piše: Ivan Veljković
„Tu se, naravno, našao njegov dugogodišnji saradnik, hrvatski crtač Goran Parlov. Onda kada nije zauzet pevanjem za intergalaktičku publiku i tamanjenjem belovaseljenskih beštija, Parlov niže neke od najlepših tabli stripa koje je američka (i evropska) publika ikada videla.”
Mnogo je lepo kad se družite sa strip autorima. Ako se ne poznajete, već kroz nekih 13 minuta ostvarujete čvrste veze, samo na osnovu hobija, odnosno profesije. Ako se poštujete, uvek imate sigurnu mušteriju (ili postajete sigurna mušterija) kad god novi projekat izađe. Ako se volite (prijateljski, romantično, kako god), onda možete da očekujete lepe, debele grafičke novele kao poklone za praznike i ine značajne dane, kao i – u zavisnosti od poznanika/poznanice – besplatne crteže, stihove, priče, ilustracije, štogod. A ako se mnogo, mnogo, mnogo, mnogo poštujete? E, onda se o vama kreira strip, ili ste u isti uključeni.
Primera radi, Aleksa Gajić, naš ispraksovani crtač, napravio je za dva eminentna gospodina iz udruženja Deveta dimenzija, predsednika Zorana Pejića i ilustratora Dejana Šijuka, trodimenzionalni strip Zoka i Šile u njemu karakterističnom, atipičnom stilu. Branko Tarabić je u Projektu Venus jednog od likova vizuelno bazirao na scenaristi Vekovnika, Marku Stojanoviću. Bane Kerac je u gotovo svakom stripu negde provukao, na neki način, njegove kolege Tozu Obradovića, Branka Plavšića i brojne druge. Čak je i potpisnik ovih redova dobio tu čast u stripovima Geze Šeteta, konkretno u adaptaciji Gorskog vijenca.
Slično se desilo i sa strip albumom Parlight Starlov, izdanjem koje, premda komično i pomalo satirično po prirodi, svakako ima jako kvalitetnu priču sa markantnim likovima i jasnim tokom radnje.
Autora ovog stripa je više. Scenarista celog projekta je ispraksovani pregalac hrvatskog stripa Krešimir Biuk. Što se ilustratora tiče, tu su uglavnom trenutno aktuelna imena hrvatskog stripa, proslavljena i u zemlji i u inostranstvu. Redom, to su Sebastijan Čamagajevac, Fran Strukan, Ive Svorcina, Stipe Kalajžić, Josip Sršen i Dalibor Talajić. Uz ovako probranu ekipu, nije ni čudo što se album tog kvaliteta iznedrio, i autor ovog teksta lično smatra ovo štivo jednim od najkvalitetnijih izdanja koje je udruženje CRŠ objavilo.
Priča albuma Parlight Starlov je jednostavna. Zemljanin istog imena krstari kao muzičar svemirom 2525. godine, a njegova popularnost je, kao kod svake rok zvezde, neprikosnovena. Toliko je omiljen belovaseljenskim fanovima da se planete grabe za njegov performans. Međutim, on pored toga ima i tajni posao; naime, sem pevanja, ispraksovao se i kao plaćeni ubica, te za vreme avantura okida povremenog političara, mafijaša, administrativnog čelnika, biznismena i druge. Izuzetan je u svom poslu, ali ako ga ne platite kako treba, očekujte da će iste te veštine primeniti i na vama.
Ime vam, cenim, deluje poznato. Naravno, Parlight Starlov je, likom i delimično stavom i ličnošću, zapravo Goran Parlov, proslavljeni autor i prijatelj dotične grupice crtača. Nomenklatura glavnog lika ovog urnebesnog albuma je amalgamacija; jedan deo imena je, očigledno, Parlovljevo prezime. Drugi deo je, interesantno je navesti, ime mini-serijala Starlight koji je pisao Mark Milar, inače proslavljeni i pomalo kontroverzni scenarista čiji radovi nikada ne ostavljaju čitaoce ravnodušnim. Parlov je sarađivao sa Milarom na Starlight-u, pokazujući isti nivo veštine koji ga je ovih par decenija proslavio pred publikom sa one strane Atlantika.
