Pro primo Kako sam i sama glumica Narodnog pozorišta Užice, dovodi se u pitanje kredibilitet mog stava. Mišljenja sam da je zaista moguće biti objektivan, čak i prema sebi i predstavi u kojoj zapravo igram. No ipak, moja zapažanja će biti pisana isključivo iz gledališta. Međutim, kako svakako dolazi do sukoba interesa, ostaviću vama da prosudite moju objektivnost u analizama i preporukama koje pišem.
Kada kažemo Makijaveli, prvo što pomislimo je politika, tj. odsustvo morala i etike, tako da se njegova pitka komedija Mandragola ne čini dovoljno snažnim tekstom da bilo šta promeni. Ipak, ova predstava užičkog Narodnog pozorišta odzvanja makijavelizmom, a očigledno i britkim glasom reditelja Marka Torlakovića upravo jasnim konceptom da su sva sredstva dopuštena u realizaciji datog cilja, a da sam cilj opravdava sredstva – ma koliko bio besmislen. Makijaveli, proučavajući prošlost i upoznajući se sa sopstvenim okruženjem, dolazi do bitnog zaključka koji ga definise – ljudi su pokvareni! Reditelj Torlaković koristi svaki potencijal samog teksta da to i potvrdi.
Dok ulazi publika, glumci se zagrevaju na sceni. Reditelj je osmislio koncept „predstave u predstavi”, time što nam se na samom početku glumci predstavljaju kao glumačka trupa iz Firence. Ovakav pristup je i reditelju i glumcima omogućio intimniji odnos sa publikom, kako u fizičkom tako i ličnom smislu – skrećući publici pažnju da glumci nemaju novca za kostim, pokušavanja pozajmljivanja od publike istog… Zatim potrage u samoj publici za „pametnim muškarcem” i „poštenom ženom” – što je duhovito samim tim što je postavljeno kao nemoguće, a makijavelizam upravo to i zagovara. Do jednog trenutka kada glumci uspevaju da budu toliko sugestivni da navedu čitavu salu da zajedno pevaju i pljeskaju u ritmu pesme. Ovakva interakcija svakako predstavu čini bližom publici i uvodi ih kao učesnike u samu predstavu, a time i neizbežno u ,,magiju scene” za koju su često uskraćeni, sedeći mirno u mraku pozorišne sale samo kao posmatrači.
Dok traje pomenuto zagrevanje glumaca, pažnju nam privlači i scenografija u kojoj vidimo fontanu, napravljenu od tri spojena pisoara i jednog čiviluka, fontanu koja služi i za uriniranje i za umivanje i za onanisanje itd. Kako se u samom tekstu mnogo satire obrušava na crkvu, a ceo crkveni stalež izvrgava ruglu i podsmehu, fontana takođe služi i za čuvanje svete vodice. Scenografski još vidimo dve zgrade koje svojim sivilom podsećaju i na doba renesanse, ali i na doba komunizma, iza koga još uvek stoje velike sive zgrade, sada već išarane često besmislenim grafitima, što takođe vidimo u scenografiji koju potpisuje Marijana Zorzić Petrović. Zapažamo grafite: vinjak, obaveznu gomilu kopulativnih organa, a i jedno uvek prisutno Luka, volim te. Nered, odsustvo vrednosti i možda anarhija, čiji je znak prisutan i scenografski, ali i kostimografski. Kostim sa svojim crveno-crnim kariranim dezenima, martinkama i pankerskim krojevima potpisuje Snežana Kovačević.
Važni da se pomenu su svakako i songovi koji su odsvirani na jednoj gitari, kofama i palicama. Songovi su upečatljiv deo predstave, što se postiže jedinstvom učesnika, a u ovom slučaju reditelja i glumaca koji su zajedničkim radom napisali tekst, osmislili melodiju, odsvirali i otpevali zaista kvalitetne numere. Mora se napomenuti i ljubavna scena glumca Dušana Radojičića sa njegovom metlom. Reditelj, profesor scenskog pokreta Ivica Klemenc i pomenuti glumac u ulozi Sira, napravili su sa jednom metlom i Pavarotijem u pozadini, osvetljeni samo jednim slapom zagušljive svetlosti, pantomimičarsku scenu koja asocira na romantiku iz filma Kazablanka, sa sve odlaskom kome se učitava ,,mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva”.
Iako je reditelj, Marko Torlaković, pročitao Makijavelija u postmodernom duhu, predstava Mandragola svakako propituje, kritikuje, izvrće ruglu i podsmehu malu, zaostalu i trulu sredinu koja je zasnovana na krajnje nemoralnim odnosima i u kojoj beskrupulozno trijumfuje ljudska glupost. Postmoderni teatar često obiluje nudizmom radi efekta, psovkama radi psovki, pornografijom umesto erotike, ali u predstavi Mandragola i reditelj i glumci izuzetno delikatno, šarmantno i duhovito upotrebljavaju ova sredstva i to isključivo zarad istine, a ne efekta ili slično. Drugačija je i dramatizacija mladog reditelja koji između četvrtog i petog čina učitava svoje viđenje kraja. On zapravo ne menjajući originalni tekst, mladu Lukreciju, koja je na kraju originala trudna sa mladim Kalimakom, postavlja u seksualni čin sa samim fratrom. A zatim i ostale učesnike usisava u belu zavesu, te svi bivaju seksualno iskorišćeni od strane fratra. Ovakav kraj je sasvim moguć, što iz čitanja originalne drame, što kao konačna potvrda krajnjeg nemorala i odsustva etike kao kod Makijavelija.
Dakle, prikazano je da od doba renesanse (u ovom slučaju), pa do danas, živimo u društvu sa potpunim odsustvom morala. Istina je u ovoj predstavi prikazana kroz uriniranje po sceni i po drugima, onanisanje, nasilje, mahanje intimnim organima, psovke i žargon kao prirodan jezik izražavanja. U jednom trenutku smo čak imali i deus ex machina u vidu Boga koji se javlja fratru u trenutku obavljanja velike nužde. Jedina razlika u stvarnom životu je što to nije, kako rekoh, delikatno kako je reditelj prikazao, već je postalo svakodnevno i eksplicitno, pa se, kao i sam reditelj, pitam gde je kraj gluposti i nemoralu i do kad ćemo se praviti slepi za društvene probleme.
Pozorišni dodatak
Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Ovog puta imamo priliku da uživamo u proučavanju različitih pristupa istom tekstu. Pošto odgledate Mandragolu u Narodnom pozorištu Užice iz 2017, „bacite pogled” i na isti komad Šabačkog pozorišta iz 1997. u režiji Nikite Milivojevića.
piše: Ivana Pavićević
