piše: Dunja Perković
U jednom trenutku u istoriji filozofija i nauka su se trudile da objasne svet i
naše mesto u njemu. Nauci je objašnjavanje sveta odlično pošlo za rukom i ona
je išla sve dublje i dublje u prirodne zakonitosti, dok se filozofija i dalje
borila sa našim mestom. Trenutno je ceo svet i naše moderno društvo u vanrednoj
situaciji. Tehnološki napredak i izobilje na koje smo navikli, izmenjeni su od
strane jednog malog, nevidljivog, za mnoge bezazlenog, ali za neke smrtonosnog,
virusa. Nauka se bori da ga razume, ali joj treba još vremena. Filozofija se
razvijala nešto duže, već dve i po hiljade godina, pa zašto ne bismo zaronili u
istoriju i pogledali da li bi ona mogla da nam kaže kako da se ponašamo za
vreme globalne pandemije.
Deo filozofije koji se bavi načinom na koji čovek treba da postupa, zove se etika. Tačnije, normativna etika, jer ona formuliše norme, odnosno zakonitosti po kojima se treba ravnati. I etika se trudi da bude, pre svega, ispravna. To ne znači dobra, nego logički valjana. Logika je ono što etici daje za pravo da bilo šta tvrdi. Da li je etički jesti pse? Možemo konstruisati različite primere i argumente i za poziciju koja odobrava i za onu koja kritikuje. Ali, da li može da postoji okrugli kvadrat? Okrugli kvadrat je logički nemoguć, zbog toga je odgovor jedan jedini i ne može se osporiti. Ovu vrstu izvesnosti filozofi žele da ugrade u etiku. Žele da dođu do principa koji će bez izuzetka važiti u svakoj životnoj situaciji, prema kojima ćemo moći da se ravnamo u postupanju prema sebi i drugim ljudima. Ukoliko se dobro zamislite i razmislite šta je bitno u vašem postupanju, verovatno će odgovor biti da vi i ljudi oko vas budete zadovoljni i srećni. Živimo u vremenu tehnološkog napretka i relativnog izobilja, društvo je napredovalo dovoljno da može sebi da postavi imperativ sreće. Međutim, nije uvek bilo tako. Dugo je najvažniji pojam u etici bila dužnost.
U akademskoj, logički zasnovanoj, etici prepoznajemo dve struje – deontološku, u kojoj se primat daje pojmu dužnosti i utilitarističku, gde ideju vodilju možemo da nazovemo praktičnost. Etika koja se bavi srećom i zadovoljstvom se zove hedonizam. Akademski filozofi se uglavnom ne bave hedonizmom, jer se takvi etički sistemi ne zasnivaju na logičkim pravilima. Sada, kada su naše svakodnevne navike promenjene, planovi zaustavljeni, a blaga strepnja i osećaj neizvesnosti konstantno prisutni, neprestano teženje ka sreći je stavljeno na pauzu. Zamenio ga je poziv da sačuvamo sebe i najugroženije sugrađane. Pošto je poziv ojačan zakonskim merama, on je postao naša dužnost. U vrlo kratkom vremenskom periodu morali smo da se preorijentišemo sa postupanja koje dovodi do većeg stepena sreće, na postupanje koje se zasniva na dužnosti.
Moglo bi da se kaže da smo, na globalnom nivou, prešli sa hedonističke etike na deontološku. Razlika između ta dva učenja je ogromna i za mnoge predstavlja veliki stres. Dodatni stres je što je prelazak bio iznenadan i jako brz. Potpuno je razumljivo što postoji otpor prema tako velikoj i brzoj promeni. Psihički mehanizmi odbrane u ovom stanju su različiti. Neko će se ljutiti na mere koje su donete, policijski čas, izolaciju i zabranu putovanja; neko na one koji to krše. Neko će poslušati dogmu rada na sebi, virtuelno obilaziti muzeje, slušati onlajn kurseve i sticati nove veštine. Lako je skliznuti u knjige i muziku, izgubiti se u svetovima umetnosti. Još je lakše skliznuti u pseudonaučna ili religijska objašnjenja situacije. Ipak, iako jako dugo nismo imali slično iskustvo, ovo nije prvi put da se svet susreće sa kriznom situacijom na globalnom nivou. U takvim trenucima se filozofi često okreću deontološkoj etici. Kritičari joj zameraju što je stroga i kažu da ograničava moralnu autonomiju. Međutim, jedan od najznačajnijih filozofa, Imanuel Kant, razvio je deontološki etički sistem u kome je svestan gornjih kritika i zbog toga insistira na očuvanju moralne autonomije. On je živeo u podjednako teškim uslovima, ali na drugačiji način.
