Muzički kritičari imaju između sebe raspravu o momentu rođenja hevi metal žanra. Dok se prvim pravim protometal aktom smatra birmingemski Black Sabbath, u čemu se i autor slaže, neki kritičari označavaju Led Zeppelin kao prvi bend koji je svirao teški metal, mada je Džimi Pejdž kao inspiraciju označavao Link Reja i njegovo korišćenje distorzione pedale. No, u ovoj priči postoje i Bitlsi, kako? O tome u narednim redovima.
Liverpulska četvorka prešla je u suton svog postojanja, a u Lenonov život ušla je Joko Ono, a svi znamo dokle je to dovelo sudbinu Bitlsa. Kao i mnoge pesme, i ovu je napisao autorski dvojac Lenon-Mekartni, međutim, kako je navođenje obojice bila praksa, kasnije se saznalo da je pravi autor pesme bio sam Maka (nadimak Pola Mekartnija, prim. aut.). Inspiracija nije bila ona iskreno umetnička, više rivalska. Naime, čitajući muzičke kritike poslednjeg singla kultne londonske grupe The Who, I Can See for Miles, gde je pesma opisana kao najsirovija, najprljavija i najglasnija pesma doba, Mekartni se dao u preslušavanje i zaključio da bi i Fab Four (nadimak Bitlsa, prim. aut.) mogli da snime nešto u tome duhu. Kako su bili u svojoj psihodeličnoj fazi, to nije bio problem za njih. Međutim, problem je bilo snimanje pesme. U julu ’68. snimljena je verzija od preko dvadeset sedam minuta, sporija i razvodnjena. Istog dana, snimljena je i „kraća” verzija od dvanaest minuta. Septembra iste godine Bitlsi su čak osamnaest puta probali jednu verziju, što je rezultovalo gotovo rastrojenim raspoloženjem članova grupe. Na kraju stereo-miksa pesme može se čuti i urlik Ringa Stara kako ima žuljeve na prstima, prethodno bacajući štapove bubnjeva preko celog studija. Džordž Harison je zapalio pepeljaru, stavio je na glavu i počeo da igra po prostoriji. Poprilično neobično, a?
No, preko bare, ova pesma je počela da dobija neka neobična značenja. Manijakalna značenja, u glavi jednog čoveka. Čarls Menson, američki serijski ubica, koji je imao svoj klan koji je počinio niz ubistava, imao je karakteristične poglede na svet. Jedan od tih pogleda jeste bio i Helter Skelter, apokaliptični rasni rat između crnih i belih ljudi. Da skratim, epilog te priče bila bi nadmoć crnih ljudi do trenutka kada bi Menson sa svojim klanom izronio iz podzemnih skloništa i odneo pobedu u korist bele rase, čime bi taj rat bio okončan. Barem je to tako Menson opisao u drugostepenom postupku pred sudom. Smatrao je da je The White Album, na kom se nalazi pesma, u stvari proročanstvo u muzičkoj formi poslatoj od Gospoda, kao poruka kako da se vlada u predstojećem ratu. Menson je smatrao da su stihovi pesama sa albuma uvijene poruke novozavetne Knjige otkrovenja, te da nakon konačne pobede belih ljudi, sa svojom grupom mora snimiti jedan takav album sa isto tako suptilnim porukama o potonjem ratu, poput pesama Bitlsa. Helter Skelter scenario, kako je nazvan u kriminalnim analima, rezultovalo je ubistvom Šeron Tejt, filmske zvezde i trudne supruge čuvenog filmskog režisera Romana Polanskog i još četvoro osoba istom prilikom, te nešto kasnije, i ubistvom bračnog para LaBjanka. O ovim događajima, postupajući tužilac u slučaju protiv Čarlsa Mensona i drugih napisao je knjigu, te koga interesuje, može naći više detalja o ovim monstruoznim činovima Mensona i njegovog klana.
Opet se vraćamo preko bare. Kada je Pol Mekartni saznao da je inspiracija za gnusne zločine Mensonove bande bila Helter Skelter, nije izvodio pesmu iz poštovanja prema žrtvama, i to punih trideset i šest godina. Nije potrebno ni govoriti o komercijalnom uspehu pesme, s obzirom na to da se radi o Bitlsima. Neke poznate obrade odradili su Aerosmith, Pet Benatar, Motley Crue, U2, Oasis, Merilin Menson i Rob Zombie.
Voleo bih da nakon ovih redova, u svojoj glavi provrtite prve stihove pesme, koji glase ovako: „When I get to the bottom I go back to the top of the slide, where I stop and I turn and I go for a ride, ’till I get to the bottom and I see you again, YEAH, YEAH, YEAAAH!” Prosto se plašim.
piše: Pavle R. Srdić
