U danima kad na Nikšić Crnogorci udariše…

piše: Pavle R. Srdić

U mojoj kući se, na meni nepoznat način, ranih devedesetih obrela kaseta crnogorskog multižanrovskog muzičara i multimedijalne ličnosti uopšte, Antonija Pušića, u narodu poznatog kao Rambo Amadeus. Iako sam bio baš mali da bih razumeo svu simboliku i tekstove njegovog albuma Psihološko-propagandni komplet M-91 iz 1991. godine, te pesme su mi bile veoma simpatične, a sa druge strane – nismo imali mnogo audio-kaseta. To je, što je – bio sam upućen na Ramba, Vampire, Ruž i neke kasete sa pesmama sa radija. Ovu kasetu sam toliko slušao, da je verovatno i onaj koji me je čuvao, u bilo kom trenutku, znao sve pesme napamet. Sa ove tačke gledišta, sjajan alternativni, multižanrovski album, sa elementima roka, fanka, elektronske muzike, repa. Naslov simboličan – poput nekog vojnog kompleta opreme iz JNA. Rat je već bio tu, a u tekstovima se provlačio taj motiv nadirućeg haosa u umirućoj avnojevskoj Jugoslaviji.

Pored pesme Halid Invalid Hari, koja mi je omiljena sa ovog albuma, jedina pesma koju sam naizust znao, a znam je i dan-danas, jeste Smrt popa Mila Jovovića – rep adaptacija istoimene guslarske narodne pesme čiji je autor Božidar Božo Đuranović, pisac epskih narodnih pesama iz Crne Gore. Gospodin Đuranović je, u krugu pisaca epske poezije i izvođača iste na guslama, vrlo uvažen i cenjen. Autor šest zbirki narodne epske poezije, često poređen sa čuvenim epskim pesnikom Radovanom Bećirovićem Trebješkim, iako sam odbija takvo poređenje usled velikog pijeteta prema njemu. S obzirom na to da mu je majka bila iz pop-Milovih Jovovića, nije mu bilo teško da nađe inspiraciju za ovu pesmu u junaku iz mnogih bojeva, a pesma nazvana Pogibija Mila Jovovića je njegovo prvo epsko delo. Kao što rekoh, ovu pesmu u izvođenju Ramba Amadeusa ste čuli dosta puta, a mnogi ga sa njom i poistovećuju, jer je ovom tematikom uspeo da dopre i do slušalaca koji se ne mogu nazvati njegovom publikom. No, ko je bio pop Milo Jovović?

Rođen 1824. godine u cetinjskom selu Markovini, u katunskoj nahiji, od oca Petra i majke Ćetne, Milo Jovović se, sa petnaest godina, uputio manastiru na Cetinju, gde je izučio za sveštenika. Sam Njegoš ga je, potom, postavio za paroha rodnog i nekoliko okolnih sela. Međutim, u buntovnoj i slobodoljubivoj Crnoj Gori, pored svega čime bi se čovek bavio, morao je imati i još jedno zanimanje. Od prvog majčinog podoja, pa do smrti, Crnogorac je učen i bio spreman na boj. Takva sudbina nije zaobišla ni Mila Petrovog, koji je u istoriji ostao poznat i kao veliki junak iz mnogih okršaja. Milo je bio aktivni učesnik Bosansko-hercegovačkog ustanka iz 1875. godine, čuvene Nevesinjske puške, kao i potonjeg crnogorsko-turskog rata (poznatiji u Crnoj Gori kao Velji rat – Veliki rat), u kojem će, kako je poznato i iz same pesme, poginuti prilikom opsade, u to vreme, turske kasabe Nikšića.

