pišu: Aleksandra Vujić i Nevena Stajković
Roman Komo Srđana Valjarevića objavljen je 2006. godine i govori o piscu koji odlazi na rezidenciju baš na jezero iz naslova, na koncu 20. veka. Otprilike u isto vreme Srdan Vasiljević, glavni junak romana Mrtvi na dodir Ana Marije Grbić, sunarodnik i kolega junaka iz romana Komo, biva pozvan na rezidenciju na isto mesto. Ova dva pisca odavno nisu napisali ništa sem kratkih priča za časopise i rezidencija im pruža priliku da se posvete pisanju romana. Dakle, potka je ista, međutim, to je tačka u kojoj ova dva romana prestaju da korespondiraju utoliko što se junaci ne sreću na jezeru.
Roman Mrtvi na dodir komunicira sa još jednim značajnim delom srpske književnosti, a reč je o Danu šestom Rastka Petrovića. Naime, u delu pratimo dva paralelna toka radnje – prvi predstavlja događaje u osvit Drugog svetskog rata i prati život Stevana Papa-Katića i njegove supruge; dok drugi govori o Srdanu Vasiljeviću i događajima na jezeru Komo malo pre i tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Domovina i rat su spone koje povezuju ova dva junaka – Stevan je učestvovao u Prvom svetskom ratu, a Srdan u ratu u Jugoslaviji devedesetih godina, a na početku novih sukoba obojica su van domovine. I obojica bivaju upitani šta se to dešava u Jugoslaviji tih dana.
Međutim, njih dvojicu veže i Katarina Papa-Katić, Stevanova unuka, a Srdanova devojka, dok ih smrt nije rastavila. Srdan i Katarina su zajedno na rezidenciji na Komu. I dok Katarina neumorno stvara kolaže od slika svog dede, Srdan jedva da je napisao koji redak. Barem u početku. Po tome je sličan glavnom junaku romana Komo, koji kao da nema ambicije da išta napiše tokom svog tridesetodnevnog boravka na rezidenciji. On dane i večeri provodi istražujući okolinu jezera i družeći se sa stanovnicima sela u podnožju brda na kojem je smešten.
„Posle večere bi mi odmah postajalo dosadno u ’Vili Serbeloni’, iz večeri u veče sve više, pa sam zato morao dole u selo. Otišao sam odmah u bar Sport, kod Augusta. Na malom trgu kod crkve bila je gužva. Neke žene su se okupile. Unutra, u baru, opet su bili sve stariji muškarci, za šankom, bilo je tu i flipera i aparata za kocku, ali niko nije igrao. Bilo je više ljudi nego inače, i bilo je bučniije.”
Komo, Srđan Valjarević
U Komu se likovi pojavljuju u epizodama, pa tako upoznajemo vlasnika sportskog bara Augusta koji ima brata blizanca; devojku koja radi u kafiću, Aldu, sa kojom je komunikacija otežana jer ona ne zna engleski, a naš junak ne govori italijanski; ženu sa kojom glavni junak ostvaruje vezu, ali kratkotrajnu, s obzirom na to da je ona udata. Vila Sardeloniispunjena je intelektualcima i jasno je da glavni junak odskače iz takvog okruženja. Prisniju (iako jednostavnu) vezu ostvaruje sa konobarima u vili nego sa ostalim rezidentima. Sa druge strane, vrlo lako se uklapa među stanovnike Belađa, mestašca u koje skoro svako veče odlazi. Ipak, junak ne drži stranu nijednima, nije obojen ideološkom pretencioznošću.
Lik profesora Somermana, amaterskog ornitologa je posebno interesantan. On moli našeg junaka da se popne na vrh Monte San Prima, te da proveri hoće li se pojaviti zlatni orao. On to i čini i baš u tom delu romana dolazi do kulminacije. Ovi živopisni likovi boje junakove dane koje on sam ionako ne provodi pišući, već češće u usamljeničkim šetnjama. Interesantno je napomenuti da je Srđan Valjarević zaista boravio na jezeru Komo; slično svom junaku, imao problem sa alkoholizmom, i neke likove svog romana načinio je po uzoru na stvarne ličnosti.
„Na sreću, tu je bio i gospodin Somerman. Uvek je bio tu, kad god je to trebalo. Rekao joj je nešto što nisam čuo, samo se okrenuo ka toj ženi, i tiho joj nešto rekao. Dr Bonita me više ništa nije pitala. Gos’n Somerman i ja smo već uveliko bili drugari. On je u vili bio najveći autoritet, najpoznatiji od svih, među svim tim naučnicima. Bio je zvezda, u punom smislu, u njihovom svetu. I meni je bio zvezda, samo na drugi način, čuvao me je i pazio, od tih i takvih, nasrtljivih ljudi. Nisu ni njemu prijali. Razumeo je sve, i dobro smo se slagali.”
