piše: Pavle R. Srdić
Ovog meseca na meniju jeste pesma koja himnično, gotovo uvodeći u trans repetitivnim stihovima, poručuje da eto, baš nećemo da radimo ono što nam kažu! I usput, začinjeno sočnom psovkom – i nije to psovka radi kolorita, već krik, vapaj, urlik jedne generacije kroz vreme i prostor, koji i danas dobro odjekuje u hodnicima vremena.
Prvi mačići se u vodu bacaju – kaže stara narodna. Ova pesma nije to mače, jer je mnogima i jedina pesma koju znaju od ovog izvođača, a ujedno je i njihov karijerni prvenac. Losanđeleski rep rok bend Rage Against the Machine umnogome za svoju planetarnu popularnost može zahvaliti pesmi Killing in the Name, o kojoj pišemo ovog meseca, jer je definitivno proslavila ovu grupu van granica žanra i generacija. Pesmu su stvarali svi članovi benda, i to basista Tim Komerford, vokalista Zek de la Roča, bubnjar Bred Vilk i gitarista Tom Morelo. Numera je najpre objavljena kao prvi singl sa prvog studijskog albuma grupe, Rage Against the Machine iz 1992. godine. Singl i album su objavljeni, u četiri dana razlike, u mesecu novembru navedene godine.
Iako je Morelu ideja za gitarski rif došla u toku časa gitare, koji je držao jednom svom polazniku, nije krio da je svaki član benda, na svoj način, doprineo pesmi. Zanimljivo je da ju je bend prvobitno, usled činjenice da tekst nije bio napisan, izvodio kao instrumental. Zasluge za stihove primarno idu De la Roči, mada, svaki član benda je imao svoje sugestije i učestvovao je u oblikovanju ovog teksta primarno buntovne, protestne prirode, sa jasnom porukom – borba protiv svih boljki savremenog američkog društva, opterećenog razlikama i sukobima na raznim nivoima. Štaviše, sam Morelo je izjavio da pesma prenosi poruku da rob nije slobodan kada bude oslobođen svojih lanaca, već da, dok je u lancima, odbija naređenje svog naopakog i zlog gospodara – dakle, ne samo fizička sloboda, već sloboda duhom, sloboda u misli. Ali, pored svega, postoji događaj koji je inicijalna kreativna kapisla – nazovimo ga big bengom –iz koje je proizašla ova numera.
Od 29. aprila do 3. maja 1992. godine, grad iz kojeg potiče grupa Rage Against the Machine, kalifornijski megalopolis Los Anđeles, potresali su neredi između dominantno Afroamerikanaca i oružanih vojnih i policijskih snaga Sjedinjenih Američkih Država i savezne države Kalifornije – a zanimljivo je da su na strani vlasti bili i pripadnici korejske manjine, usled sve izraženijeg međurasnog i međuetničkog sukoba između njih i Afroamerikanaca, koje je eskaliralo ubistvom jedne mlade Afroamerikanke od strane vlasnika bakalnice korejskog porekla – više o tome, stanica internet. U ovim neredima život je izgubilo 63 građana, preko 2000 njih je bilo povređeno ili ranjeno. Neposredan povod za nerede bile su oslobađajuće presude, nakon sprovedenog krivičnog postupka, za četvoro policajaca koji su učestvovali u brutalnom napadu i prebijanju mladog Afroamerikanca, Rodnija Kinga, nakon policijske automobilske potere, 1991. godine. Ubrzo nakon izricanja presuda, krenuli su neredi na ulicama velegrada, koji su, pored navedenih ljudskih žrtava, prouzrokovali napade na korejsku etničku grupu i materijalnu štetu od preko milijardu dolara – u današnjoj vrednosti nešto više od 2 300 000 000 dolara.
Pravda jeste delimično zadovoljena u posebnom postupku za utvrđivanje povrede prava građanina Rodnija Kinga – međutim, za ove prestupe, zatvorske kazne su daleko blaže negoli u krivičnom postupku za konkretna krivična dela napada i prekomerne upotrebe sile, pa su se vinovnici ubrzo našli na slobodi. Nešto manje od 30 godina kasnije, sličan slučaj policijske brutalnosti, koji je rezultovao smrću Džordža Klintona u Mineapolisu 2020. godine, aktuelizovao je značaj tema, poruka i protesta koji ova pesma iskazuje – da se pravnički izrazim, dobila je nov materijalni izvor.
Zbog eksplicitnog teksta, odmah pri objavi, pesma je postala predmet cenzure. Naravno, nije se radilo samo o profanosti, već i o jačini poruke koju je sa sobom nosila – palila je mase na rok koncertima. Benzinu je dovoljna varnica, ne samo da se zapali – može biti i da eksplodira, zavisi od zapremine/količine. Istorija ove pesme je zapravo istorija njenih javnih izvođenja. Godine 1999. na festivalu Vudstok, prilikom izvođenja pesme, na bini je zapaljena zastava Sjedinjenih Američkih Država. Na besplatnom koncertu koji je Rage Against the Machine održao, kao protest protiv konvencije Demokratske stranke u Los Anđelesu, nastup je završen… pogađate, ovom pesmom. Pošto je publika bila poprilično naelektrisana porukom „I won’t do what you tell me”iz teksta pesme o kojoj govorimo, dobili su pogonsko gorivo da ne poslušaju pristigle snage reda i mira i raziđu se bez incidenata. Otišli su ljudi kućama, ali nakon što je radilo gumeno meso i suzavac – Rage o vuku, vuk na vrata.
