piše: Marko Vesić
Iako januari uglavnom traju čitavu večnost, lično mi se čini da to nije bio slučaj i sa ovim. Ipak, činjenično je da ono što sledi u februaru i martu ne prati ovu logiku brzog ili sporog proticanja vremena, već se tiče uvek očekivanih događaja: Beovizije i Evrovizije. Kako smo u nekima od ranijih brojeva KUŠ!-a već pisali o istoriji i društvenoj dimenziji ovih događaja, verujem da je sada pravo vreme da sebi postavimo sledeće pitanje: šta to evrovizijsku pesmu čini baš takvom, evrovizijskom? Iako bismo, na prvi pogled, sasvim tačno odgovorili da takav entitet, zapravo, ne postoji, možemo skicirati nekakve koordinate koje nam govore o tome šta ljudi vole ili šta ih zabavlja.
Na samom početku, podsetimo se pobedničkih pesama iz proteklih godina kako bismo pokušali da uspostavimo opšti pogled na ono evrovizijsko u evrovizijskoj pesmi. Pre svega, dominantan estetski okvir svakako je pop muzika. Može biti reči o eksperimentalnom prizvuku ili nekom obliku ovog žanra koji naginje ka rok ili elektro zvuku, no pop muzika zadržava primat nad drugim stilskim usmerenjima. Ipak, evidentan izuzetak je pobeda grupe Maneskin, čija je pesma Zitti e Buoni hard rok numera. Treba imati na umu da je ovo bio poseban iskorak u estetskom smislu budući da postoji izrazita linija eurosong-pop-stila, te da je taj iskorak, posmatrano iz ugla sociologije kulture, sasvim opravdan. S vremena na vreme, svakom produkcijskom polju je potrebno osveženje, odnosno pojava nečeg radikalno drugačijeg što će uzdrmati već postojeću paradigmu, ali što će u narednom periodu neminovno postati mejnstrim i publici više neće biti zanimljivo. Stoga, naša numera ove godine zaista ne bi morala da bude u rok fazonu! No, kako je ideja Evrovizije oličena u različitosti u najširem smislu, šta još može činiti tu pesmu? Ukoliko se osvrnemo na 2014. godinu, možemo zaključiti i da je identitetsko pozicioniranje, odnosno igranje na kartu politike indentiteta danas posebno važna stvar. Končita je svojom baladom pod nazivom Rise life a Phoenix Evropu podigla na noge, ali je istu dobrim delom kupila i svojom kontroverznom ličnošću (i pojavom!). Naravno, kontroverza može biti ostvarena i na način koji je iskoristila Neta 2018. godine u izvođenju svoje pesme Toy, kada je vrlo evidentno koristila simbole japanske pop kulture – kimono, igračke na sceni, upadljive kolorite i kontraste, kao i, kako sama kaže, Pokemon estetiku! Ipak, pitamo se šta je to što je Salvadoru Sobralu te davne 2017. godine donelo pobedu na Evroviziji? Ubedljiv nastup zasigurno ne, ali ne zaboravimo da publika Evovizije, a to je posebna socijalna kategorija, voli da čuje začudnost inostranih jezika! Kratki i zabavni slogovi u skladu sa intrigantnim prizvukom mogu visoko kotirati numeru, dok nije na odmet pomenuti i narastajući nacionalizam koji se neretko krije iza ovakvih tendencija. Da zaključimo – treba koketirati sa različitim (najčešće aktivistički orijentisanim!) temama i pričama koje moraju da podržavaju pesme i začudnim estetikama i zanimljivim jezičkim i drugim simboličkim igrama. Hm, ne deluje tako strašno, mada je sigurno da nešto previđamo i verujem da ste na odličnom tragu. Reč je, naravno, o politici. Prošlogodišnje iskustvo nas uči da je politika ne samo integralni deo stvarnosti, već njegov posrednik i konstituent, te da se ona reflektuje i kroz estetiku, bivajući kako sredstvo, tako i poligon borbe – ove divne reči pripadaju francuskom filozofu Žaku Ransijeru.
