piše: Jasna Žarković
Znamo da je Sokrat samo govorio i nije ostavio zapise. Njegove reči čitamo kod Platona. Tumače ih vekovima. U beogradskoj oktobarskoj večeri zvučale su kao opomena. I potvrdile sjajan izbor teksta u trenutku kada se svi pitamo koliko je ćutanje isto što i saučestvovanje u opštoj propasti.
Ućutkivanje Sokrata, po istoimenoj drami Hauarda Brentona, ove godine je, kao koprodukciju Centra za kulturu Tivat i Bitef teatra, na scenu postavio Nebojša Bradić – prvo krajem avgusta u Tivtu, u okviru Festivala mediteranskog teatra „Purgatorije”, a zatim početkom oktobra u beogradskom Bitef teatru.
Kostime potpisuje Marina Vukasović Medenica, muziku Aleksandra Vrebalov, za scenski govor se pobrinula lektorka Dijana Marojević, dok Sokrata tumači Bojan Dimitrijević, njegovu suprugu Ksantipu Jelena Stupljanin, prijateljicu i savetnicu Aspaziju Sanja Ristić Krajnov, a građanina pokornog (i tamničara) Jugoslav Krajnov – tim koji je ujednačenim ritmom proveo Sokrata do samrtnog ropca, na dnu stepenica antičkog polisa.
Biti zapitan: kako to – oduvek – gordo zvuči. Taj luksuz nisu sebi mogli da dozvole ni filozofi antičkog sveta, barem ne u trenucima kada je država, kao te 399. godine pre nove ere Atina, bila u krizi i očekivala pokornost svih građana. Ali, neki se nisu obazirali.
Sokrata zatičemo u razgovoru sa građaninom koji podseća na neupitnost zakona božjih, da bi ih filozof lucidno, čak duhovito, pretvorio u vrlo upitne. Tako se, na samom početku predstave apostrofira Sokratov greh iz optužnice: poricanje postojanja bogova i loš uticaj koji ima na omladinu. Istorija zna da je optuženi bio religiozan, što i ova drama potvrđuje, a sud čini grupom licemernih slugu države. Ali isto tako zna da je Sokrat iznad svih zakona, i ljudskih i božjih, birao istinu.
Vešto skrojeni dijalozi u predstavi, i između dve Sokratove žene – majke njegove dece i zaštitnice njegove pozicije u gradu – i između njega i građanina pred sudom ili tamničara u poslednjim satima, do ispijanja otrova, govore jedno: čovekovo ponašanje omeđeno je zakonima i ulogama, obavezama i sudbinom i pogubno je ići preko tih međa. Sokrat obrće igricu: pravilno je ono što znam, ono što mogu da ustvrdim, i ako tvrdim da „ništa ne znam” to je za mene jedini zakon.
Iz takvog stava proizilazi i odgovor na pitanje zašto bi jedan stari, istina slavni, ali siromašni učitelj bio opasnost po veliki polis. Pojedinac koji postavlja pitanja i ne priklanja se mišljenju većine, od tog čuvenog antičkog suđenja do danas tretiran je kao opasnost prvog reda. Za crvene marame hrabrosti uvek su postojale spremljene lomače.
Tome treba dodati marketinšku efektnost ovakvih suđenja: nakon teških godina sukoba sa Spartom, bilo je zgodno ponuditi svetini žrtveno smaknuće, koje skreće pažnju sa realnih problema i donosi katarzični osećaj pronađenog krivca – za sve.
„Ućutkavanju” je svojim ponašanjem na suđenju osuđeni sam doprineo: ismejao je atinski sud, zatraživši ne pomilovanje nego prijem u Pritaneum, na životno izdržavanje o javnom trošku – što je svakako zasluživao, ali ne u tom odsudnom trenutku. Ono što ovaj dramski tekst tako stavlja u prvi plan jeste Sokratova igra sa smrću, njegova spremnost da brani svoje stavove jer su oni – on sam. Obe Sokratove žene uložile su sva svoja sredstva ubeđivanja – Ksantipa pozivajući se na nejač koju će morati sama da podiže, a Aspazija organizovanjem bekstva iz zatvora, ali Sokrat je osujetio njihove planove, emotivne ucene i – nade. Mogao je da izmoli zamenu smrtne kazne za progonstvo ili novčanu kaznu – dobio bi je. Mogao je da pobegne i život nastavi u progonstvu. Razgovor sa tamničarem je njegova ostavština nama: „Moja reč je moje delo i moja suština; ako pogazim reč – mene već nema.” Ovakva – jednostavna i strašna – doslednost, danas je nezamisliva. I svetli.
Tri pitanja sam, napuštajući Bitef teatar te večeri, ponela da ih se sećam: koliko je reč moćna, kako smo malo hrabri i zašto se nikada nismo navikli na slobodu? Od jednog dramskog teksta i jedne predstave – sasvim dovoljno.
decembar, 2024.