Takođe, ostao je zabeležen javni nastup u emisiji britanskog BBC-ija pod nazivom BBC Radio 5 Live, kada je bend umoljen da ne peva psovke u etru prilikom izvođenja pesme. Naravno, prvo je usledila moša od strane De la Roče, kada je u prvim stihovima propustio nekulturne delove stiha, ali, u klimaksu pesme, sočno mrsi etar na užas svojih britanskih domaćina. Ovom nastupu je prethodila jedna veoma originalna kampanja – o tome više, nešto kasnije u tekstu.
Sigurno je da je ovakvih scena bilo još, ali, složićemo se da ovakva pesma postaje podesna za jedno – politički aktivizam, tj. korišćenje u političke svrhe. Bend nije nikada bio saglasan i načisto sa time – pesma jeste moćna, ali nije baš podesna da se svako koristi njome. To nalažu objektivne okolnosti – ali i subjektivne, tj. kada autori to jednostavno ne žele. Godine 2012, britanska Stranka za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva je koristila pesmu u predizbornoj kampanji – Morelo je zatražio da prestanu sa time. Godine 2022, pesma se koristi na skupovima podrške Donaldu Trampu – Morelo tvituje da ti ljudi baš ne razumeju značenje pesme. Mračna strana istorije ove pesme – naravno, ne voljom njenih autora – ispisana je u zloglasnom zatvoru u američkoj vojnoj bazi Gvantanamo na Kubi, gde su kaptori mučili zatvorenike puštanjem, između ostalih, i ove numere. Puštana je nezdravom jačinom, kako bi zatočenici psihički posustali. Naravno, reakcija, primetićete, najaktivnijeg člana grupe, gitariste Toma Morela, nije izostala – izrazio je očaj i nemoć što je doživeo da njegova pesma protiv sile bude korišćena kao sredstvo sile.
Radi se o božićnom hitu. Naravno, ko čita ovaj tekst, pomisliće da se nalazi u decembarskoj Riznici, ali to nije slučaj i ubrzo će mu/joj biti jasno zašto nije. Naime, Killing in the Name, leta Gospodnjeg 2009. godine, biva namerena da postanje božićni hit. Pet godina zaredom, u Ujedinjenom Kraljevstvu, izvođač najpopularnije božićne pesme bio je pobednik muzičkog TV šou programa The X Factor. Engleskom disk-džokeju Džonu Morteru se to nimalo nije dopadalo, pa je odlučio da osujeti tradiciju, osnovavši grupu na Fejsbuku na kojoj je povedena kampanja da se, kupovinom pesme Killing in the Name, osujeti pobednik navedenog šou-programa da sa svojom pesmom zauzme vrh božićnih top-lista. Kampanja je nazvana simbolično – Rage Against X Factor. Jadni pobednik The X Factor-a, Džo Mekelderi, možda je imao talenta i hit, ali… broj jedan nije mogao da dosegne za Božić. Da se nije radilo o, eto, nekom hiru javnosti, potvrdio je angažman etabliranih svetskih muzičkih zvezda. Pokret za promociju kupovine pesme Killing in the Name podržali su, pored članova benda Rage Against the Machine, i Dejv Grol, Muse, Kasabian, The Prodigy, pa čak i veliki Pol Makartni! Uvek cinični i neprijatni član žirija The X Factor-a, Sajmon Kauel, sa druge strane, ovu kampanju je nazvao glupom i – pazite ovo – ciničnom, ne shvatajući da ju je takvim komentarima činio sve popularnijom, imajući u vidu njegovu (ne)popularnost među publikom. Na kraju, cilj je postignut – Killing in the Name je bila na broju jedan za Božić u Ujedinjenom Kraljevstu! Pesma je prodata u preko pola miliona primeraka i bila je prvi božićni broj jedan koji je prodavan isključivo preko digitalnih platformi. Prodajom su prikupljena i značajna novčana sredstva koja su data u humanitarne svrhe, a bend je, u znak zahvalnosti svojim britanskim fanovima, održao besplatan koncert juna 2010. godine u londonskom parku Finsberi, a urbani mit kaže da je Kauel Džonu Morteru ponudio posao u njegovoj izdavačkoj kući – toliko o glupoj i ciničnoj ideji. I kladionice su p(l)atile – ljudi su se kladili da će Killing in the Name biti božićni broj jedan, i bila je. Doduše, milion funti nije značajan iznos za britansko kladioničarsko tržište – ali, nije ni za bacanje.
Prelazimo na diskografiju. Inicijalno, u doba izlaska singla, pesma je diskografski najbolje prolazila u Australiji, na Novom Zelandu i u Nemačkoj. Međutim, nakon pomenute božićne kampanje u Ujedinjenom Kraljevstvu, u ovoj zemlji je brojač prodatih primeraka singla stao na trostrukom platinumskom tiražu i preko 1 800 000 prodatih kopija, čemu pridodajemo 250 000 nemačkih – zlatni tiraž – i 150 000 novozelandskih prodaja – petostruki platinumski tiraž. Isti šablon primetan je i u plasmanima na top-listama. Sedmo i osmo mesto u Australiji i na Novom Zelandu, a nakon 2009, pesma doseže broj jedan na britanskim top-listama. Što se tiče modernih platformi, zvaničan spot za pesmu na Jutjubu beleži preko 323 000 000 pregleda, dok je na Spotifaju daleko najslušanija pesma benda sa preko 1 129 000 000 preslušavanja! O živim nastupima smo dosta govorili, a razumljivo je zašto je ova pesma ta koja se čeka celi koncert. U kulturi video-igara ostala je zabeležena kao pesma koju igrač može svirati u igri Guitar Hero II, a može se čuti i na alternativnom Radio X u kultnoj igri Grand Theft Auto: San Andreas.
Čini mi se da će se u hodnicima vremena još dugo, dugo čuti odjek refrena ove pesme. Nisam ga pomenuo – ne zbog cenzure – već da biste slušali pesmu.
novembar, 2025.