Kant je živeo u 18. veku u gradu na severu Evrope, zvanom Kenigsberg, sada Kaljiningrad, koji poslovično nikada nije napuštao. Kantov Kenigsberg je bio prestonica Istočne Pruske, trgovački centar i kosmopolitsko mesto. Tu poziciju osvojio je u krvavom ratu čije posledice su obojile Kantovo detinstvo. Pomenuti 18. vek je ostao zapamćen kao doba prosvetiteljstva, ali i velikih nestašica i neuobičajeno hladnih zima. Petnaest godina pre njegovog rođenja, trećina populacije Kenisberga je umrla od velike gladi, a za vreme njegovog života dogodila se i velika glad u Irskoj. Kuga je još uvek bila opasnost i u Kenigsbergu i okolini dešavale su se epidemije. Kant je imao devetoro braće i sestara, od kojih je samo četvoro preživelo. Njegova porodica je živela skromno, uz brojne poteškoće, ali dostojanstveno. Vaspitavan je strogo, u protestantskom duhu rada i odricanja. Kada je imao trideset dve godine, počeo je Sedmogodišnji rat, globalni sukob svih evropskih sila, u kome je Pruska podnela velike gubitke i dugo se oporavljala od posledica. Sledstveno je da u takvoj situaciji Kant nikako nije mogao da ima simpatije prema hedonizmu, za to jednostavno nije bilo uslova. Bitno je naglasiti da on nije razvijao svoj grandiozan etički sistem da bi savremenicima objasnio kako da postupaju u kriznim vremenima, već da bi uskladio čovekovo slobodno delovanje i prirodnu opštost i nužnost. Bez obzira na Kantove strogo filozofske razloge, smatram da je dvesta pedeset godina kasnije, kada je svet ponovo u jednoj kriznoj situaciji, moguće interpretirati Kantov sistem kao logičko opravdanje postupanja na deontološki način – u skladu sa moralnim zakonom koji je definisao i zakonima koji su nam promenili život da bi sprečili širenje pandemije.
Da bi pomirio čovekovo slobodno postupanje i prirodnu zakonitost, Kant smatra da čovek mora da ima osećaj dužnosti. Kada kaže dužnost, misli na dužnost prema postupanju u skladu sa najvišim moralnim zakonom. Kant insistira na tome da to postupanje mora da bude slobodnom voljom. Ne postoji opcija u kojoj vas neko natera da budete moralni. Sada stižemo do čuvenog kategoričkog imperativa. To je taj najviši moralni zakon, prema kome imamo osećaj dužnosti. Kategorički imperativ je kao Kerber, jedna celina sa tri lica. On je iskazan kroz tri, na prvi pogled komplikovane, ali zapravo vrlo primenljive maksime. Maksima, znači moto ili načelo, odnosno motivacija za naše životne postupke iskazana u jednoj rečenici. Jednom kada razumete sve tri maksime, one će vam sigurno promeniti život. Naročito u situacijama kada niste sigurni kako da postupite. Kategorički imperativ vam daje čisto logički test (kada kažem logički, to znači lišen svih pretpostavki i vrednosnih sudova) kroz koji možete da „propustite” svaki svoj postupak i vidite da li je on u skladu sa moralnim zakonom ili ne.
1. Prva maksima kategoričkog imperativa glasi: „Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može važiti kao princip jednog opšteg zakonodavstva.”
Ovo ne znači ništa drugo, nego da svaki svoj postupak možete da procenite tako što ćete se zapitati da li taj postupak može da se univerzalizuje, odnosno: „Šta bi bilo kada bi svi ljudi postupili kao ja?” Jer, šta ih sprečava? Evo jednog klasičnog etičkog primera. Kako na osnovu kategoričkog imperativa da procenimo da li je ubistvo loše? Provlačimo postupak ubistva kroz prvu maksimu – šta bi bilo kada bi svako na svetu ubio nekog? Ne bi više bilo ljudi, ljudski rod bi prestao da postoji. Već u prvoj maksimi je očigledno da je ubistvo moralno nedopustiv čin. Hajde sad da uzmemo jedan karantinski primer – šta bi bilo kada bismo svi pohrlili u markete da napravimo zalihe toalet-papira? Ne bi bilo dovoljno papira za sve, dakle nemoguće je da svi imamo zalihe; dakle, stvarnje zaliha je moralno nedopustivo.
