Francusko buržoasko društvo, Revolucijom osakaćeno za većinu religioznih praznika, čvrsto se držalo onih nekoliko preostalih, proslavljajući ih svečano i ozbiljno, ne dopuštajući da ikakve okolnosti poremete dane odmora, okupljanja porodice, i svetog nerada. 26. decembra 1894. godine, drugog dana Božića, ni jedna fabrika, prodavnica, javna ustanova ili mašina veća od ručnog sata nisu radile u Parizu. Ni jedna, osim štamparije Lumersje (Lemercier). Javila se prilika koja se nije smela popustiti. Hirovita diva, zvezda pariske pozorišne scene, Sara Bernar, zahtevala je da joj se što pre isporuči plakat za novu predstavu Žizmonda (Gismonda).
Autor plakata bio je mlad i relativno nepoznat umetnik, ali svakako dovoljno revolucionaran da štampar, gledajući likovno rešenje, posumnja kako će svi bankrotirati zbog ove rasipničke i sitlski neosvešćene porudžbine. Pre nego što je, nepoverljiv prema očigledno nerealističnom, dvodimenzionalnom crtežu, uspeo da zaustavi proizvodnju, prvi primerak stigao je do glumice koja ga je sa oduševljenjem prihvatila. Bio je to prvi plakat ikada odštampan tako da se sastavlja iz delova a njegova puna visina iznosila je više od dva metra. Takođe, bio je to prvi plakat koji je predstavljao figuru u njenoj prirodnoj veličini. Sara Bernar, oduševljena novim i smelim rešenjem sopstvenog lika, sledećeg jutra osvanula je na svim pariskim banderama, izlozima, oglasnim tablama, veličinom i grandioznošću zasenivši ne samo ostale oglase već i mnoge ulične prolaznike. Odevena u bogatu srednjevekovnu odoru, vizantijski plavo-zlatnu, umetnuta u iluziju mozaičkog rama, šokirala je, izazivala i oduševljavala parižane. Tadašnja kritika nazvala je plakat trijumfom svile, zlata i dragog kamenja.
Bio je ovo ujedno i prvi plakat koji su prolaznici sekli i skidali noževima, noseći ga kući, otimajući se jedni sa drugima, ili se menjajući za njegove delove, neretko ih i prodavajući. Takmičenje u tome ko će prvi pronaći neki od plakata koji još uvek nije ukraden izazvalo je svađe, ulične tuče pa i nerede koje je neretko morala da zaustavlja policija. Već narednog dana bilo je neophodno da se odštampa nova tura plakata jer je onaj prvi, o kojem je pričao ceo grad, nestao. Umesto na reklamnim panoima, plakati Žizmonde nalazili su se u privatnim kućama kako najbogatijih tako i najsiromašnijih. Ova prva tura isečenih i ukradenih plakata stigla je do ruku srećnika. Srećnik je bio i štampar Lumersje koji nije reagovao dovoljno brzo, jer su mu od tog dana neprestano dolazile nove porudžbine; plakati su se prodavali na ulici i u pordavnicama i naručivani su još dugo nakon što je predstava skinuta sa repertoara. Sara Bernar je Žizmondom ponovo dostigla neverovatan uspeh, zaključivši ugovor sa autorom plakata na šest narednih godina međusobne saradnje, koju je zapečatila neverovatna suma novca.
Mladi umetnik češkog porekla koji je pronašao glumicinu zlatnu žicu, zvao se Alfons Muha. Ovo je bio prvi u nizu plakata koje će Muha uraditi za predstave Sare Bernar, držeći se prepoznatljivog stila koji je sa tolikim oduševljenjem prihvaćen. U trenutku kada su zaključili saradnju, Sara je imala već 50 godina, ali to nimalo nije ugrožavalo njenu slavu. Štaviše, najpoznatije uloge dobila je upravo nakon skandala koji je izazvao Muhin prvi plakat. Umetnik i glumica sarađivaće na predstavama Dama s kamelijama, Samarićanka, Hamlet, Toska, a svaki od ovih plakata biće urađen u duhu novog umetničkog pokreta koji se razbuktao Evropom krajem 19. veka – secesije.
Spoj različitih kultura, japanske grafike, vizantijskih mozaika, mavarske arhitekture, zlata, dvodimenzionalnosti i šematizovanja likova, bili su zaštitni znak stila ali i samog autora. Stil Muha ubrzo se izdvojio kao prepoznatljiv jer je bio drugačiji od bilo čega do tada viđenog a odgovarao je ukusu publike. Ukus, egzotika i dekadencija su reči koje su često krasile likovnu kritiku Muhinog dela kao i pozorišnu kritiku Sarinih predstava. Svakako je saradnja umetnika sa ovom čuvenom glumicom zaslužna za njegovo probijanje na parisku umetničku scenu i uspeh koji je zatim usledio. Stil Muha ubrzo se razvio nezavisno od secesije iz koje je nastao i postao širom sveta prepoznatljiv i često kopiran. Iako je osim plakata radio i nacrte scenografija, kostima i prateće opreme u Sarinom teatru, Muha je narednih godina svoj stil stavio u službu najpoznatijih svetskih kompanija, radeći reklame za neke od proizvoda koje i danas kosristimo, poput Nestlé čokolada. Ipak, ni jedno Muhino delo nikada više neće dositići toliko interesovanje publike kao plakat Žizmonde, koji je izazvao nemire na ulicama Pariza u rangu pravih buržoaskih skandala, trećeg dana Božića, 1894. godine.
piše: MoonQueen
Februar, 2016.
