piše: Ivana Pavićević
Jedan od možda najintrigantnijih filmova prošle godine svakako je Trougao tuge, koji je sam naziv preuzeo od kozmetičkog izraza za bore između obrva. Trougao tuge takođe predstavlja zemlju, u najširem mogućem smislu. To je divljina koja se zove privilegija, koju poseduju samo najbogatiji, pa time najmoćniji, i/ili najlepši, kako je lepota valuta te zemlje. Ova groteskna farsa će vas podsetiti na Bunjuela, setićete se montipajtonovskog buržoaskog greha prežderavanjem, i definitivno ćete se setiti Pazolinijelog filma Salo. I dok su ova tri dela sama za sebe genijalna, prepoznati ih zajedno u jednom filmu čini taj film obaveznim za gledanje.
Sa pobedničkim filmom Kvadrat 2017. godine u Kanu, a prošle godine takođe kao dobitnik najveće nagrade na istom festivalu za Trougao tuge, reditelj Ruben Osland je snimio filmove koji imaju za cilj da učine da se publika oseća neverovatno neprijatno dok se suočava sa svetskom umetničkom satirom ili društvenim ulogama i prostorima privilegija. Trougao tuge je urnebesna satira ispričana u tri čina, dok je svaki smešniji od prethodnog. To je priča sa zajedljivim komentarom o klasi koja eksplodira u apsolutni haos.
Prvi deo, sa sjajno pronicljivim dijalogom i kadriranjem, deluje hiperrealistično i na taj način Osland postiže izvanredan apsurd vremena u kome živimo. U drugom delu on menja dinamiku praćenjem nepristupačnog i opscenog sveta klase i privilegija nepristojno bogatih ljudi. Osland drži kameru uglavnom statičnom sa kadrovima srednje širine, i time polako stvara napetost kao podlogu za haotične i zadivljujuće grube rezultate. On je veličanstveno katarzičan u svojoj podloj i užasno smešnoj žestini. U trećem delu već učestalo invertuje, obrće, društvene uloge kako bi publiku držao na nogama, istovremeno pružajući izazovnu društvenu katarzu.
U Oslandovom vicu crnog humora spisak putnika je sastavljen od „kralja govana”, bakice i dekice trgovaca oružjem, asocijalnog čudaka tehnološkog titana… Makijaveli, Lenjin, Marks, menadžer toaleta i manekeni…. Njegovi likovi, putnici na luksuznom krstarenju, groteskne su karikature. Ova gomila milijardera u Oslandovim rukama postaje galerija razularenih pljačkaša. Iako se vizuelno ne bavi preterano hijerarhijskom estetikom na brodu, ipak ćete zapaziti kako tonovi kože postaju tamniji što se njegova kamera spušta dublje iliti niže u jahtu. Njegovi likovi se najzad adaptiraju u novu matricu transakcionih odnosa u skladu sa radikalno drugačijom ekonomijom, ali dinamika moći starog svetskog poretka ostaje ista čak iako su pojedinci zamenili mesta u tom sistemu.
I dok će neki gledaoci, s jedne strane, smatrati da su teme podvučene, a ciljevi isuviše očigledni i pomalo nerafinirani, s druge strane, ostali će sa sigurnošću tvrditi da te mete zaslužuju upravo takvu vrstu ismevanja i kritike i da pisac/reditelj koristi svoju duhovitost da to uradi sa histeričnom preciznošću.
Iako čitav film uzvikuje „Svi smo jednaki” delujući kao demant klasne podele, Oslandova genijalnost leži u tome da on tvrdoglavo odbija da nam diktira moralne pridike, već se trudi da naše simpatije konstantno prebacuje sa lika na lik dok između njih samih struktura moći raste. Na taj način inteligentno postiže suštinsku kontradiktornost parole „Svi smo jednaki”. Taman kada pomislimo da vlast i moć treba dati radniku ili robu, setimo se narodne izreke: „Daj čoveku vlast i videćeš kakav je” i shvatimo na šta je reditelj aludirao. Jesmo svi jednaki – jednaki smo kada nam se da moć. Svi postajemo tirani. Taj nihilizam u konačnoj ideji filma, tu sliku apsolutne moći koja apsolutno kvari sve nas, podržava istorija čovečanstva. A nama najzad pričinjava zadovoljstvo dok gledamo kako se svet okreće naglavačke. Kao da dosad već i nije.
Ipak, za romantike, film pruža nadu. Kada u prvom poglavlju filma sevne replika žene muškarcu: „Da li ćeš ti uopšte moći da brineš o meni?”, muškarac nam svojom interpretacijom čvrsto obećava da će u tome i uspeti. A ako mi verujemo da je uspeo, onda je ljubav ta koja će nas spasiti od brodoloma.
januar, 2023.
