piše: Ivana Pavićević
HBO mini serija Treći dan priča priču o gubitku i nadi. O tome kako oba ova osećanja mogu da izokrenu um na iznenađujuće i brutalne načine. Serija je misteriozna i intrigantna dok gledaoca vodi putem na kom se poigrava sa umom i realnošću. Treći dan je, u biti, folklorni horor, triler misterija, začudna i jeziva psihološka slagalica.
Producenti Denis Keli i Feliks Baret nam nude hronike individualnih putešestvija, u dve sekcije, tj. dva godišnja doba – Leto i Zima. Za vreme Leta pratimo glumca Džada Loua, a tokom Zime glumicu Naomi Haris, koji svako za sebe, stižu na misteriozno ostrvo Oši. Dve sekcije, pored glavnih glumaca, vode i različiti režiseri, snimatelji i kompozitori. Leto je u režiji Marka Mundena, sa snimateljem Bendžaminom Kracunom, dok je Zima u režiji Filipe Loutorp, a snimatelja Dejvida Čizaleta. Razlika u stilu je, kao i u samom vizuelnom dojmu, očigledna. I svakako i treba da bude. Oba stila perfektno služe sopstvenoj nameri.
Intimne priče se odvijaju u neodoljivim prikazima predela, savršeno odgajenim za noćne more i grešničke tajne, uz zapanjujuću upotrebu efektne ekspozicije i začudne slikovitosti. Uistinu, sam siže nije na prvom mestu ove serije. On zapravo više služi kao sprovodnik atmosfere sa svojim suptilnim detaljima građenja specifičnog sveta jedinstvene strukture i pejzažima inspirisanih psihodeličnom estetikom. Prvi segment od tri epizode snimljen je kinematografski grandiozno. Kadrovi se smenjuju iz krupnog u široki fokus, kamera drhti, drveće i lišće oživljavaju bojom i stvaraju halucinogenu, impresivnu i upečatljivu atmosferu iz pakla. Atmosferu koja stvara konstantnu auru neprijatnosti, držeći gledaoca na ivici straha, iako ne zna tačno od čega se plaši. Za razliku od prvog segmenta, drugi je hladan, otuđen i distopijski i nudi nam percepciju sveta koji je već odavno doživeo svoj kraj, a u kome je neophodno, ali i nemoguće izboriti se za ikakav život.
Dakle, Treći dan nudi benefite mnogo veće od jednostavne linearne jasnoće. Kako je pomenuto, siže nije primarna briga kreatora serije. Što se tiče same analize likova i dramskog zapleta, Treći dan se najviše bavi temom žalosti i njenim uticajem na one koji su njome obuhvaćeni. Uvlači nas u priču o bolu i tuzi protagonista, ali nam pored atmosfere i narativa, nudi još par mogućih perspektiva za praćenje.
Jedna od njih je i religija ili, bolje rečeno, snaga vere. Vere koja, ukoliko postaje opsesija, odlazi u bizarnu krajnost, ne dovodeći svoje običaje i tradiciju u pitanje. Pratimo stanovnike ostrva Oši. Ostrvo je vizuelno nalik snoviđenju, na koje možete doći samo dva puta u toku dana, kada se oseka povuče i otvori vam put ka magli i barama Ošija, koji ostavlja uznemirujući utisak drugog sveta. Ostrvska lokalna religija spaja hrišćansku i pagansku simboliku, slavi hrišćanstvo na svoj sopstveni paganski način, izolovano od ostatka sveta, tvrdeći i verujući da je samo ostrvo centar sveta i važan deo njegovog balansa. Prikazuje nam ekscentričnu grupu ostrvljana u otuđenom gradiću, koja mučki nastoji da održi sopstvenu izopačenu, nasilnu ideju hrišćanstva. Ideju koja se utapa u sopstvenom bizarnom folkloru i mitologiji, tradiciji koja podrazumeva iščupana srca, životinjske kostime, žrtvovanje, pa čak i muzički festival u slavu okorelim kriminalcima, a u cilju postizanja izbezumljene katarze. Zanimljivost koja je vezana za ovaj segment serije je ta da ostrvo Oši kao lokacija zaista postoji, ali ima nešto još uvrnutije – kada izguglate ovu vrstu folklora, pronaći ćete da osamdeset procenata ovih običaja zaista postoji.
I, naposletku, stižemo do najvažnijeg razloga zbog kog ova serija zaslužuje vašu pažnju. Posle dva segmenta – Treći dan: Leto i Treći dan: Zima – snimljen je još jedan projekat čiji je cilj bio gledanje uživo. Poduhvat Treći dan: Jesen je prenos uživo iz jednog kadra, sa jednom kamerom, u realnom vremenu od dvanaest sati trajanja. Priču pratimo dok se kamera kotrlja kroz turobno, kišno ostrvo. Dok dizajn tona savršeno lovi neprijatan ton neizvesnosti, kroz monotono mumlanje i jedva čujan prigušeni dijalog. Ono što isprva deluje kao treniranje živaca gledalaca, transformiše se u prelepo emitovanje koje dovodi u pitanje samu potrebu za zapletom i lakom zabavom.
Sat vremena gledamo glumca Džada Loua kako nemilice kopa jamu, zatim sat vremena besomučno vuče čamac, neumorno se boreći tokom procesa kako sa spoljašnjim elementima, tako i sa samim sobom. Svedočimo desetominutnom spavanju glumca usled iscrpljenosti. Jedan zanimljiv komentar uživo glasio je: „Najveći događaj koji se do sad desio je čovek koji sedi na kamionu i jede kobasicu, ali lagao bih kada bih rekao da nisam opčinjen”. Iako nekome monotoni, upravo ovakvi trenuci direktnog prenosa su najveće prosvetljenje. Dok glumac sve dublje tone u blato, izmoren, izubijan i izboran, ove scene dovode u pitanje samu prirodu posla glumca. Koliko zapravo možemo da dosežemo realizam dok on ne postane sama realnost?
Direktan prenos kao impresivno pozorište. Događaj, ali ne šou, gde granica između realnog i nadrealnog biva sve više zamagljena. Treći dan: Jesen je izuzetan podvig objedinjavanja pozorišta i televizije, stvaranja nove forme koja možda trenutno deluje eksperimentalno, ali svakako angažovano. On eksperimentiše sa pitanjem kako preneti pozorište na ekran. Rezultat koji je ovaj projekat postigao je da smo zapravo bili u mogućnosti da gledamo televiziju koja je oborila svoj četvrti zid, zid između publike i glumca, i gledalac je time bio uvučen u samu izvedbu.
Projekat koji je prevazišao televiziju, oborio postojeće granice, postavio teatar na TV ekrane dokazao je da umetnička inovativnost još uvek živi i podsetio nas na fantastičan kreativni potencijal koga još uvek ima u izobilju.
januar, 2021. godina