Ali nismo ovde da pričamo o Starlight-u, već o Parlight-u. Ponavljam, priča izvanredno lepo teče, prvenstveno zato što je Biuk majstor svog zanata. Karakteristično je da gotovo svaka mini-priča koja sačinjava ovaj album zapravo prati šablon – u početku čitalac prati jedan niz radnje, ali u poslednjih par tabli se desi zaplet koji je izvanredno i vešto postavljen od samog početka, ali koji niko ne očekuje na prvo čitanje. Primera radi, u jednoj storiji Parlight se nalazi u sudnici, gde su apsolutno svi, od porote do sudije, na njegovoj strani. Počinje klasičnim „zašto je glavni lik u sudnici?” tropom, a završava se tako što sudija slučajno gine, premda je bio meta atentata za koji je Parlight unajmljen. Naravno, namerno ne odajem pojedinosti procesa, jer želim da strip nabavite i pročitate.
Dakle, ustanovili smo da je Biuk kvalitetan scenarista, ali on je tek jedna polovina stvaralačkog procesa Parlight Starlova. Nikako ne smemo zaboraviti crtače. Čamagajevac (kao crtač) i Goran Sudžuka (kao tušer) pokrivaju prvu priču Predsjednik, obožavatelj. Realistični, pomalo mračni crtež Čamagajevca savršeno uvodi čitaoca u svet Starlova, i crno-na-belo (bukvalno) obrazlaže šta možemo očekivati u ovom albumu – humor, seks, smrt, korupciju i mnogo, mnogo iznenađenja. Sery je epizoda koju Strukanov stilizovan i prefinjen, ali opet realističan crtež dovodi do punog izražaja; Strukan je izuzetno vešt u prikazu raznolikih svemirskih stvorenja, podjednako kvalitetno koliko i svemirskih brodova, lokalne arhitekture i vozila. Drugim rečima, vidi se da je kao autor neverovatno zrelo prišao materiji koja je, u biti, nezrela (s namerom, might I add).
Stil Svorcine, u punom planu izložen u priči Yves Sortino, nalazi se negde između Strukana i Čamagajevca, ali, interesantno je navesti, sa primesama stila samog Parlova. Ovo je pogotovo evidentno u licima karaktera koji se provlače kroz priču, gde se stilizacije autora ovog segmenta i autora ovekovečenog u liku pevača-ubice preklapaju, možda ne 1-na-1, ali recimo u 70%. Kalajžić, s druge strane, prilazi crtežu s mnogo više uprošćenosti i stilizacije, što se vidi u ranije pomenutoj priči o suđenju, kreativno nazvane Sude mi. Ovde je Parlight malo vispreniji i, u nedostatku boljeg izraza, razdraganiji u odnosu na priče koje joj prethode.
Čamagajevac se vraća u priči Okrugli brojevi, koja služi kao prednastavak/origin story za lika, ali najveći deo crtačkog rada preuzima Josip Sršen. U njemu karakterističnom maniru, dobijamo priču koja je možda vizuelno, opet u nedostatku boljeg izraza, najkarikaturalnija, sa crtežom koji je bliskiji animaciji po pitanju stilizacije, kinetike, dizajna karaktera i slično.
I naravno da će Talajić (za prijatelje Talaja) da zatvori krug u priči Farfight sa stilom koji je najrealističniji, najameričkiji i najkomercijalizovaniji – u prevodu, upravo onakav kakav bi poslodavci Parlova zahtevali od crtača na ozbiljnim projektima, a kakav bi i Parlov i Talajić s lakoćom izneli. Ali nemojte da vas ozbiljnost veštine Talajića zavara – priča je svakako zabavna i uklapa se u celinu savršeno.
Skice na kraju albuma, dostavljene kao bonus čitaocima, pokazuju koliko su se kreatori ovog albuma zabavljali dok su ga stvarali. Činjenica da ovaj univerzum ima i nastavak, odnosno spin-off, u vidu albuma Kozmički otpad, takođe ide u prilog malopređašnjoj konstataciji. E sad, šta je sam Parlov mislio o ovom albumu? Pa, s obzirom na to da je on lično radio naslovnu stranu za isti, puštam vas da prosudite sami.
januar, 2024.