Ukoliko izuzmemo enormnu ulogu menadžmenta u kulturi, volju glasača i njihov broj, te svaku drugu varijablu koja u znatnoj meri može determinisati rangiranje kandidata, šta nam preostaje da shvatimo? Naravno, da je muzika najmanje muzika onda kada je – muzika. Zvuk nije imun na ideološke i druge upise značenja iako ima intrinzično muzičku nit unutar sebe (baš nikakva metafizika, no perceptivne kategorije i neuralni mehanizmi). Možda vam redovi iza nas mogu delovati kao common sense (zdrav razum), ali previđate jednu bitnu činjenicu: društvene varijabile su dinamičke i kontekstualne, te nikako nesvodive na konstantne vrednosti. U tome smislu, narušiti paradigmu pop muzike ima smisla samo ako se to nije dogodilo već neko vreme i na taj zamišljeni način. Biti hiperpolitičan i pružiti poruku u duhu opšteg mesta uvek se čini poželjnim, ali ono što se govori mora biti u tonu trenutno dominantnog diskursa. Provocirati i stalno izmeštati granice svojom kontroverznom estetikom i nacionalnim obeležjima takođe nije na odmet dokle god pokazuje kulturalni diverzitet i u fokusu nema verski, nacionalni ili bilo koji drugi fundamentalizam. Naposletku, šta ćemo sa rodnim politikama? Pa, najbolje bi bilo da na Evroviziju pošaljemo non binary-muškarca žute puti koji je preživeo Holokaust, a pritom je pripadnik romske manjine. Lično me interesuje kako levo-aktivisti vide kolektivne identitete onda kada se pojavljuju samo kroz jednu jedinu osobu, no poruka, i bez odgovora na to pitanje, ostaje sasvim jasna – diverzitet, D i V e R z I t E t i diverzitet.
Šalu na stranu, zaista je bitno da pesma u aktuelnom trenutku bude aktuelna, a indeterminizam sveta nas u velikoj meri sprečava da uistinu konstruišemo odgovarajuću pesmu, te da više ili manje izvesno predvidimo pobedničku. Ovogodišnja ponuda Srbije nije, po mome skromnome sudu, za posebnu pohvalu, no ima nekoliko kandidata koji ispunjavaju navedenu ček-listu i koji bi se mogli naći u naša top tri predloga: LukBlek sa pesmom Samo mi se spava, Džipsii i numera Greh i Rumba, koju izvodi Zejna. Dok prva donosi zanimljiv estetski milje, snažnu poruku i, nadajmo se, dobru izvedbu, druga je sjajan primer upliva alternativnog (zapamtite, reč je o relacionoj kategoriji!) zvuka i estetike, te identitetsku poziciju koja do sada nije posebno isticana na Evroviziji. Poslednja pesma, prateći logiku prethodne, nosi sa sobom vrlo intrigantan zvuk koji kombinuje egzotiku istoka i nacionalni prizvuk, ali joj nedostaje poseban društveno prihvatljiv narativ, kako se sama numera ne bi doživela u duhu muzike radi muzike (u čemu, naravno, nema ničeg lošeg, ali to onda nije evrovizijski!). Čini se da je i puno onih koji Izbor za pesmu Evrovizije shvataju, sasvim legitimno, kao prostor za sopstvenu promociju, ali, nažalost, ima i mnogo izvođača koji svojim estetikama, pesmama i narativima u potpunosti maše logiku evrovizijke pesme (što za mene ostaje velika enigma i posle toliko godina). Situacija je, sudeći po svemu, vrlo neizvesna, ali bih, za sam kraj, želeo da kažem sledeće: normalizujmo Evroviziju kao zabavu jer dnevno-političkih borbi za prazne floskule („bolji svet” mi je omiljena!) imamo napretek!
Prethodni redovi bili su usmereni ka razumevanju muzičkog aspekta muzike, ali je ubrzo postalo jasno da su egzomuzički elementi ne samo oni koji obezbeđuju semantičku dimenziju dela – kao i njegovu vidljivost – već su i oni koji ga umnogome konstituišu. Ovakva perspektiva još jednom ukazuje na suštinsku važnost estetskog i kulturalnog sudara koji kultura ostvaruje na biologiju, dok se druga uvek vidi kao dinamička dimenzija ljudske egzistencije u koevoluciji sa prvom. U tom smislu, ne smemo zaboraviti intrinzično ljudske opažajne kategorije i neuralne mehanizme, ali i ulogu menadžmenta, politike te tehnološke i ekonomske dimenzije stvarnosti. Spram svega, možemo se pitati sledeće: kako je moguće da postoji konačan (uzeti uz rezervu i budnu svest) broj varijabli uticaja na muziku i striktno muzičkih pravila u njoj, dok je diverzitet te muzike nesaglediv? Ostaviću vam temu za razmišljanje – šta ako je muzika zvučni ekvivalent šahovske partije?
Ohrabrujem vas da sa mnom podelite svoje utiske o ovoj i drugim temama koje u fokusu imaju muziku, percepciju i naše saznanje o njoj! E-mejl adresa: vesic.marko9@gmail.com
mart, 2023.