Sada dolazimo na glavna pitanja: kako i zašto je poginuo pop Milo Jovović? Oko samog događaja – pogibije – ne postoje veće nesuglasice. Naime, Nikšić je bio pod crnogorskom opsadom celog leta 1877. godine i oko njega su crnogorski vojnici utvrdili pozicije iz kojih je razmenjivana vatra sa turskim šančevima i stražarima na kulama oko grada. Pop Milo je u jednom trenutku dojahao pred tursko utvrđenje podno jednog brda i pozvao kapetana Mujagu Mušovića, zapovednika nikšićkog šehera, da podele megdan. Da li od straha ili od nezainteresovanosti, a pre će biti ovo prvo, Mušović se nije odazvao pozivu na dvoboj. Đuranovićeva pesma kaže da su Milo i Mušović vodili dijalog ispred kule, te da je Mušović dao nalog da se puca na Jovovića, kada je on i usmrćen. Sa druge strane, ostao sam dužan napomene da Đuranovićeva pesma nije najraniji literarni izvor o Jovovićevoj pogibiji. U svome delu, epu Osvojenje Nikšića, vojvoda Simo Popović, dugogodišnji sekretar knjaza Nikole Petrovića, kasnije crnogorskog kralja Nikole I, u desetom delu ovog epa, pod nazivom Smrt popa Mila opevao je svoje viđenje Jovovićeve pogibije. Ovaj segment ima svoj kredibilitet, s obzirom na to da se Popović nalazio u to vreme pod Nikšićem, zajedno sa knjazom i njegovim saradnicima i vojvodama. Pesma vojvode Sima ne govori ništa o dijalogu Jovovića i Mušovića, već da junak nije stigao da završi svoje obraćanje turskim vojnicima. Prekinula ga je paljba sa obližnjeg utvrđenja i usmrtila na licu mesta, tako da je bio mrtav pre nego što je pao sa konja. Drugi izvori govore pak da je Mušović taj koji je na prevaru prihvatio megdan da bi naveo Mila da dođe na mesto na kojem bi najlakše bila sprovedena njegova egzekucija. Dalje nedoslednosti ogledaju se u činjenici ko je odneo glavu Jovovića knjazu Nikoli. Nakon ubistva Jovovića, jedan turski vojnik (po Popoviću) ili nekoliko turskih vojnika (po Đuranoviću), prišao je ili je prišlo Jovovićevom telu nakon čega mu je odsečena glava. Popovićeva pesma govori da su Turci od straha od crnogorskog gneva odmah, preko jedne stare Turkinje, poslali glavu knjazu Nikoli. Đuranovićeva verzija pak govori o smelosti Gospave Macanović iz Nikšića, sluškinje pri domu Mušovića, koja je, pod okriljem noćne tmine, uspela da se popne na vrh hana Mušovića i skine Milovu glavu, koju su Turci tu postavili za porugu, ali i kao poruku Crnogorcima šta će im se desiti ako odlučno udare na Nikšić. Glavu je umotala i odnela crnogorskom glavnom štabu. Knjaz Nikola je bio potresen smrću Jovovića i naredio je da se Milo, čije su truplo Crnogorci prethodno doneli, sahrani sa najvećim vojnim počastima. No, knjaževske su suze bile pomalo licemerne. O tome više u odgovoru na pitanje: zašto je poginuo pop Milo Jovović?

Razlog pogibije popa Mila Jovovića je prikazan u pesmama na različite načine. Vojvoda Simo Popović u svome spevu ne pominje povod za Jovovićev odvažni čin, pa čitajući njegove stihove, čitalac može doći do zaključka da se radilo o pop-Milovoj ludoj hrabrosti, zbog koje je pao. Sa druge strane, u Đuranovićevom epu „neko” je knjazu Nikoli oklevetao popa Mila Jovovića, te ga je knjaz pozvao u svoj šator, rekao mu čuveno „Nit’ si vino, nit’ si voda!” ili „Pope Milo, ni voda ni vino!”, u zavisnosti od izvora, nakon čega se Jovović jedva suzdržao da ne digne oružje na knjaza. Nakon toga, na besnome atu, Jovović odlazi direktno pred Nikšić, poziva Mušovića na dvoboj i gine, kako smo već naveli. Neko? Neko koga vojvoda Simo ne pominje uopšte, a Đuranović označava sa „neko”. Neki izvori, koje sam čitao na internetu – dakle, uzimam sa rezervom – govore da je za ovakvu smrt Jovovića indirektno kriv vojvoda Petar Vukotić, inače tast knjaza Nikole. Sada je već jasnije zašto je vojvoda Simo, namerno ili slučajno, propustio pomen njegovog imena u svom epu, dok Đuranović verovatno nije hteo dati njegovom liku na značaju, zbog njegovog postupka, ali to je samo moje nagađanje. Naime, crnogorska vojska će 1876. godine krenuti u pohod na Hercegovinu i zabeležiti izvesne uspehe koje je knjaz Nikola hteo da materijalizuje u pregovorima sa Derviš-pašom u Mostaru. Na te pregovore poslao je svoje poslanike, na čijem je čelu bio vojvoda Vukotić, a u poslanstvu je bio i pop Milo Jovović. Prilikom konaka kod jednog muslimana u Gackom, u istoj prostoriji našli su se poslanici sa još nekim Turcima koji su pevali svoje pesme, što je iritiralo Jovovića, koji je važio za dobrog guslara i narodnog pesnika, da se prihvati gusala i potera inat. Uprkos izričitom protivljenju vojvode Vukotića, Jovović se latio gusala i počeo da peva jednu provokativnu pesmu o ašikovanju izvesnog serdara Cmiljanića i bule Ajkune sa pomalo eksplicitnim scenama. Vojvoda je žustro reagovao i oteo gusle Jovoviću, što možda jeste bilo pametno u pogledu neposredne opasnosti od brojčano nadmoćnijih Turaka, ali je ujedno bila i velika uvreda za Jovovića i uopšte – oteti guslaru gusle, i to usred pesme. Neposredno pred Milovu pogibiju pod Nikšićem, došlo je do svađe vojvode Vukotića sa njim i vojvodom Pekom Pavlovićem, koji je zbog toga kasnije morao da ode u egzil u Bugarsku. Vukotić koristi svoj uticaj na knjaza, koji lično Jovoviću i Pavloviću oduzima komandu nad njihovim jedinicama, što predstavlja veliki lični udarac za Jovovića, koji se osetio kao nedorastao i izdajnik, te da bi dokazao svoju čast, junaštvo i sposobnost, učinio je što je učinio. Pomenuo sam licemerne suze knjaza Nikole. Po mom skromnom mišljenju, knjaz je svojom nepromišljenom reakcijom, oslanjajući se na sujetu svoga tasta i svoju moć, naterao jednog junaka iz stotine bitaka da uludo izgubi glavu, čime bi se mogao označiti direktnim krivcem, naravno, uz ogradu da na takav zaključak navode literarni i istorijski izvori. Jovović je izgubio život, ali sačuvao čast, a knjaz je dobio grižu savesti, a izgubio dokazanog, odanog i proverenog junaka. No, kao što veliki njegov predak reče : „Mrtvu glavu ne diže iz groba…”.

