgojeni, obrazovani, sposobni i podučeni za obavljanje visokih funkcija, koji će različitim mehanizmima kontrolisati jedni druge, a sa zajedničkim interesom i ciljem u ostvarenju javnog dobra za sve građane. U spoljnoj politici, budući da su se holandsko blagostanje i moć a i rastuće kolonijalno carstvo pre svega oslanjali na uspehe Holanđana, veštih i vrednih trgovaca i proizvođača, u uslovima slobodne trgovine, De Vit se oslanjao na princip izbegavanja ratova, jer svaki rat predstavlja smetnju za trgovinu.
Oliver Kromvel i Navigacioni akt
U to vreme, konkretno 1648. godine u Engleskoj, najvećem trgovačkom i pomorskom takmacu Holandije, dolazi do Revolucije, u kojoj parlamentarci pobeđuju i pogubljuju kralja Čarlsa I Stjuarta, čija je dinastija bila u rođačkim vezama sa holandskim štatholderima iz kuće Oranje-Nasau. Novi engleski lider, lord-protektor Kromvel, nasuprot holandskoj politici slobodne trgovine, uvodi protekcionističku meru zvanu Navigacioni akt, po kome su samo engleski brodovi dobili pravo da dovoze robu u engleske luke. Ova mera predstavljala je direktnu pretnju po holandske interese, pa je došlo do znatnog pogoršanja odnosa dve države, a 1652. i zvaničnog izbijanja Prvog anglo-holandskog pomorskog rata.
Rat je imao promenljivu sreću i nijedna strana nije imala ubedljivu prednost, a ekonomski je iscrpljivao obe, pa su De Vit i Kromvel 1654. godine sklopili mir. Mir nije rešio trgovačke probleme, ali je imao jednu tajnu odredbu, koja je bila od naročite koristi za oba glavna lidera dve zemlje. Njome je dogovoreno da se Holanđani obavežu da Viljem III Oranski, sin Viljema II, nikada neće doći na položaj štatholdera u Holandiji. To je Kromvelu odgovaralo jer se blizak rođak kralja koga je pogubio neće naći na mestu lidera Holandije, a De Vit je bio zadovoljan jer je dotična tačka onemogućavala njegovog najvećeg političkog konkurenta, koji je i dalje, iako maloletan imao brojne pristalice, da jednog dana dođe do najmoćnije funkcije u državi. Ova tajna tačka pretvorila se u javni zakon kada je Skupština Holandije donela zvaničnu zabranu Viljemu da ikada postane štatholder.
Holandski pokloni za Čarlsa II
Godine 1660, međutim, Engleska vraća monarhiju, i kruniše Čarlsa II, sina pogubljenog vladara. Uvek želeći mir a strepeći i od moguće podrške Čarlsa svom rođaku Viljemu III, De Vit je pokušao da odobrovolji novog engleskog monarha šaljući mu čuveni Holandski poklon, odnosno veliku količinu umetničkih slika, po kojima je Holandija, tada u svom umetničkom zlatnom dobu, već bila svetski poznata. Pored toga on sklapa i sporazum o međusobnoj odbrani sa francuskim kraljem Lujem. Rastuća konkurencija Holandije i Engleske i nerešeni problemi iz prvog rata, kao i želja Čarlsa da uništi De Vita, smatrajući ga za ličnog i porodičnog neprijatelja, ipak 1665. dovode do izbijanja Drugog anglo-holandskog rata. Pritisnut opasnošću, De Vit osmišljava lukavi plan koji će izneti čuvenom admiralu De Rujteru, inače političkom istomišljeniku.
U junu 1667. godine, holandska mornarica na prepad zauzima tvrđavu kod ušća reka Temze i Medvej u Severno more, zatim uzvodno juri do luke Četam, gde su najjači engleski brodovi bili usidreni i potapa 13 od njih, zauzima 2 i onesposobljava čak 30. Osramoćen i vojno obogaljen, a pritisnut još i ratom sa Francuzima koji su u rat ušli poštujući defanzivni ugovor s Holandijom, Čarls pristaje na nepovoljan mir. Dogovoreni su izuzeci od Navigacionog akta, kao što je onaj da će Holanđani moći da prevoze nemačku robu pod istim uslovima kao sopstvenu. De Vit doživljava vrhunac svoje slave i popularnosti, koje koristi da izdejstvuje da u četiri nizozemske provincije zakonom bude zauvek ukinut položaj štatholdera.
Rampjaar – godina propasti
De Vit se tada suočio sa rastom snage jednog drugog apsolutiste, Luja XIV, francuskog kralja koji je komandovao najjačom kopnenom vojskom zapadno od Turske. De Vita su veoma brinule Lujeve ambicije da od Španije oduzme Južnu Nizozemsku (današnju Belgiju), čime bi Republika sedam provincija za suseda, umesto udaljenog poseda daleke i opadajuće Španije, dobila proširenu najjaču evropsku silu Francusku. Zbog toga De Vit sklapa tajni ugovor sada sa Čarlsom, da u slučaju upada Francuske u Špansku Nizozemsku, Engleska i Holandija zajedno objave Francuskoj rat. Ispostavilo se da je lukavi Čarls samo čekao da pokaže Luju kako je De Vit nepouzdan saveznik. Godine 1672, upamćene kao Rampjaar, iliti godina propasti, Engleska i Francuska zajedno napadaju Holandiju, a da stvar za De Vita bude gora, engleski kralj objavljuje proklamaciju da je De Vit direktni krivac za izbijanje rata.
Izgubivši popularnost, De Vit daje ostavku; provincije jedna za drugom menjaju ranije donete zakone, vraćaju položaj štatholdera a zatim na njega postavljaju sada već odraslog Viljema III. Na De Vita pokušan je atentat, a njegovog brata Kornelisa korumpirani činovnici hapse zbog lažnih optužbi za izdaju i osuđuju ga na izgnanstvo. Johan de Vit, sada običan građanin, dolazi do zatvora da isprati brata u nepravedno izgnanstvo, ali tek što su napustili zatvorsku zgradu, rulja ih napada, linčuje, vezuje njihova tela za jedan stub i zatim ih, prema svim svedočanstvima tog vremena, jede do kostiju. Smatra se da Viljem III za ovo snosi odgovornost, jer je kao štatholder tog dana sklonio sa ulica snage reda koje su mogle da spreče ovaj zločin (a po nekima i potplatio rulju da zločin izvrši). Pozicija štatholdera od 1747. godine postaje i formalno nasledna u porodici Oranje-Nasau, a od početka 19. veka Holandija je kraljevina, pa je na njenom čelu i dan-danas ova dinastija.
Slika Ugroženi labud ispričala nam je nesvakidašnju priču o borbi savesnog i patriotskog državnika protiv onih koji toj zemlji ne žele dobro.
april, 2025.