Komo, Srđan Valjarević
Glavni junak nije u obavezi da predstavi svoj rad na romanu ni u jednom trenutku boravka na Komu. S druge strane, za Srdana je organizovano književno veče na kojem on čita jednu svoju staru pesmu i to je trenutak kada Katarina shvata da je nepovratno zaljubljena u njega. Ana Marija Grbić ujedno koristi ovu epizodu da kritikuje površnost književne publike. Isto tako, vrlo duhovita je i kritika savremene književnosti koja nam je predstavljena kroz Katarinine misli:
„[…] o položaju pisca u savremenom društvu. Sričući slogove shvatila je da taj položaj i nije najsretniji, da su pisci saterani na ma-rgi-ne društva i da se tretiraju kao ot-pa-dni-ci a da bez književnosti ne bi bilo sve-ta.”
„Umetnici veruju da će se posle njih urušiti ono što nisu stvorili. Pokušala je da zamisli kako ljudi očajno stoje ispred muzeja savremene umetnosi i čupaju se za kosu. Kako plaču ispred filharmonije i ne mogu više da izdrže. A onda se setila da uvek mogu da se baš snažno zagledaju u odličan zalazak sunca i slušaju kako teče teška voda, kako iz njenih dubina svako može da oseti sudaranje riba ili da čuje kako jato ptica objavljuje nevreme.”
Mrtvi na dodir, Ana Marija Grbić
Jedna od razlika romana Komo i Mrtvi na dodir upravo leži u tome što Valjarević ne kritikuje savremenu književnu scenu kroz reči svog junaka.
I dok saznajemo nekolike stvari o Srdanovoj prošlosti – dopisivanju sa sestrom, studentskim danima, vezi sa Jasnom – junak romana Komo praktično nema predistoriju. U romanu je predstavljen isečak njegovog života u trajanju od trideset dana na rezidenciji. On ne ostvaruje čvrstu vezu ni sa jednim likom kojeg upoznaje, a čini se da češće sa rezidentima vile (na njihovu inicijativu) priča o stanju u domovini u tom trenutku nego o sebi samom. S druge strane, između Srdana i Katarine rađa se ljubav i oni sa dondom, vlasnikom vile u kojoj odsedaju, čine malu porodicu. Dondova supruga, Sanda, poreklom Riječanka, preminula je usled nezdravog života kojim je živela 78 dana, tokom trajanja NATO agresije u Jugoslaviji. Ona i Katarina neprekidno su gledale televizijske prenose i hranile se isključivo hlebom i margarinom. Katarini je tom prilikom opala kosa.
Zanimljivo je to što Katarinin lik nastaje kao plod Srdanovog sna u kojem je predstavljen tragični događaj iz njenog detinjstva. Od toga sna nastaje priča. Srdanova intuicija je toliko snažna, da je usnio nešto što se zaista desilo, te nekoliko nedelja kasnije on zapravo upoznaje glavnu junakinju svoje priče. Tokom čitavog boravka na Komu Katarina je u opasnosti. Juri je žena narko-dilera iz Milana koja joj je najpre dala posao. Posao je podrazumevao Katarininu brigu o sestri narko-dilera, međutim, nakon poziva na rezidenciju, Katarina joj uzima novac i odlazi. Zato potera za Katarinom traje do poslednjih stranica romana.
Stil Ana Marijinog pisanja prevashodno se odlikuje gustim, bogatim rečenicama i naturalizmom. Upravo to čini je drugačijom od ostalih savremenih književnika i književnica. Nasuprot tome, Valjarević koristi kratke koncizne rečenice da opiše likove i dešavanja na Komu. Perspektiva pripovedanja je iz prvog lica, vrlo lična, dok je ton usporen i jednostavan. Čak i u svojevrsnoj kulminaciji romana ne dobijamo duže rečenice, već ih pisac završava uzvičnicima i u na taj način menja ton, dok stil ostaje isti.
„Bilo bi bolje da se ceo ovaj prostor aktivira, pomisli sestra preminulog mafijaša iz Milana. Da voda iz slavine poteče u potocima, preplavi kuhinju i u talasima uđe u dnevnu sobu, gde je ni debeli tepih, naduvši se poput sunđera, ne bi zadržao da ne pljusne kao jesenja kiša na glave njenih komšija. Da se prljavi golub zakuca u prozor, polomi staklo i sav krvav padne pored njene glave. Bilo bi bolje da iz sata ispadne teško limeno klatno i da u letu polomi i šarku od vrata i staklo na stolu i poruši slike sa zidova. Da se kreveti raspadnu od previše izrovarenih tunela i da iz njih pokulja milion žižaka koji bi puzali po svemu i zasuli bilo koga ko bi ušao u ovaj stan.”
Mrtvi na dodir, Ana Marija Grbić
Na kraju, postavlja se pitanje: ako je Srdan oličenje savremenog pisca, zašto taj isti savremeni pisac toliko strepi nad svojim životom? Zašto je srdit? A ako su u pitanju slični vremenski okviri, zašto glavni junak romana Komo nije jednako srdit i uplašen? U isto vreme se pitamo da li su te godine dovele do prezasićenja velikim događajima, pa se junaci oba romana fokusiraju na promišljanje o naizgled malim, svakodnevnim događanjima koje i te kako utiču na intimu jedne indivudue. Na ta pitanja ćete odgovor morati da pronađete sami, upravo čitajući ova dva izvanredna romana savremene srpske književnosti.
januar, 2024.