Da se vratimo u moderno doba. Božo Đuranović će 1977. godine pesmu ustupiti četvorici guslara – Stojanu Šipčiću, Luki Karadžiću, Đuru Krsmanoviću i Labudu Tomiću, koji će je snimiti zajedno sa još jednom Đuranovićevom epskom pesmom, Suđenje serdaru Šćepanu Radojeviću, na ploči koju će izdati zagrebački Jugoton. Ova ploča će biti reizdana kao kaseta 1979. godine. Prema sopstvenom priznanju, Đuranović je od ovih izdanja zaradio jedan vartburg, što se može nazvati lepom zaradom za ono vreme. Kao što sam naveo, 1991. godine pesmu će, u rep adaptaciji, što je bila poprilična novina za naše prostore, izvesti Rambo Amadeus, a na omotu kasete na kojoj se pesma nalazila dao je izjavu zahvalnosti Božu Đuranoviću „što je napisao tako lijepe stihove”. Đuranovića su poznanici po čuvenju vrlo brzo obavestili da je neki mladić ispevao njegove stihove na nesvakidašnji i, za mnoge Crnogorce, blasfemičan način. Autor je otišao u robnu kuću i kupio svoj primerak kasete gde je uočio posvetu, zbog čega mu je bilo osobito drago. Nagovaran je da podnese tužbu protiv Pušića zbog naruženja pesme i nedozvoljene upotrebe, s obzirom na to da Rambo nikada nije pribavio saglasnost autora za upotrebu teksta. No, Đuranović je trezveno odreagovao. Smatra da je Rambo na način prihvatljiv mladima popularisao njegovu epsku pesmu i da mu je drago što ju je snimio, jer sumnja da bi guslarska verzija ikada doprla do tolikog broja ljudi.

Forma u kojoj je Rambo Amadeus ispevao ovu pesmu je, po mom skromnom mišljenju, pun pogodak. Prvo, modernija je – dostupnija i prijemčivija mlađim ljudima, konzumentima popularne kulture. Drugo – verzija nije izgubila suštu odliku narodne poezije, a to je usmenost. Guslarsko pevanje poseduje svoju osobenost – kako umetničku, tako i identitetsku. Sa druge strane, jedan od stubova hip-hop kulture jeste repovanje takozvanih MC-ijeva, što je skraćenica za izraz master of ceremonies ili ceremonijal-majstora, koji su zaduženi da svojim oralnim sposobnostima i performansom zabave svoju publiku. Ako primenimo izvesnu analogiju, guslari su svojevremeno bili glavni, ponegde i jedini ceremonijal-majstori, sa ulogom mnogo značajnijom od proste reprodukcije epskih pesama uz gusle.

I slažem se. Ja nikada ne bih čuo za popa Mila Jovovića, niti bih tu pesmu napamet znao. Hvala Božu, hvala Rambu, zbog njih barem jednu epsku pesmu znam napamet!

februar, 2021.