2. Druga maksima kategoričkog imperativa je: „Postupaj tako da čovečanstvo, kako u svojoj ličnosti, tako i u ličnosti svakog drugog, uvek upotrebljavaš kao cilj, a nikako samo kao sredstvo.”
Etika se odnosi na postupanje prema sebi i drugima. Ova maksima nam to naglašava. Postupak će biti moralno u redu ako ne narušava ničiju ličnost. Pri svakom postupku moramo da imamo na umu da su svi autonomni i da naši postupci ne smeju da narušavaju ljudsku slobodu. Znači, ne smemo da upotrebljavamo ljude. Upotrebiti nekog, u ovom kontekstu, znači učiniti mu nešto na šta on ne može da pristane. Ovakva formulacija je slična zlatnom pravilu: „Postupaj prema drugima onako kako želiš da postupaju prema tebi”, ali je još jača od njega, jer zlatno pravilo previđa mogućnost da postoje mazohisti. Kod Kanta nema takvih propusta. Klasičan primer za ovu maksimu je primer sa varanjem: kada nekog prevarimo, mi mu onemogućavamo da pristane na naš postupak prema njima.
U vanrednom stanju je ova formulacija više nego jasna: možda nama nije bitno da li ćemo se inficirati, ili ne. Osećamo se oštećenim jer smo primorani na karantin, držanje socijalne distance i korišćenje zaštitne opreme, iako smatramo da virus ne bi imao posledica po nas. Međutim, virus se prenosi asimptomatski, što znači da mi možemo da budemo inficirani, a da to ni ne znamo i da inficiramo nekoga po koga bi to bilo fatalno. Mi bismo svojim kretanjem, po ovom primeru, onemogućili drugima da pristanu na potencijalno inficiranje. Naše nepoštovanje vanrednih mera bi bio moralano nedopustiv čin, ne zbog zakonskih sankcija, nego zbog toga što mi njime potencijalno narušavamo dobrobit ljudi oko nas.
3. Treća maksima glasi: „Postupaj uvek prema onoj maksimi koju bi odredio kada bi bio zakonodavac u kraljevstvu ciljeva.”
Ova maksima može da se shvati kao jedan misaoni eksperiment. Kada Kant kaže kraljevstvo ciljeva, misli na hipotetičku zajednicu savršeno racionalnih i moralnih ljudi, čiji bismo i mi bili deo. Ovom formulacijom želi da naglasi da je kategorički imperativ subjektivan, u smislu da to nije zakon koji nam je nametnut spolja. Mi nismo samo izvršioci zakona, već smo istovremeno i zakonodavci. Mi sami sebi propisujemo sistem za moralno postupanje. I da, pošto je kategorički imperativ jedan logički test, on je već u nama, na način na koji su u nama i (prema Kantovom rečniku) kategorije, ili pravila logike.
U vanrednoj situaciji to bi značilo da ne treba slepo da se povinujemo svim odredbama i postupamo na osnovu naređenja samo zbog straha od sankcija, već da univerzalizujemo svoje postupke i uvek pri postupanju imamo na umu da bi se svako na koga se taj postupak odnosi sa njim složio. Prema Kantu, postupanje u skladu sa kategoričkim imperativom će nam obezbediti savršenu ljudsku zajednicu. U njoj će svi biti slobodni da realizuju svoje ciljeve. Realizaciju ciljeva Kant opisuje kao sreću. O takvoj zajednici piše u delu koje se idilično zove Večni mir. Ovo zvuči kao utopija i preveliki zadatak da bismo ga ispunili uz pomoć samo tri rečenice. Ipak, to su dosta dobre tri rečenice. Verovatno nam neće obezbediti večni mir, ali nadam se da će vam, ovako objašnjene kroz aktuelne primere, dati bar parčence unutrašnjeg mira.
maj, 2020.
