piše: Marija Kovačević Kuzmanović
Tramvaj zvani želja američki je klasik dramaturga i scenariste Tomasa Laniera Vilijamsa III, poznatijeg kao Tenesi Vilijams. Zajedno za Arturom Milerom i Judžin O’Nilom, Vilijams se smatra jednim od vodećih pisaca američke dramske književnosti 20. veka koji je, poput svojih savremenika, etablirao moderno dramsko pozorište onakvo kakvo ga danas poznajemo. Uveo je termin plastičnog teatra u savremeni izraz i produbio simbolističku upotrebu scenskih efekata i rekvizita nasuprot njihove realistične funkcije.
Uobičajene teme njegovih drama su nesrećne porodice, psihička oboljenja, alkoholizam i homoseksualnost, pri čemu je Vilijams inspiraciju crpeo iz sopstvenog života. Većina njegovih dela je pored pozorišnog života imala i filmski, a isti slučaj važi i za njegovu najpoznatiju dramu Tramvaj zvani želja. Međutim, ovog puta nećemo se baviti filmskim klasikom iz 1951. godine, već upečatljivom domaćom izvedbom u režiji Lenke Udovički u Beogradskom dramskom pozorištu. Naime, BDP potpisuje koprodukciju ove predstave zajedno sa BELEF festivalom i Teatrom Ulysses i aktivno je izvode već od juna 2022. godine.
Tramvaj zvani želja je, pre svega, drama o ljudskim iluzijama, o sukobu starog i novog vremena oličenog u dvema ličnostima iz različitih slojeva. Blanš Duboa (Branka Katić), aristokratska dama i naslednica sad već propalog imanja Duboa, dolazi kod svoje mlađe sestre Stele (Vanja Nenadić) i njenog muža, Stenlija Kovalskog (Miloš Petrović Trojpec) u njihov mali, trošni stan u Nju Orleansu. Izgubivši imanje i sve vrednosti koje je porodica Duboa imala, kao i okolnosti koje su je zadesile usput, jadna Blanš prisiljena je da se snalazi u životu na sve moguće načine. Njena tragedija se oslikava u postepenoj dekadenciji sopstvenog uma, koji se sve vreme trudi da održi iluziju njene nekadašnje femme fatale persone, njenog mrtvog muža, imanja i srodnika koje je gledala kako umiru oko nje.
Njen dželat, kako ga i sama naziva u predstavi, Stenli, sumnjičav je prema Blanšinim lažima i, kako animozitet polako raste među njima dvoma, tako se i sve gore situacije dešavaju pod krovom porodice Kovalski. Upečatljiva gluma talentovane Branke Katić teško vas može ostaviti ravnodušnim, pogotovo pri kraju predstave, pred njeno stradanje, kada saznajemo sve što je Blanš krila i trpela u sebi. Miloš Petrović i Vanja Nenadić u ulogama muža i žene Kovalski zaslužuju svaku pohvalu, pogotovo u prikazu njihovog komplikovanog emotivnog odnosa, partnerske moći i staleža. Stenli kao svojevrsni simbol radničke klase, na određeni način gasi ono što je preostalo od nekadašnje južnjačke aristokratije. Kao kontrateža celokupnoj tenziji i neprijateljskoj atmosferi, imamo nevine, komične situacije između Blanš i njenog najnovijeg obožavatelja Miča, da bi na kraju i sam njihov odnos propao zahvaljujući Stenliju.
Scenografija i kostimi verno prikazuju američki život četrdesetih godina prošlog veka i na sceni sjajno funkcionišu u službi priče i imaginacije publike. Tenzija između likova i konflikti se dodatno naglašavaju upečatljivim kompozicijama Najdžela Ozborna i Davora Rokoa, a ostali scenski efekti i rekvizita, kao što smo već napomenuli, kriju određenu simboličku funkciju, koju mi, kao gledaoci, sami treba da uočimo i shvatimo.
Drama Tramvaj zvani želja doista je sa razlogom u kategoriji najboljih drama modernog doba, a ono što možemo sa sigurnošću reći jeste da nas predstava u domaćoj izvedbi jako dobro uvlači u taj mali svet intime likova i otkriva nam mračne i fragilne delove ljudskog duha. Budite slobodni da posetite Beogradsko dramsko pozorište i doživite pozorišnu iluziju u svom vrhuncu, dok se uništava životna iluzija jedne nespremne, tragične Blanš Duboa.
novembar, 2023.
