Kada biste prosečnog čoveka koga ste sreli na ulici pitali šta misli o Borilačkom klubu ili Rekvijemu za snove ili Američkom psihu najverovatnije bi vam odgovorio: „Ooo da, to su super filmovi!” ili „Čuo sam za te filmove ali ih nikada nisam pogledao” ili „Prvo pravilo borilačkog kluba je ne pričati o borilačkom klubu”. Kako bilo, imao bi neku informaciju o tim pojmovima. No, ako biste istog tog čoveka pitali šta misli o transgresivnoj fikciji (transgressive fiction) verovatno bi vam samo uzvratio bledim pogledom. Zato ćemo ovaj tekst posvetiti rasvetljavanju tog termina i pokušaju da pronađemo odgovor na pitanje – šta je to što književna dela koja bismo svrstali u transgresivnu fikciju čini tako blokbasterski prijemčljivim savremenim čitaocima.
Sam pojam transgresivna fikcija, iako je verovatno većina ljudi na neki način bila u kontaktu sa delima ovog žanra, nije široko rasprostranjen u populističkom spektru kao što je slučaj sa kriminalističkim ili romantičnim ili naučnofantastičnim žanrom u književnosti. To verovatno proizilazi iz toga što je reč o jednom žanru koji je relativno nov, te još uvek nije prošlo dovoljno vremena da bi se doneo kakav-takav stabilan sud o njegovim obrisima, ali može biti i do toga što se transgresivni elementi mogu naći i u delima koja primarno ne bismo okarakterisali kao takva. Jednu od vodećih ideja od koje se polazi prilikom definisanja transgresivne fikcije dao je filozof i književni kritičar Mišel Fuko u svom eseju Uvod u transgresiju (A Preface to Transgression):
„Transgresija je akcija koja uključuje granicu…Granica i transgresija zavise jedna od druge koju god koncentraciju postojanja one posedovale: granica ne bi mogla da postoji ukoliko bi bila u potpunosti neprelazna i, recipročno, transgresija bi bila beznačajna ukoliko bi prelazila granicu od iluzija i senki.”
Upravo se time i bave dela transgresivne fikcije – prelaskom preko određene granice, bilo da je ona postavljena od strane moralnih načela, zakona, religije… U pojedinim delima je taj prelazak preko postavljene granice donekle opravdan. Ako uzmemo Borilački klub za primer, prelazak preko granice društveno prihvatljivog ponašanja je uslovljen samim tim društvom i onim što nam ono obećava u detinjstvu. Rast u konzumentskom društvu, koje se više bavi problemima poznatih ličnosti nego rešavanjem pitanja od važnosti za samo to društvo, dovodi do javljanja ideje o posebnosti i izuzetnosti pojedinca. Odrastanje u takvom društvu kod pojedinca dovodi do rušenja izgrađene iluzije o posebnosti i izuzetnosti sebe, što nas dalje odvodi u nezadovoljstvo i bes. Zato je Tajler Darden jedna od mogućih manifestacija nezadovoljnog pojedinca koji želi da izrazi svoj bunt protiv društva koje obećava, ali ne ispunjava. Sa druge strane, ako za primer uzmemo dela poput Lolite ili Rekvijema za snove vidimo kako je taj prelazak preko granice zapravo uzrok propadanja pojedinca. Takva dela pokušavaju da pokrenu tabu teme koje postoje u savremenom društvu, ali o kojima se ili malo ili nepažljivo govori.
Jedna od najvažnijih stvari u transgresivnoj literaturi jeste junak, ili još preciznije antijunak, jer se njene dominantne teme, poput izolacije, slobode, nemorala, devijantnog ponašanja i slično, najbolje izražavaju kroz unutrašnji život pojedinca. Glavna karakteristika tih junaka jeste da se oni bune protiv određenih društvenih normi i zbog toga deluju ili kao mentalno oboleli, ili kao nihilisti, ili kao antisocijalni. Svaki transgresivni protagonista ima poprilično buran mentalni život – setimo se samo Humbertovih neprijatnih fantazija o Loliti ili Bejtmenovih ubilačkih maštarija u Američkom psihu. No, ono što u čitaocima budi neprijatni osećaj karakterističan za transgresivnu fikciju jeste činjenica da je takvo mentalno stanje junaka logičan i razuman odgovor na opresivnu stvarnost s kojom se oni suočavaju: Humbert je primoran na takve mentalne akrobacije kako bi mogao da nastavi da misli o sebi kao o pristojnom, moralnom čoveku, Bejtmenovo nasilje je prikazano kao proizvod biznis kulture i konzumerizma Amerike osamdesetih godina.
Pored ove dve bitne karakteristike transgresivne fikcije, prelaska preko granice i antijunaka, još jedna stvar je bitna po čemu se ovaj žanr odvaja od ostalih – to je tema ovih književnih dela. Ova dela najčešće obrađuju tabu teme poput seksa, nasilja, droge, prostitucije i pedofilije, želeći da osvetle one pojave u društvu kojih je svaki pojedinac svestan ali koje želi da sakrije ispod pokrivača harmoničnih društvenih odnosa ne bi li održao privid društvenog idealizma. Isticanjem ovih tema transgresivna fikcija nam upravo ukazuje na duboke pukotine u društvu koje smo stvorili i ne libi se da o njima priča potpuno slobodno. I to je ono zbog čega će se većina, nakon prvog susreta sa ovakvim književnim delom, zaljubiti u ovu vrstu literature – ona je oslobođena.
piše: Tamara Živković
